Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1880.20 Накнада штете

Гж 1880.20 Накнада штете

 

                  

           Република Србија

АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ

                Гж2-1880/20

         12.01.2021. године

           К р а г у ј е в а ц

 

У ИМЕ НАРОДА

 

                    АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Гордане Вељовић, председника већа, Дринке Кривчевић и Светлане Ћупрић, чланова већа, у парници тужиоца „АА“ DOO …, МБ …, чији је пуномоћник Никола Стефановић, адвокат из …, против туженог „ББ“ из …, чији је пуномоћник Шефкета Доловац, адвокат из …, ради дуга, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару 18П.бр. 1294/19 од 10.06.2020. године, у седници већа одржаној дана 12.01.2021. године, донео је

 

                                                                          П Р Е С У Д У

 

                     I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог „ББ“ из …, а пресуда Основног суда у Новом Пазару 18П.бр. 1294/19 од 10.06.2020. године у ставу првом и трећем изреке ПОТВРЂУЈЕ.

 

                     II ОДБИЈА СЕ захтев парничних странака да им се накнаде трошкови поступка пред другостепеним судом, као неоснован.

 

              О б р а з л о ж е њ е                        

 

                       Ожалбеном пресудом, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име дуга исплати износ од 1.464.738,06 динара са законском затезном каматом почев од 30.11.2011. године до исплате.

 

                      Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати износ преко досуђеног у ставу један изреке пресуде до траженог износа од 1.629.893,00 динара, са законском затезном каматом почев од 30.11.2011. године до исплате.

 

                      Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 357.274,80 динара.        

 

                        Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, побијајући је у ставу првом и трећем изреке, из свих законом одређених разлога из чл. 373 ЗПП.

 

                        Тужилац је одговорио на жалбу туженог.

 

                        Апелациони суд је испитао првостепену пресуду применом чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 …18/20) и оценио да жалба туженог није основана.

 

                        Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а не садржи ни битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се жалбом туженог указује, јер пресуда нема недостатака због којих се не може испитати.

 

                        Материјално право је правилно примењено на потпуно утврђено чињенично стање.

 

                      Првостепеном пресудом је утврђено да је тужилац 27.01.2012. године поднео суду предлог за извршење на основу веродостојне исправе, који је усвојен решењем о извршењу Основног суда у Новом Пазару Ив.бр. 97/12 од 30.01.2012. године. Поводом приговора туженог, Основни суд у Новом Пазару је решењем Ив.бр. 97/12 од 02.03.2012. године ставио ван снаге наведено решење у целости и одредио да се поступак настави као поводом приговора против платног налога. Тужилац је наводио да обавеза туженог произилази из издате менице број … , да је обавеза доспела 30.11.2011. године, да је тужени делимично испунио обавезу по уговору и да тужбом тужилац захтева преостали неисплаћени износ. Тужени је у приговору од 22.02.2012. године навео да је уговор између странака раскинут, да је тужени тужиоцу вратио возило које је узео по основу лизинга, да је Први основни суд у Београду прихватио споразум странака у погледу обезбеђења потраживања тужиоца на предају предмета лизинга по основу уговора о финансијском лизингу број 07866 од 08.02.2008. године, да тужени након исплате износа око 15.000 евра даље није могао да извршава обавезе по уговору, након чега је тужилац поднео суду предлог за извршење. У поступку извршења суд је поступајући по предлогу тужиоца спровео извршење и туженом одузео возило и предао га тужиоцу.

 

                        Тужилац и тужени су 08.02.2008. године закључили Уговор о финансијском лизингу број …, чији је предмет путничко моторно возило марке VW PASSAT 2,0 TDI, 2007. годиште, чија вредност са ПДВ-ом је износила 49.375,58 ЦХФ, односно 2.560.701,52 динара. Финансијски лизинг је одобрен на рок од 60 месеци и уговорено да ће се отплата вршити у месечним ануитетима од 785,89 ЦХФ, по продајном курсу НБС, а да ће ануитети доспевати сваког месеца. Висина учешћа је 9.875,12 ЦХФ, трошкови уписа у регистар 68,26 евра, трошкови обраде уговора 987,51 ЦХФ и ПДВ на камату по уговору 1.377,53 ЦХФ, да су укупни издаци за учешће, за остале трошкове и ПДВ на камату 12.308,42 ЦХФ. Лизинг накнада износила је 10.086,23 ЦХФ. По плану отплате, први ануитет је требало да буде 15.03.2008. године у висини 785,89 ЦХФ, а последњи 60 ануитет 15.02.2013. године, такође у висини од 785,89 ЦХФ. Тужени је до 30.04.2009. године редовно измиривао обавезу по уговору.

 

                        Након што тужени није измирио обавезе за април, мај и јун 2009. године, тужилац је 14.08.2009. године раскинуо уговор о финансијском лизингу.

 

                        Применом чл. 6 ст. 1, чл. 7 ст. 1 и ст. 2, чл. 28, чл. 29, чл. 31 ст. 1 и 2 Закона о финансијском лизингу и чл. 24 тач. 3 Општих услова Уговора о финансијском лизингу возила на утврђено чињенично стање да је тужилац уговор раскинуо с обзиром на то да тужени није редовно измиривао обавезе по уговору, првостепени суд је утврдио да тужиоцу припада накнада претрпљене штете која тужиоца треба да доведе у положај у коме би се налазио да је тужени испунио у целости обавезу по уговору, у  укупном износу од 1.464.738,06 динара. Овај износ у себи садржи: накнаду по основу уговора о лизингу у износу од 147.639,00 динара, који се односи на три неплаћена ануитета за месеце април, мај и јун 2009. године и износе по основу накнаде штете и то износ од 670.864,77 динара на име стварне штете, која представља укупну вредност возила изражен кроз месечне рате, без камате, до тренутка до када је уговор требало да важи, умањену за стварну вредност возила добијену на лицитацији, затим, право на лизинг накнаду од 317.275,76 динара и то од дана раскида уговора 14.08.2009. године до 15.02.2013. године, што представља изгубљену добит коју би тужилац остварио да  до раскида  уговора  није дошло, јер тужени није доказао да је престао са плаћањем лизинг накнаде без своје кривице, због промењених околности више силе и слично, затим, трошкови плаћеног осигурања у износу од 263.878,68 динара и трошкови учешћа у штети на самом возилу у износу од 15.586,00 динара (оштећење на задњим десним вратима, прозору и задњем десном крилу, недостају лајсне на предњем бранику), трошкови истека регистрације по рачуну … од 16.04.2009. године у износу од 1.410,03 динара, трошкови шлепања аута од Новог Пазара до Београда по приложеним рачунима у износу од 41.003,82 динара, трошкови вештака који је вршио процену возила по рачуну број 09570021 од 14.12.2010. године у износу од 7.080,00 динара. Наведене износе првостепени суд је утврдио вештачењем.

 

                        Испитујући ожалбену пресуду, другостепени суд је оценио да су неосновани наводи жалбе да је првостепени суд поступао по неуредној тужби, јер је поступак у овој правној ствари покренут предлогом за извршење на основу веродостојне исправе, који је усвојен решењем о извршењу 19И бр. 97/2012 од 30.01.2012. године, на које је тужени изјавио приговор, поводом ког је суд ставио ван снаге решење о извршењу, а у наставку поступка пред првостепеним судом тужилац је навео да своје потраживање заснива по основу закљученог, а касније и раскинутог уговора о финанскијском лизингу. Поводом предмета спора, првостепени суд је правилно утврдио све битне чињенице од значаја за одлучивање, правилно вештачењем утврдио износе које тужиоцу припадају за неисплаћене накнаде по основу уговора о лизингу и на име накнаде штете и на потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право чл. 6 ст. 1, чл. 7 ст. 1 и ст. 2, чл. 28, чл. 29,      чл. 31 ст. 1 и 2 Закона о финансијском лизингу и чл. 24 тач. 3 Општих услова Уговора о финансијском лизингу возила. У вези са наведеним се неосновано у жалби указује да пресуда не садржи разлоге о одлучним чињеницама, јер је првостепени суд вештачењем утврдио све битне чињенице од значаја за одлучивање на основу документације, која по наводима вештака садржи све податке, из ког разлога се неосновано у жалби указује да тужилац није доставио појединачне прегледе аналитичких картица и основе задужења по свим релевантним контима и да је вршио произвољна књижења, као што су накнада трошкова наплате потраживања и на сваку ставку зарачунао камату, а да при том и на збирно потраживање такође тужбом и тужбеним захтевом опредељује камату. Првостепени суд је правилно оценио налаз и мишљење вештака, што произилази и из списа предмета јер је вештак саслушан на рочишту 03.06.2020. године изјавио да није вршен обрачун камате на камату.            

 

                        Насупрот жалбеним наводима, првостепена пресуда садржи јасно образложење на шта се односи досуђен износ од 1.464.738,06 динара. Висину стварне штете суд је утврдио тако што је сабрао све ануитете од тренутка раскида уговора до краја отплатног периода фебруара 2013. године и тај износ умањио за продајну вредност возила која је достигнута на лицитацији, да је вредност возила процењена од стране вештака, али да је на лицитацији постигнута нижа цена. Неосновано се у жалби указује да је нејасно на шта се односи накнада штете на самом возилу, јер на возилу постоје ситна оштећења, из разлога што је вештачењем суд правилно утврдио да је тужилац имао трошкове у износу од 15.586,00 динара и то због оштећења на задњим десним вратима, прозору и задњем десном крилу и за лајсне на предњем бранику.

 

                        Неосновано се у жалби указује да је пресуда неправилна јер је досуђен износ већи од саме вредности возила и да је тужени обавезан да тужиоцу накнади штету у несразмерном износу. Наиме, првостепени суд је применом материјалног права и одредби на које се позвао, правилно утврдио да због неизвршавања обавеза по уговору од стране туженог и раскида уговора, при чему тужени није доказао да до раскида уговора није дошло његовом кривицом, тужилац има право и на накнаду која му припада по закљученом уговору о лизингу и на накнаду штете коју тужилац трпи, тако да се тужилац доведе у положај у коме би се налазио да је тужени испунио у целости обавезу по уговору, како је прописано чл. 6 ст. 1, чл. 7 ст. 1 и ст. 2, чл. 28, чл. 29, чл. 31 ст. 1 и 2 Закона о финансијском лизингу и чл. 24 тач. 3 Општим условима Уговора о финансијском лизингу возила.

 

                        Насупрот жалбеним наводима правилно је првостепени суд утврдио да је уговор о финансијском лизингу раскинут 14.08.2009. године, а да је тужилац прогласио доспелост обавезе 30.11.2011. године, у вези са чим је вештачењем утврђено која су потраживања тужиоца основана и припадајућа камата.  

 

                        Првостепени суд је правилно применио и правило о терету доказивања, прописано чл. 231 ст. 3 ЗПП, код чињенице да након изјашњења вештака, тужени није предлагао извођење доказа вештачењем од стране другог вештака.

 

                        Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, донета применом чл. 153 и чл. 154 ЗПП, а која се посебним жалбеним наводима не побија.

 

            Због наведених разлога одлучено је овом пресудом као у ставу I изреке, применом чл. 390 ЗПП.

 

Тужени  није  успео  у другостепеном поступку по изјављеној жалби,           а трошкови тужиоца који се односе на подношење одговора на жалбу, нису нужни према чл. 154 ЗПП,  из којих разлога парничним  странкама  не  припадају  трошкови  на  име вођења поступка пред другостепеним судом, због чега је применом чл. 165 ст. 1 ЗПП одлучено овом пресудом као у ставу  II  изреке.

 

 

                                                                                                  Председник већа-судија

                                                                                                     Гордана Вељовић, с.р.

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу