Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1979.21 Законска затезна камата
Гж 1979.21 Законска затезна камата
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Грозде Арнаут, председника већа, Зорице Игњатовић и Зорана Дукића, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ из села …, Општина …, ЈМБГ …, чији су пуномоћници Мирјана Димитријевић, Мишко Димитријевић и Радован Џанић, адвокати из …, против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова Сектора за ванредне ситуације, које заступа Државно правобранилаштво Одељење у …, ради накнаде материјалне штете, вредност спора 1.060.400,00 динара, одлучујући о жалбама странака, изјављеним против пресуде Основног суда у Ивањици П.бр. 23/21 од 31.05.2021. године, у седници већа одржаној дана 10.02.2022. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе „АА“ из села …, Општина … и тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, Сектора за ванредне ситуације и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ивањици П.бр. 23/21 од 31.05.2021. године.
ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца „АА“ из села …, Општина … за накнаду трошкова другостепеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом у првом ставу изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца „АА“ из села …, Општина …, па је обавезана тужена Република Србија, Министарство унутрашњих послова, Сектор за ванредне ситуације, да тужиоцу на име накнаде материјалне штете исплати износ од 754.100,00 динара, са каматом по стопи предвиђеној Законом о затезној камати, почев од 31.05.2021. године па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.
Другим ставом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете, поред износа досуђеног у ставу првом изреке исплати још износ од 305.900,00 динара, са каматом по стопи предвиђеној Законом о затезној камати почев од 14.05.2015. године, па до коначне исплате и законску затезну камату на износ од 754.100,00 динара, почев од 14.05.2015. године па до 31.05.2021. године.
Трећим ставом изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 227.866,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, са законском затезном каматом почев од дана извршности па до коначне исплате.
Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац преко пуномоћника, побијајући је у другом и трећем ставу изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Тужена је преко заступника благовремено изјавила жалбу у ставу првом и трећем изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану првостепену пресуду, сходно овлашћењима из чл. 386 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да су жалбе странака неосноване.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 - 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, као ни уз битну повреду из тачке 12 наведеног члана закона, на коју се жалбама неосновано указује, јер иста садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, дана 14.05.2015. године услед елементарне непогоде, града, причињена је штета на засаду тужиоца у селу …, у мзв. …, на засаду малине сорте „Виламет“ површине 20 ари и на засаду шљиве сорте „Чачанска“, 120 стабала, површине 40 ари. Град је уништио 80% рода малине и 90% рода шљиве у 2015. години и утицао је на смањени принос у 2016. години за малине и за шљиве за по 30%. Тужиоцу је од наменских средстава исплаћен износ од 9.600,00 динара за штету на засаду малине што износи 2% од процењене висине штете од стране комисије за процену штете.
Вештачењем вештака пољопривредне струке је утврђено да је штета коју је тужилац претрпео на засаду малине износила 560.000,00 динара, а штета на засаду шљива 225.000,00 динара, према ценама оштећених култура у 2015. години. Измакла корист у 2016. години, на засаду малине је износила 231.000,00 динара, а на засаду шљиве 75.000,00 динара, све према ценама из 2016. године, јер је за по 30% био умањен принос. Тужилац није осигурао род малине и шљиве у 2015. години од последица града и на воћним засадима и није имао постављену противградну мрежу. На засадима малина и шљива тужиоца није било могуће поставити противградну мрежу, јер су предметне парцеле биле изразите стрмине, са контра падовима, висовима и гребенима, а на засаду шљива, свакако није било могуће поставити противградну мрежу, имајући у виду да су ова стабла великих димензија са широким крунама и високим стаблима и превазилазе форму на коју би било могуће поставити противградну мрежу.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је и по оцени Апелационог суда, првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиоца налазећи да је тужена одговорна за материјалну штету насталу на воћним засадима тужиоца, а због пропуштања својих органа у вршењу својих функција и у вези са вршењем истих, те је штета настала услед незаконитог и неправилног рада органа, којима су дати послови који се односе на противградну заштиту, све сходно чл. 154, чл. 155 и чл. 172 ст. 1 ЗОО, чл. 11 Закона о министарствима („Службени гласник РС“ бр. 44/14 и 14/15) и чл. 2 Закона о ванредним ситуацијама („Службени гласник РС“ бр. 111/09, 92/11 и 93/12).
Одлучујући о висини накнаде материјалне штете, сходно чл. 189 ст. 1 и ст. 2 и чл. 190 ЗОО, имајући у виду да укупна висина штете на засадима тужиоца износи 1.091.000,00 динара, да одговорност тужене износи 70% од укупне штете што чини износ од 763.700,00 динара, који износ умањен за 9.600,00 динара исплаћене наменске помоћи од стране Републике Србије, што укупно износи 754.100,00 динара, те је и по оцени Апелационог суда правилном применом материјалног права суд обавезао тужену да тужиоцу на име накнаде претрпљене штете исплати наведени износ, са законском затезном каматом, сходно одредби чл. 277 ЗОО и то почев од 31.05.2021. године као дана пресуђења.
Неосновани су жалбени наводи тужене да није у обавези да тужиоцу накнади проузроковану штету, јер постоји обавеза општине да организује заштиту од елементарних и других непогода и да ствара услове за отклањање, односно ублажавање последица елементарних непогода. Ово због тога што је одредбом Закон о ванредним ситуацијама („Сл. гласник РС“ бр. 111/02, 92/11 и 93/12), а који је важио у време штетног догађаја 14.05.2015. године, чл. 2 прописано да Република Србија обезбеђује изградњу јединственог система заштите и спасавања у складу са овим Законом и другим прописима, као и програмима, плановима и другим документима који се односе на заштиту и спасавање и цивилну заштиту, а у чл. 3 тач. 2 да су основни задаци система заштите и спасавања, поред осталих заштита, као скуп превентивних мера усмерених на јачање отпорности заједнице, отклањање могућих узрока угрожавања, смањење утицаја елементарних непогода, спречавање других несрећа и у случају да до њих дође, умањење њихових последица. У чл. 8 тач. 3 истог Закона прописано је да је елементарна непогода догађај хидрометеоролошког, геолошког или биолошког порекла, проузрокован деловањем природних сила, као што су и између осталог и град и друге природне појаве већих размера које могу да угрозе здравље и живот људи или проузрокују штету већег обима, а одредбама чл. 9 до 13 истог Закона је прописана надлежност државних органа у области заштите и спасавања. Такође, одредбом чл. 11 Закона о министарствима („Сл. гласник РС“ бр. 44/14 … 62/17), важећег у време штетног догађаја прописано је да Министарство унутрашњих послова обавља послове државне управе који се односе, између осталог и на противградну заштиту.
Супротно жалбеним наводима тужене, имајући у виду наведене одредбе закона, као и чињеницу да град не представља вишу силу да би тужена била ослобођена одговорности у смислу чл. 177 ЗОО, јер се појава градоносних облака може у метеоролошком смислу предвидети и штета у претежном делу спречити, правилан је закључак првостепеног суда да је тужена одговорна за штету проузроковану тужиоцу због пропуштања њеног органа, Министарства унутрашњих послова, да предузме потребне мере противградне заштите, с обзиром да ни тужена не оспорава да 14.05.2015. године такве мере на подручју Општине … нису предузете.
Неосновани су жалбени наводи тужене да допринос тужиоца настанку штете износи 50% јер није поставио противградну заштиту. Ово због тога што је правилном применом одредбe чл. 192 ЗОО првостепени суд закључио да на парцели тужиоца није постојала могућност постављања противградне мреже, због стрме парцеле, односно конфигурације терена, па тужилац као добар домаћин и добар привредник није могао да предузме одговарајуће мере заштите засада воћа на свом имању у виду постављања противградне мреже.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца којима оспорава успешност дејства противградне заштите. Наиме, првостепени суд правилно закључује да је проценат успешности противградне заштите 70% полазећи од званично објављеног податка РХМЗ, као државне организације којој је између осталог поверен и део послова у јединственом систему одбране од града, не одступајући од праксе судова у другим истоветним чињенично-правним споровима који се воде по истом правном основу поводом наведеног догађаја у којима је правноснажно утврђен овај проценат успешности, у смислу умањења у односу на укупну штету по овом основу за 30%.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца којима указује на погрешну примену материјалног права у погледу одлуке о законској затезној камати коју је досудио од дана пресуђења, а не од дана настанка штете. Наиме, првостепени суд је правилном применом чл. 189 ст. 2 у вези чл. 277 ЗОО досудио законску затезну камату на досуђени износ накнаде материјалне штете почев од 31.05.2021. године, као дана пресуђења, такође неодступајући од постојеће судске праксе у погледу одлуке о споредном потраживању затезне камате. Околност да је накнада штете одређена по ценама на дан њеног настанка, а не на дан пресуђења, није од значаја, јер тужилац није доказао да је тако утврђена висина штете измењена, повећана на дан пресуђења.
Разлоге првостепеног суда у свему прихвата и овај суд, па како се ниједним жалбеним наводом, не доводи у сумњу законитост и правилност наведене пресуде у ставу I и II изреке, Апелациони суд је на основу чл. 390 ЗПП, потврдио првостепену пресуду, с тим што је потврђена и одлука трошковима применом чл. 401 ст. 1 тач. 2 ЗПП, која је донета уз правилну примену чл. 153 ст. 2 и чл. 154 ЗПП и одлучио као у првом ставу изреке ове пресуде, док се жалбама странака на конкретне пропусте суда у погледу одлуке о трошковима не указује.
Одлучујући о захтеву тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка, Апелациони суд имајући у виду да тужилац није успео са жалбом то је овај суд применом чл. 165 ст. 2 ЗПП, одбио захтев тужиоца и одлучио као у другом ставу изреке ове пресуде.
Председник већа-судија
Грозда Арнаут, с.р.