Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 1918.13 ради својине по основу заједничке градње
Гж 1918.13 ради својине по основу заједничке градње
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж 1918/13
Дана:4.09.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Jaсмине Симовић, чланова већа, у парници тужилаца Р. Р., О. Ч., Д. Б., М. М., Н. Т., Г. В., Ј. Р., С. П., Ј. Ј., Р. Б., Г. Ш., М. Д., Д. Б. Ђ., Г. Р., М. П., И. М., С. М. и Ј. С., свих из Б., чији су пуномоћници тужилац Р. Р. из Б. и В. С., адвокат из К., против тужених ПСД „К.“ из Б., чији је пуномоћник Д. В., адвокат из Б., и П. С. Б. чији је пуномоћник Д. К. адвокат из Б., ради својине по основу заједничке градње, вредност спора 5.000.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца Р. Р. изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашкој II 27 П.бр.507/10 од 6.12.2012. године, у седници већа одржаној 4.09.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Р. Р. из Б. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашкој II 27 П.бр.507/10 од 6.12.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде под 1. одбијен је тужбени захтев тужилаца Р. Р. и других тужилаца наведених у уводу пресуде, којим су тражили да се утврди да су сви тужиоци сувласници са туженима ПСД „К.“ из Б. и П. С. Б., по основу заједничке градње у квоти од 2/5, као заједничкој имовини тужилаца, на изграђеном и укњиженом планинарском дому на К. а који се налази на кп.бр.11/2 КО К., на којој имају право коришћења у истом делу, уписане у лист непокретности број 1354 КО К., а да тужени на преосталих 3/5 имају сувласништво, као други облик својине и то првотужени ПСД „К.“ Б., а друготужени П. С. Б., а све на згради број 1- викенд кућа од 1,70 ари која има одобрење за употребу на месту званом „М. В.“ по листу в КО К., те да су тужени дужни то признати и трпети да се власништво код надлежне Службе за катастар непокретности има укњижити у овим уделима, као неоснован.
Изреком под 2. обавезани су тужиоци да првотуженом ПДС „К.“ Б., солидарно надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 139.200,00 динара.
Против ове пресуде жалбу је изјавио само тужилац Р. Р., преко накнадно ангажованог пуномоћника Д. А., адвоката из Б. и то из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360. став 1. ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду на основу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Неоснован је жалбени навод да је изрека пресуде неразумљива, да пресуда не садржи разлоге о свим одлучним чињеницама, да су дати разлози нејасни, противречни и у супротности са стањем у списима предмета, јер такве недостатке пресуда не садржи. Изрека пресуде је потпуно јасна и разумљива а и у сагласности је са тужбеним захтевом који су тужиоци поставили у поднеску од 30.03.2012. године.
На основу јасних, логичних, потпуних и уверљивих разлога из побијане пресуде, а који се заснивају на правилној оцени свих изведених доказа, сходно члану 8. ЗПП, произилази да су тужиоци били чланови, а неки од њих и оснивачи првотуженог ПСД „К.“, а да је тужилац Р. једно време био и председник Скупштине овог друштва које је у току 1979. године купило кп.бр.11/2 у КО Л. у површини од 21 ара ради изградње Планинарског дома. Прва фаза градње трајала је у периоду од 1979. до 1982. године, а друга фаза од 1996. до 2001. године.
Управни одбор ПСД „К.“ на својој седници од 27.04.1976. године донео је одлуку о расписивању интерног зајма за изградњу наведеног дома на К. Није спорно да су тужиоци уписивали зајам и својим радом доприносили изградњи дома.
Првотужени ПСД „К.“ је са друготуженим П. С. Б. 20.01.1982. године закључио Самоуправни споразум о удруживању некретнина, рада и средстава за довршење изградње и коришћење Планинарског смучарског дома на К., за који је добијена дозвола решењем Општинске управе – Одсека за урбанизам и друге послове од 02.06.1993. године, на име, првотуженог као инвеститора.
Према препису листа непокретности број 1354 КО К. Службе за катастар непокретности у Р., првотужени је уписан као власник на викенд кући и пословној згради за коју није утврђена делатност, које су саграђене на кп.бр.11/2 КО К.
Саслушањем тужиоца Р. Р. и других тужилаца као и сведока С. Л., З. Б., Р. В., Ј. Ђ., утврђено је да су тужиоци као чланови Друштва првотуженог као и други чланови тог друштва уписивањем зајма и својим радом и ангажовањем помагали у изградњи Дома на К. и да су на такав начин помагали друштву, али не у циљу стицања заједничке или сувласничке сусвојине на непокретностима које су уписане као својина првотуженог.
На основу увида у писмене доказе у списима у виду разних одлука органа првотуженог, правилно је утврдио првостепени суд, супротно жалбеним наводима да тужиоци, па ни тужилац Р. по основу сопствених улагања у изградњи Дома, у виду давања позајмица, донација и учешћа кроз лични рад у изградњи Дома нису стекли ни сусвојину ни заједничку својину у било којој квоти на згради Планинарског дома, односно објектима на кп.бр.11/2 КО К.
У поступку пред првостепеним судом према правилима о терету доказивања, садржаним у члану 220 до 223. ЗПП, тужиоци нису доказали да су Скупштина, Управни одбор или било који други орган првотуженог донели одлуку о томе да тужиоци стекну неки својински удео у спорним непокретностима по основу давања новчаних позајмица првотуженом, разних врста донација у материјалним добрима и по основу учешћа личним радом у изградњи Дома, нити да је тим поводом између странака закључен било какав уговор, односно било која врста правног посла. И према важећем Статуту првотуженог чланови његовог удружења немају правo да стичу имовину друштва.
Према одредби члана 36. Закона о удружењима произилази да Удружења, а које својство имају тужени, могу стицати имовину из чланарине, добровољних прилога, донација и поклона у новцу и натури, финансијских субвенција, оставина, камата на улоге, закупнине, дивиденди и на други законом дозвољен начин.
Чланом 4. истог Закона изричито је прописано да се имовина Удружења може користити једино за остварење његових статутарних циљева, да се не може делити његовим члановима, оснивачима, члановима органа Удружења, директорима, запосленима и са њима повезаним лицима. У члану 44. изричито је прописано да је располагање имовином Удружења, супротно одредбама овог закона ништаво.
Са напред наведених разлога, без утицаја на правилност побијане пресуде су жалбени наводи којима се указује да је вештачењем преко вештака грађевинске струке Б. С., утврђено учешће тужилаца у градњи спорног објекта од 40% и да у разлозима побијане пресуде није споменута садржина налаза и мишљења овог вештака.
По оцени Апелационог суда вештак грађевинске струке није ни овлашћен да утврђује евентуални проценат удела тужилаца у спорним непокретностима, јер то представља правно питање о коме је једино овлашћен да одлучи суд.
Улагања тужилаца у виду зајма, донација, личног рада у изградњи спорних непокретности, не могу да представљају правни основ за стицање сувласничке и заједничке својине на тим непокретностима. По том основу тужиоци су једино могли да остваре облигационо потраживање, а у ком смислу нису поставили тужбени захтев.
Неосновани су и жалбени наводи да је у закључењу Самоуправног споразума о удруживању од 22. јануара 1982. године поред тужених учествовала и Група грађана, односно тужиоци, јер то не произилази из садржине наведеног Споразума, који су закључили само тужени.
Неосновани су и наводи жалбе, да је друготужени П. С. Б. био умешач на страни првотуженог, а не и тужени имајући у виду да је пуномоћник тужилаца поднеском од 30.03.2012. године, тужбу истовремено уредио у погледу тужбеног захтева и исту проширио и на друготуженог, који је преко својег пуномоћника оспоравао тужбени захтев туженог и према њему.
Чињеница да је због статусних промена, првотужени ПСД „К.“ променио назив не утиче на правилност побијане пресуде и поред чињенице да је пуномоћник тужилаца на рочишту од 29.08.2012. године првотуженог правилно означио, према садашњем називу као П. С. К. „К.“ Б., на истој адреси, а што је доказ да је правни следбеник туженог према називу у тужби односно побијаној пресуди, а који пропуст првостепени суд може у свако време исправити доношењем решења о исправци пресуде сходно одредби члана 349. ЗПП.
С обзиром да подносилац жалбе тужилац Р. Р., а што се односи и на друге тужиоце, нису могли да стекну право својине односно заједничке својине на спорним непокретностима, на начине које имају у виду одредбе члана 20. до 26. ЗОСПО, а што је правилно утврдио и првостепени суд а чије разлоге у односу на утврђено чињенично стање и примену материјалног права, у свему прихвата и другостепени суд, а који се ниједним жалбеним наводом не доводе у питање, на основу члана 375. ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.
Правилна је и одлука о трошковима, имајући у виду да су тужиоци, као солидарни дужници, који нису успели у парници, на основу члана 149. став 1. и члана 150. ЗПП, обавезани да само првотуженом, који је трошкове тражио, плате износ од 139.500,00 динара, а чија се висина жалбом не оспорава.
Претходно цитиране одредбе садржане у раније важећем ЗПП („Службени гласник РС“, број 125/04 и 111/09) примењене су на основу члана 506 став 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11) који је ступио на снагу 1.2.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.