Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 1924.13 утврђивање својине
Гж 1924.13 утврђивање својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж 1924/13
Дана:14.11.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА !
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Мирјане Поповић, чланова већа, у парници тужилаца М. Б., А. Б., Ћ. Б. и Х. Б., свих из С., чији је заједнички пуномоћник А. В., адвокат из С., против тужених Р. С., коју заступа РЈП-Одељење у К. и ЈП „С." Б., ШГ Г. И. ШУ „С." из С., чији је пуномоћник М. Т., правник из С., ради својине, вредност спора 160.000,00 динара, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару, Судске јединице у Сјеници I-15 П.бр.3237/10 од 23.04.2013. године, у седници већа одржаној 14. 11. 2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца Б. М., Б. А., Б. Ч. и Б. Х., свих из С. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару, Судске јединице у Сјеници -15 П.бр.3237/10 од 23.04.2013. године у изреци под 2. и 3.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде под 1. одбијен је приговор туженог ЈП „С." Б., ШГ „Г. И." ШУ „С." из С. о правноснажној пресуђеној ствари.
Изреком под 2. одбијен је тужбени захтев свих тужилаца против тужених Р. С. и ЈП „С." Б., ШГ „Г. И." ШУ „С." из С., којим су тужиоци тражили да се према туженима утврди да су власници са уделом од по ¼ на делу кп.164 зване „Б. Д." по култури шума 2, 3, и 4 класе, чија је укупна површина од 20.72.92 ха уписане у листу непокретности број 166 КО Б. на име тужене РС као власника и ЈП „С." Б. у мерама и димензијама ближе наведеним у том делу изреке, у површини од 2.89.18 ха које право би тужени били дужни да признају тужиоцима и да спорну непокретност тужиоцима предају у државину и да трпе промену уписа код Службе за катастар непокретности у С.
Изреком под 3. одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против ове пресуде тужиоци су, преко заједничког пуномоћника изјавили жалбу на основу чије садржине произилази да је побијају у изреци под 2. и 3. и то из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду на основу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужилаца неоснована.
Оспорени делови пресуде нису донети уз битне повреде поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Неосновани су наводи жалбе да је изрека пресуде противречна сама себи и разлозима, да не садржи разлоге у погледу свих одлучних чињеница и да су дати разлози супротни стању у списима предмета, на који начин се посредно указује на битну повреду из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП.
Супротно жалбеним наводима побијана пресуда не садржи наведене недостатке јер је изрека пресуде садржана у ставу 2. јасна и непротивречна, а образложење пресуде садржи потпуне јасне, логичне и уверљиве разлоге због којих је одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца, који се заснивају на правилној оцени свих изведених доказа, а како је то прописано чланом 8 ЗПП.
У првостепеном поступку је утврђено да је правни претходник тужилаца сада пок. Б. Ђ., који је умро........... године према пописном катастру и то без правног основа 1954. године уписан као сувласник са уделом од 1/20 на тадашњој кп 3/1 сада означеној као кп.164 КО Б. (Б. – О.) као шуми четврте класе у укупној повшрини од 28.32,00 ха.
Тужиоци су као правни следбеници сада пок. Б. Ћ. правноснажним решењем Општинског суда у Сјеници О.79/67 од 8.12.1967. године оглашени за наследнике са уделима од по ¼, на сувласничком делу сада пок. Ћ.
Међутим на основу садржине правноснажног решења Општинског секретаријата за имовинско правне, комуналне и инспекцијске послове Општине С. број 466-580/673/78-03 од 24.01.1990. године првостепени суд је утврдио да је против правног претходника тужилаца сада пок. Ћ. још 9.11.1960. године од стране тадашњег Шумског газдинства у Н. П. – Шумске секције С. и Народног одбора општине С. поднета пријава за самовласно заузеће земљишта у друштвеној својини – шуме на месту званом „Б. Д. – О." коју представља садашња Кп.164 КО Б. и обавезан је правни претходник тужилаца као држалац спорног дела кп.164 КО Б. да исти врати у друштвену својину.
Увидом у правноснажну пресуду Општинског суда у Сјеници П.23/92 од 17.02.1999. године, првостепени суд је утврдио да је тужиља Б. А., заједно са другим тужиоцима из те парнице, водила спор против тужене Р. С. и правног претходника друготуженог. Међутим, њен тужбени захтев да је власник спорног дела кп.164 КО Б. одбијен је као неоснован.
Са напред наведених разлога неосновани су жалбени наводи да је исказима бројних сведока, поименично наведених, а који су саслушани у предмету П.23/92 утврђено да су тужиоци и њихови правни претходници били у савесној и непрекидној државини спорног дела кп.164 КО Б. тако што су на истом вршили испашу стоке, кошење пропланака и повремено сечу дрвећа и да је првостепени суд игнорисао њихове исказе које су дали у другој парници, а у међувремену су умрли.
Тужиоци на којима је био терет доказивања у смислу члана 220 до 223 ЗПП нису доказали да су по основу одржаја, до 6. априла 1941. године стекли својину преко својих правних претходника, када су били у непрекидној државини спорне шуме од 43 године једног месеца и 18 дана у смислу Параграфа 931 Српског грађанског законика, који се примењују као правно правилно у смислу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације.
И према Закону о шумама („Службени лист СФРЈ број 16/61) није било могуће стећи својину на непокретностима у државној и друштвеној својини па и на шумама.
Код утврђене чињенице, а која произилази из оцене претходно поменутих писмених доказа да је правни претходник тужилаца самовласно заузео земљиште које је предмет спора и да је његова супруга – тужиља А. изгубила парницу у вези својине на спорном делу кп.164 КО Б. који је водила против тужених, неосновано је указивање у жалби да су тужиоци по основу наследног решења О.79/67 од 8.12.1967. године постали сувласници спорне непокретности.
Тим поводом првостепени суд је правилно утврдио да је наведено решење деклараторне природе и да тужиоци нису могли да стекну својину на спорном делу кп. бр. 164 КО Б. јер је није имао ни њихов правни претходник сада пок. Ћ.
Неосновани су и неаргументовани и жалбени наводи тужилаца да су дискриминисани у односу на нека друга лица, друге националности у погледу признавања права својине на неким другим деловима шуме у истом потесу.
Тужиоци односно његов правни претходник и тужиља А. у управном и претходно вођеном парничном поступку такође нису доказали право својине по основу одржаја на спорном земљишту а које тужиоци нису доказали ни у овој парници.
С обзиром да је према фотографријском премеру за подручје КО Б. који је извршен 1970. године а који је ступио на снагу 1.1.1974. године цела кп. 164 КО Б. уписана на име ДП ПШК „П. С." а потом је према детаљном билансу пренета на друготуженог као корисника а након доношења Закона о средствима у својини Р. С. на првотужену као власника спорна непокретност постала је друштвено средство чак и да је без правног основа уписана на правног претходника друготуженог у смислу члана 268 став 1 Закона о удруженом раду („Службени лист СФРЈ" број 51/76) а којим прописано да ако је непокретност постала друштвено средство без правног основа, да се њено враћање може захтевати у року од 5 година почев од дана сазнања а најдоцније у року од 10 године.
Са напред наведених разлога неосновани су сви жалбени наводи којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и примене материјалног права при доношењу побијане пресуде.
Детаљне, исцрпне, логичне и уверљиве разлоге првостепеног суда у свему прихвата и Апелациони суд, јер се ниједним жалбеним наводом не доводе у питање, а због чега је на основу члана 375 ЗПП одлучио као у изреци.
Правилна је и одлука да свака странка сноси своје трошкове имајући у виду да тужени, који су успели у парници, парничне трошкове на које су имали право, нису тражили.
Претходно цитиране одредбе садржане у раније важећем ЗПП („Службени гласник РС", број 125/04 и 111/09) примењене су на основу члана 506 став 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС", број 72/11) који је ступио на снагу 1.2.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.