Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1912.25
Гж 1912.25
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-1912/25
14.05.2026. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Тање Павловић Недељковић, председника већа, Зорице Игњатовић и Иванке Сретеновић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Сеад Пренковић, адвокат из ..., против туженог ББ из ..., чији је пуномоћник Весна Луковић, адвокат из ..., ради дуга, вредност предмета спора 2.344.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару 2 П бр.1364/24 од 19.05.2025. године, у седници већа одржаној 14.05.2026. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару 2 П бр.1364/24 од 19.05.2025. године, у ставовима првом и трећем изреке и предмет у укинутом делу враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца АА из ... па је обавезан тужени ББ из ... да тужиоцу на име стицања без основа исплати износ од 20.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, са законском заетеном каматом почев од дана 03.01.2024. године као дана подношења тужбе, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да се обавеже тужени да му на досуђени износ од 20.000 евра исплати законску затезну камату почев од 02.04.2021. године па до 03.01.2024. године, као неоснован.
Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 193.270,00 динара, као и у износу од 60.520,00 динара са законском затезном каматом на тај износ почев од дана извршности пресуде, па до коначне исплате, све у року од 15 дана почев од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде, тужени је преко пуномоћника благовремено изјавио жалбу, побијајући је у првом и трећем ставу изреке, како то произилази из садржине жалбе, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду у ожалбеном делу, у смислу одредбе члана 386. Закона о парничном поступку, апелациони суд је утврдио да је жалба туженог основана.
Првостепена пресуда, у ожалбеном делу, донета је уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се жалбом туженог основано указује, као и уз погрешну примену материјалног права, због чега ни чињенично стање није потпуно утврђено.
Из списа предмета и образложења првостепене пресуде произилази да је тужилац, у више наврата, закључно са 02.04.2021. године, дао туженом укупан новчани износ од 20.000 евра, који новачни износ се неспорно налази код њега. Тужилац се изјаснио да му је предао наведени новац на име ургенције ради избора и именовања тужиоца на место јавног бележника, да тужени није испунио оно што је обећао, а с обзиром на то да ни након писмене опомене од 14.11.2023. године туженом од стране пуномоћника тужиоца да наведени новац врати са припадајућом законском затезном каматом, тужени то није учинио, тужилац је поднео тужбу у овој правној ствари. Тужени се изјаснио да се новчани износ од 20.000 евра налази код њега на име капаре ради куповине аутомобила, за који новчани износ тврди да му је тужилац предао одједном, као и да је покушавао да врати наведени новац тужиоцу, лично и посредством своје супруге, пре покретања било каквог поступка, те да је кривица на тужиоцу што није прихватио новац. Пред Основним јавним тужилаштвом у Новом Пазару у предмету Кти број 6/22, против ВВ и ББ, овде туженог, води се кривични поступак због постојања основа сумње да су извршили кривично дело превара у саизвршилаштву из члана 208. став 4. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика, у којем је АА, овде тужилац, има својство оштећеног.
Полазећи од утврђеног чињеничног стања, а позивајући се на одредбе члана 210, 214. и 324. Закона о облигационим односима, првостепени суд је оценио да се у конкретном случају ради о стицању без основа, те да је тужбени захтев тужиоца у погледу главног потраживања основан, јер је из имовине тужиоца у имовину туженог прешао новчани износ од 20.000 евра, с тим да тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или закону. Тужилац је туженом добровољно дао на руке новчани износ од 20.000 евра, а по оцени првостепеног суда, странке нису доказале који је основ тог давања, сходно члану 231. Закона о парничном поступку. Првостепени суд закључује да је подношењем предметне тужбе дана 03.01.2024. године, тужени дошао у доцњу и да је од тог дана почела да тече законска затезна камата на новчани износ од 20.000 евра, за који се тужени неосновано обогатио, због чега је одлучено као у првом ставу изреке ожалбене пресуде.
По оцени апелационог суда, овакав закључак првостепеног суда се за сада не може прихватити као правилан.
Основано се жалбеним наводима туженог оспорава закључак првостепеног суда да ни тужилац ни тужени нису доказали основ новчаног давања у износу од 20.000 евра, чије враћање представља предмет тужбеног захтева у овој правној ствари, те да су услед тога у конкретном случају испуњени услови за примену правила о стицању без основа из члана 210. Закона о облигационим односима. Наиме, да је одређена имовинска корист стечена без основа, подразумева да основ не постоји (став 1. наведеног члана), да се основ није остварио или да је основ постојао па да је отпао (став 2. наведеног члана), па стога услов за примену правила о стицању без основа није недостатак доказа о основу, већ правни недостатак у одређеном основу путем којег је дошло до прелаза неке имовинске користи из имовине једног у имовину другог лица, што значи да је умањење и увећање имовине извршено мимо или насупрот правних норми које регулишу правни промет. У конкретном случају, првостепени суд није правилно оценио изведене доказе и утврдио о којем правном основу је реч, па самим тим није ни утврдио да ли постоји недостатак у том правном основу који би водио примени правила из члана 210. Закона о облигационим односима.
Уколико је правни посао ништав, онда не производи правно дејство и сматра се да никада није ни настао, а првостепени суд је пропустио да води рачуна о границама слободе уговарања, у смислу члана 10. Закона о облигационим односима, као и циљу закљученог правног посла у конкретном случају, што је био дужан да цени будући да суд на ништавост пази по службеној дужности, у смислу члана 109. Закона о облигационим односима. Тужбени захтев у овој правној ствари је заснован на тврдњи тужиоца да је туженом дана 01.04.2021. године дао на руке новчани износ од 20.000 евра, „због ургенције ради избора и именовања тужиоца на место јавног бележника“, па је првостепени суд у том погледу пропустио да цени предметно уговарање са становишта правне допуштености, у смислу члана 52. Закона о облигационим односима, од чега зависе правне последице таквог уговорања, у складу са чланом 104. Закона о облигационим односима, којим је прописано да ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, суд може одбити, у целини или делимично, захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има седиште, односно пребивалиште, или боравиште (став 2), при чему ће приликом одлучивања суд водити рачуна о савесности једне, односно обеју страна, о значају угроженог добра или интереса, као и о моралним схватањима (став 3). Из цитираних законских одредби произилази да се нико не може, ради остварења својих права, позивати на сопствену несавесност, поводом чега закон прописује више могућности за поступање суда, који је дужан да размоти питање њихове савесности, да ли су обе стране несавесне и степен испољене несавесности, те да ли околности конкретног случаја представљају теже угрожавање значајних друштвених интереса, односно тежу повреду моралних схватања друштва које би изискивало примену члана 104. став 2. Закона о облигационим односима. На основу утврђених околности првостепени суд одлучује да ли странке морају бити једнако изложене санкцији ништавости, а наведена грађанскоправна санкција лишења имовинских користи несавесног стицаоца у корист општине изриче се ако се само на тај начин могу отклонити последице ништавости, јер у таквим правним ситуацијама тужилац не може уживати правну заштиту поводом ништавог правног посла по тужби коју заснива на наводима о сопственој несавесности, као што се ни несавесном стицаоцу не може дозволити задржавање онога што је по основу таквог уговора примљено.
Из изнетих разлога, првостепена пресуда је у ожалбеном делу морала бити укинута на основу члана 391. став 1. и 392. став 2. ЗПП, а укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од коначног исхода парнице.
У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити битну повреду на коју му је указано овим решењем, па ће потпуно и правилно утврдити чињенично стање тако што ће, уз примену правила о терету доказивања, поуздано утврдити који је правни основ предметне исплате и оценити пуноважност таквог основа, при чему ће водити рачуна о савесности обе стране и од каквог је то значаја за одлуку о тужбеном захтеву тужиоца у овој правној ствари, а након што поступи по налогу другостепеног суда и потпуно и правилно утврди чињенично стање, првостепени суд ће правилно применити материјално право и донети закониту и правилну одлуку са довољним и јасним разлозима који се могу испитати.
Председник већа – судија
Тања Павловић Недељковић, с.р.