Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Наследно право » Гж 1923.21 Намера за сачињавање завештања
Гж 1923.21 Намера за сачињавање завештања
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Дејана Лукића, председника већа, Драгане Стефановић Лабан и Сузане Чоловић, чланова већа, у правној ствари тужиље „АА“ из …, чији је пуномоћник Зоран Трифуновић, адвокат из …, против тужене „ББ“ из …, чији је пуномоћник Слободан Драгутиновић, адвокат из …, ради утврђења ништавости завештања, вредност спора 501.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Параћину 1П-106/20 од 04.03.2021. године, у седници већа одржаној дана 10.08.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Параћину 1П-106/20 од 04.03.2021. године у ставу првом и ставу трећем изреке.
2. ОДБИЈАЈУ СЕ као неосновани захтеви тужиље и тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде, усвојен је тужбени захтев тужиље па је утврђено да је својеручно завештање пок. „ВВ“ бив. из …, сачињено дана 14.04.2014. године, а проглашено пред Основним судом у Параћину на записнику у предмету О.бр. 471/16 од 30.03.2016. године ништаво што из разлога јер исто није сачињено у облику и под условима утврђеним законом и не садржи изјаву воље у прописаној форми, што је тужена дужна да призна и трпи да се заоставштина пок. „ВВ“ бив. из …, има расправљати по закону.
Ставом другим изреке одбачен је као неуредан тужбени захтев тужиље којим је тражено да се утврди да заоставштину пок. „ВВ“ бив. из … представљају покретне ствари ближе описане овим ставом изреке.
Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 317.620,00 динара у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења.
Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена, побијајући је у ставу првом и ставу трећем изреке – решење о трошковима поступка, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Жалбене наводе је образложила. Трошкове жалбеног поступка је тражила.
Тужиља је доставила одговор на жалбу тужене.
Испитујући првостепену пресуду у побијаном делу, у границама разлога наведених у жалби тужене, сагласно овлашћењима из чл. 386 ЗПП, Апелациони суд у Крагујевцу је утврдио:
Жалба тужене је неоснована.
Првостепена пресуда у ожалбеном делу није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 – 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, нити уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, јер супротно жалбеним наводима тужене првостепена пресуда у побијаном делу нема недостатака због којих се не може испитати, чињенично стање је у потпуности утврђено, а материјално право правилно примењено.
Из чињеничног утврђења првостепеног суда произилази да је пок. „ВВ“, бив. из … преминуо дана 31.05.2015. године, да је од законских наследника оставио ћерке „ББ“, овде тужену, и „АА“, овде тужиљу, да је пок. „ВВ“ за живота располагао делом своје имовине својеручним завештањем које је проглашено на записнику О.бр. 471/16 дана 30.03.2016. године у корист завештајних наследника, ћерки „АА“ и „ББ“. Решењем Основног суда у Параћину О.бр. 471/16 од 06.07.2016. године прекинут је поступак расправљања заоставштине иза смрти пок. „ВВ“, бив. из …, а тужиља је упућена на парнични поступак против тужене ради оспоравања пуноважности завештања завештаоца пок. „ВВ“ из ….
Из исказа тужиље, саслушане у својству парничне странке, првостепени суд утврђује да је тужиља оспорила пуноважност завештања свога оца, пок. „ВВ“, са разлога што тужиља сматра да то није последња воља њеног оца, при чему није оспорила чињеницу да је завештање својеручно написао и потписао њен отац сада пок. „ВВ“, дана 14.04.2014. године. Наведено завештање написано је на каро папиру, с тим што је на једној страни написано име „АА“, а на другој страни име „ББ“, испод имена „АА“ дати су називи, „код мостића“, „данково“, „тор“, …., и други описни називи парцела, док испод имена „ББ“ стоје називи „батинац уз друм“, „на буљанку“, … и други описи парцела, при чему на истом стоји потпис „ВВ“ и „ББ“, а на полеђини дволиснице датум 14.04.2014. године.
Даље је утврђено, из исказа тужене, саслушане у својству парничне странке, да је по мишљењу тужене спорно завештање сачињено у складу са правилима која важе за својеручно завештање, да је исто написано и потписано од стране пок. „ВВ“, да је јасно о којим се парцелама ради, и да јасно произилази да је оставилац распоредио своју непокретну имовину својим ћеркама, те да је то последња воља завештаоца – њеног оца коју треба поштовати за случај његове смрти.
У образложењу побијане пресуде, поред исказа парничних странака првостепени суд наводи исказе саслушаних сведока и врши увид у достављену писану документацију.
Имајући у виду утврђено чињенично стање, првостепени суд полазећи од одредби чл. 81 – 85 Закона о наслеђивању, као и писмена које је неспорно својеручно сачинио сада пок. „ВВ“, бив. из …, закључује ово писмено поред неспорног својеручног потписа завештаоца садржи имена његових ћерки, „АА“ и „ББ“, и таксативно набројане парцеле које су у његовом власништву, по називима по којима их је оставилац познавао, међутим, из садржине писмена ни на који начин не може да се утврди да ли је сачињавањем писмена сада пок. „ВВ“ ову имовину желео да остави својим ћеркама, на начин како је навео, јер се из писмена не може закључити да је то његова озбиљна, стварна и слободна воља. Такође из спорног писмена не може се закључити ни да је сачињавањем истог пок. „ВВ“ имао намеру да то буде његово завештање одређено и безусловно.
Следом изнетог, првостепени суд је мишљења да у конкретном случају писмено које је сачинио пок. „ВВ“ не представља завештање, јер се из њега не манифестује намера располагања имовином за случај смрти, односно из њега не може да се закључи недвосмислена намера пок. „ВВ“ да овим завештањем сву имовину оставља својим законским наследницима. Сама чињеница да је пок. „ВВ“ на парчету папира са леве стране написао име једне ћерке, испод њеног имена побројао један део своје непокретне имовине, а са десне стране име друге ћерке и испод њега други део имовине ни на који начин не указује на његову писану и исказану намеру да исписана имовина испод имена ћерки након његове смрти тим ћеркама припада. Са наведених разлога првостепени суд одлучује као у ставу првом изреке првостепене пресуде.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је потпуно и правилно утврдио чињенично стање и разлоге које је дао првостепени суд у потпуности прихвата и овај суд, па исте неће детаљно образлагати сходно чл. 396 ст. 2 ЗПП.
Неосновано се жалбом тужене истиче да је воља за сачињавање завештања пок. „ВВ“ била озбиљна, стварна и слободна, из чега произилази да је намера за сачињавањем завештања била одређена и безусловна. Наиме, одредбом чл. 82 Закона о наслеђивању прописано је да завештаочева намера за сачињавање завештања мора бити одређена и безусловна. Из наведене одредбе произилази да завештаочева намера да на одређени начин изврши распоред своје заоставштине мора бити исказана тако да се из дате изјаве јасно види шта ће коме припасти из заоставштине. Ако се из дате изјаве не може поуздано утврдити коме треба да припадну поједини делови заоставштине или цела заоставштина, односно нејасне клаузуле из завештања, или цело завештање неће производити правно дејство, јер се по њима не може поступити а завешталац сачињава завештање да би се по њему поступало. Како је у конкретној правној ствари неспорно утврђено да завештање јесте сачинио пок. „ВВ“ и исти потписао, као и да његова тестаментална способност није спорна, али само описно побројавање парцела испод имена ћерки, завештајних наследника пок. „ВВ“, не указује на његову писано исказану намеру да исписана имовина испод имена ћерки након његове смрти тим ћеркама и припадне. Ово нарочито при чињеници да је поред парцеле „код мостића“ стављен знак питања, и при чињеници да је пок. „ВВ“ спорно писмено давао на читање, тј. упознавање са садржином обема ћеркама.
Нису основани ни жалбени наводи тужене да је погрешно првостепени суд утврдио чињенично стање, истичући да је познато да сви старији људи на селу тачно и прецизно знају своју имовину по месту где се налази, те да је и пок. „ВВ“ знао где се његова имовина налази, те је тако писао своје завештање. Наиме, као садржај завештања јављају се нарочито одређивање наследника и наследнички квота, остављање испоруке, установљење задужбине, постављање налога, услова, рокова итд. Ови критеријуми су довољно јасни и упућују на намеру завештаоца према којој увек треба тумачити завештајне одредбе. Тестамент, као свечан, строго формалан акт, обезбеђује аутентичност изјаве последње воље завештаоца. Форма тестамента осигурава слободу воље, озбиљност и поузданост изјаве воље, правну сигурност. За пуноважност тестамента није довољно да је састављен у облику утврђеном у закону, већ је потребно да буду испуњени и услови предвиђени законом. У смислу напред наведеног, правилно првостепени суд закључује да спорно писмено представља предлог како би се имовина расподелила ћеркама, те да се не ради о завештању у смислу одредби Закона о наслеђивању.
Првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право на које се позвао, па је одлука првостепеног суда у ставу првом изреке сагласно одредби чл. 390 ЗПП потврђена, а жалба тужене одбијена као неоснована, из којих разлога је Апелациони суд одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке првостепене пресуде, донета правилном применом одредби чл. 154 ЗПП, Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Закона о судским таксама, па је првостепени суд сагласно одредби чл. 401 тач. 2 ЗПП одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.
Апелациони суд је одбио захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка, имајући у виду да тужена није успела у поступку по жалби, као и захтев тужиље за накнаду трошкова жалбеног поступка, обзиром да у смислу чл. 380 ЗПП, изјављивање одговора на жалбу није обавезно, из чега произилази да трошкови састава одговора на жалбу не представљају нужне трошкове који би се имали накнадити. Са наведених разлога, Апелациони суд је одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде, применом одредбе члана 165 ст. 1 ЗПП.
Председник већа-судија
Дејан
Лукић,с.р.