Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж 2 197.12 Развод брака
Гж 2 197.12 Развод брака
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.2. бр.197/12
Датум: 15. 05. 2012. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца М. Ј., из Н. П., кога заступа пуномоћник В. К., адвокат из Б., против тужене Д. Ј., из Н. П., са пребивалиштем у Т., ради развода брака и вршења родитељског права, поступајући по жалби тужене на пресуду Основног суда у Новом Пазару 14П2. бр. 565/11, од 16. 03. 2012. године, у нејавној седници већа одржаној дана 15. 05. 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УВАЖАВА СЕ жалба тужене, па се УКИДА пресуда Основног суда у Новом Пазару 14П2. бр. 565/11, од 16. 03. 2012. године и списи враћају истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде брак закључен 14. 07. 2006. године у Н. П. између тужиоца М. Ј., рођеног ……… у Н. П., од оца Н. и мајке С. и тужене Д. Ј., рођ. Ђ., рођене …….. у Н. П., од оца Ј. и мајке Љ., који је уписан у МК венчаних за МП Н. П., под тек. бр. 409 за 2006. годину разводи се.
Другим ставом изреке мал. деца странака N. K. T., рођен ………. у D. – I. – T., N. T., рођена ……….. у Š. – I. , T. и K. T., рођена ………. у Š. – I., T. поверавају се мајци Д. Ј., која ће убудуће самостално вршити родитељско право над децом.
Трећим ставом изреке уређен је начин одржавања личних односа између тужиоца М. Ј. и мал. деце тако што се налаже туженој Д. Ј. да дозволи да мал. деца N. K. T., N. T. i K. T. бораве код оца М. сваког викенда у периоду од суботе у 10 до недеље у 19 сати, а тужиоцу да их у наведеном термину преко дадиље узима и враћа испред стана тужене у којем живи и да деца проводе по 15 дана са оцем лети и зими у време годишњег одмора, све у року од 15 дана од пријема пресуде под претњом извршења.
Четвртим ставом изреке обавезан је тужилац М. Ј. да на име свог дела доприноса за издржавање мал. деце плаћа месечно 2.000 еура за N. K. T., 1.500 еура за N. T. i 1.000 еура за K. T., на текући рачун тужене Д. Ј. и то до петог у месецу за текући месец почев од пресуђења па будуће док за то постоје законски услови.
Четвртим ставом изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове.
На наведену пресуду, у законском року, жалбу је уложила тужена из свих законом предвиђених разлога са предлогом да другостепени суд, поступајући у смислу жалбених навода, наведену пресуду преиначи и одбаци тужбу као недозвољену или исту укине и врати првостепеном суду на поновно одлучивање.
На наведену пресуду тужилац је дао одговор на жалбу тужене.
Апелациони суд је најпре испитивао наводе из одговора на жалбу тужиоца којима се указује на неваљаност овлашћења која је тужена издала своме оцу Ј. Џ., као пуномоћнику, за подношење жалбе у овој правној ствари.
Одредбом чл. 221 ст. 1 Породичног закона форма овлашћења на коју се указује потребна је за подношење тужбе у брачном спору, односно код покретања бракоразводне парнице и односи се на овлашћење које се прилаже уз тужбу за развод брака. Како се у конкретном случају ради о пријему пресуде и улагању жалбе на исту, по ставу овог суда, не стоје разлози да се не прихвати овлашћење издато оцу тужене, оверено пред државним нотаром Р. Т. за предузимање ових радњи, јер је тужена ово лице овластила на исто датим овлашћењем.
Испитујући правилност првостепене пресуде, у смислу одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд налази да је жалба тужене основана.
Првостепена пресуда донета је уз повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 7 ЗПП-а, јер је неправилним поступањем првостепеног суда у вези позивања тужене, а у вези одредбе чл. 144 ст. 1 ЗПП-а онемогућена да расправља пред судом, а исто тако и уз повреду поступка из чл. 361 ст. 1 а у вези чл. 47 ЗПП-а, у вези надлежности домаћег суда за поступање у овој правној ствари, што је све довело у питање и правилну примену материјалног права као и правилност утврђеног чињеничног стања, због чега је иста морала бити укинута. Осим тога, првостепена пресуда донета је и уз повреду из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, тачније без довољно разлога о одлучујућим чињеницама, што све основано истиче жалба тужене.
Из утврђеног чињеничног стања првостепеног суда произилази да су
странке брак закључиле 14.07. 2006. године у Н. П., из кога имају троје малолетне деце и то сина N. K. T., рођеног………, као и кћери N. T., рођену ……….. и K., рођену………. , сви у И. Даље произилази да је брак странака закључен најпре у Т., а потом у Н. П., да су брачни односи озбиљно и трајно поремећени, те да су испуњени услови да исти буде разведен. Из прибављеног извештаја Центра за социјални рад у Н. П., првостепени суд је утврдио да је у најбољем интересу мал. деце да се родитељско право над њима повери туженој, а да тужилац буде обавезан на допринос у њиховом издржавању сразмерно својим финансијским могућностима, имајући у виду да се професионално бави спортом, као кошаркаш играјући за турски клуб ''F.'', те да је у могућности да подмирује у највећем делу месечне потребе за издржавање своје деце, износима ближе описаним у изреци. Руководећи се исказом тужиоца и наведеног извештаја Центра за социјални рад, првостепени суд је уредио начин одржавања личних контаката деце и оца, на начин ближе описан у ставу трећем изреке.
Овакав став и закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан, нарочито имајући у виду да су обе странке турски држављани, што је као неспорно утврђено у поступку, као и да је већ, у време подношења тужбе тужиоца, био покренут поступак развода брака странака и пред надлежним судом у Т.
Наиме, најпре се основано жалбом тужене указује да је првостепени суд у поступању начинио повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 7 ЗПП-а, односно да је неуредном доставом позива за главну расправу и за извођење доказа саслушањем странака повредио њено право да учествује у расправљању, јер се основано закључује да достава позива туженој која је вршена преко Генералног Конзулата Р. С. у И. није извршена на правилан начин. Наиме, из обавештења које је генерални конзул у Т. доставио туженој, а које је приложила уз своју жалбу утврђује се да Компанија, преко које је Генерални Конзулат покушао да изврши доставу и лично уручење позива туженој, није поступио сходно налогу Конзулата, већ су позиви остављени у поштанском сандучету, што и није био налог ни суда, а ни Генералног конзулата, због чега Конзулат и није могао да врати доставницу са потписом тужене суду онако како је то суд од њега захтевао.
Иако произилази да је тужена пропустила да обавести суд о промени адресе, што је била у обавези применом одредбе чл. 139 ст. 1 ЗПП-а, а како суду ова чињеница није могла бити позната, обзиром да је изостало такво обавештење Генералног конзулата, првостепени суд није ни извршио доставу позива за тужену преко огласне табле суда, што је био овлашћен применом одредбе чл. 139 ст. 2 ЗПП-а, што би у датим околностима био одговарајући начин доставе, а што је све довело до повреде из чл. 361 ст. 2 тач. 7 ЗПП-а, чиме је доиста повређено њено право на расправљање пред првостепеним судом.
Осим тога, за сада се не може прихватити као правилно решено питање надлежности домаћег суда у поступку развода брака странака, јер Апелациони суд налази да је од посебног значаја чињеница што је пред надлежним судом у Т. у моменту подношења тужбе у овој правној ствари, већ био покренут поступак развода брака између истих странака, а што доводи у питање надлежност домаћег суда. Ово посебно из разлога што применом одредаба ЗПП-а и Закона о решавању сукоба Закона са прописима других земаља, не постоји искључива надлежност домаћег суда, у конкретном случају, односно иста би постојала само под условом да је тужени брачни друг домаћи држављанин, који има пребивалиште у нашој земљи, као и у случају да када је тужилац домаћи држављанин, а право државе чији би суд био надлежан не предвиђа установу развода брака, што ни овде није случај, док у свим осталим случајевима, имајући у виду двојно држављанство странака и последње заједничко пребивалиште на територији друге државе, нема искључиве надлежности домаћег суда, а поступак пред иностраним судом је већ у току. Оваквим поступањем првостепеног суда дошло је и до повреде правила лидиспеденције, што се све основано указује жалбом тужене, а што првостепени суд није имао у виду код одлучивања.
Осим напред изнетог, првостепени суд је олако прешао и преко чињенице да из утврђеног чињеничног стања произилази да су странке, у конкретом случају, два пута закључиле брак, због чега се као једно од претходних питања, поставља и питање пуноважности брака закљученог пред органима Р. С., као касније закљученог, имајући у виду да је овакво поступање странака у супротности са одредбом чл. 17 и чл. 33 Породичног закона, тачније, првостепени суд је по службеној дужности, био у обавези да пази на ништавост брака странака закљученог у Н. П., што није учинио.
Основано се жалбом тужене указује и да је првостепена пресуда донета уз повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, без довољно разлога о одлучујућим чињеницама, као и на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, имајући у виду на који начин је вршена процена родитељске подобности и материјалних прилика родитеља и да је иста утврђивана само на основу исказа тужиоца и мишљења Центра за социјални рад у Н. П., а да притом странке живе у Т., а не у С., што све тужена страна у својој жалби основано истиче.
С тога ће у поновљеном поступку, првостепени суд да најпре разреши сва одлучујућа питања на која му је овим решењем указано, а од којих зависи питање надлежности домаћег суда, имајући у виду и могућност евентуалног прекида поступка до тренутка утврђивања судске надлежности суда коме је предмет прво поднесак, исправиће све битне повреде поступка које су начињене, а у зависности од тога шта се буде чињенично утврдило одлучиће и о тужбеном захтеву мериторно, уколико нађе да је то у надлежности домаћег суда и пошто претходно размотри питање пуноважности брака који је закључен пред домаћим органима.
На основу свега напред изнетог, одлучено је као у изреци, применом одредбе чл. 376 и 377 ЗПП-а.
Апелациони суд је код одлучивања примењивао одредбе ЗПП-а (''Сл. гл. РС'', бр. 125/04, 111/09), сходно одредбама чл. 506 ЗПП-а (''Сл. гл. РС'', 72/11) који је ступио на снагу 01. 02. 2012. године.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.