Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж 2 217.11

Гж 2 217.11

 

Република Србија

АПЕЛАЦИОНИ СУД  У КРАГУЈЕВЦУ

Број: Гж.2-217/11

Дана: 18. маја 2011. године 

К р а г у ј е в а ц  

У ИМЕ НАРОДА

 

                        АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени у већу састављеном од судије Биљане Николић, председника већа и судија Драгане Сретовић и Смиљане Ристић, чланова већа у правној ствари тужиоца А. С. из села Д., Општина Т., кога заступа пуномоћник А. Р., против тужене И. М. из Н. П., ради измене одлуке о повери малолетног детета, одлучујући по жалби тужене на пресуду Основног суда у Новом Пазару 10П2-бр.594/10 од 3. 02. 2011. године, у седници већа одржаној дана 18. маја 2011. године, донео је

 

 П Р Е С У Д У  

 

                        ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару 10П2-594/10 од 3. 02. 2011. године под тачком 2, тако да гласи: 

                         Уређује се начин одржавања личног односа између малолетног детета А. Ф. и тужиоца-оца А. С., на тај начин што се налаже туженој И.  М. да дозволи виђање малолетног детета са тужиоцем, сваке суботе у термину од 12,00 до 17,00 часова у присуству тужене-мајке, као време на прилагођавање детета, а да по истеку од месец дана дете једном недељно буде у времену од 10,00 до 19,00 часова са тужиоцем и његовом породицом, а у време годишњег одмора тужиоца да дете проведе са тужиоцем 15 дана и то на начин што ће дете преузимати тужилац испред куће тужиље и враћати га у договореном термину испред куће, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

                        Првостепеном пресудом под тачком 1. утврђено је да се мења пресуда Општинског суда у Новом Пазару П-бр.285/09 од 30. 07. 2009. године у ставу 2. а у делу који се односи на начин одржавања личног односа између мал. детета А. Ф. и тужиоца А. С. -оца мал. детета на следећи начин:

                         Уређује се начин одржавања личног односа између малолетног детета А. Ф. и тужиоца-оца А. С., на тај начин што се налаже туженој И. М. да дозволи виђање малолетног детета са тужиоцем сваке суботе у термину од 12,00 часова до 17,00 часова у присуству тужене-мајке, као времена прилагођавање детета, а да по истеку од месец дана дете једном недељно буде у времену од 10,00 до 19,00 часова са тужиоцем и његовом породицом, а у време годишњег одмора тужиоца да дете проведе са тужиоцем 15 дана и то на начин што ће дете преузимати тужилац или његов отац испред куће тужиље и враћати га у договореном термину испред куће, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

                         Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба ЗПП и погрешне примене материјалног права, а тужилац је доставио одговор на жалбу.

                         Апелациони суд, као другостепени испитао је првостепену пресуду сходно члану 372 ЗПП па је нашао:

                         Жалба тужене је делимично основана.

                         Побијана пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности и због којих би одлука била укинута.

                         У првостепеном поступку је утврђено да су се странке сагласиле да се измени одлука о уређењу и начину одржавања личног односа између тужиоца оца и мал. детета Ф. А., на начин како је то наведено у изреци пресуде. Првостепени суд је пре усвајања споразума затражио мишљење Центра за социјални рад у Н. П. који је доставио извештај дана 20. 10. 2010. године из кога произилази да је стручни тим дао мишљење имајући у виду узраст детета и не познавање личности оца, услед досадашњих ретких контаката, потребно да се прво виђење обавља два пута недељно у трајању од неколико часова у присуству мајке, у време очевог боравка у С., а касније прошири на целодневни боравак детета код оца. Такође се из извештаја Центра утврђује да се тужилац налази на привременом раду у Н., а да његова породица живи у селу Д. у породичној кући, у којој постоје сви нормални услови неопходни за егзистенцију и живот. Отац С. емоционално је везан за дете, са жељом и мотивима да има чести контакт са њим као и његова породица посебно родитељи, па суд сматра да дете треба више времена да проводи са оцем и његовом породицом. Суд је одредио да ће дете преузимати испред куће тужиље, тужилац, отац детета или његов отац, деда детета.

                         Наведену одлуку првостепени суд је донео применом члана 61 тачка 1 и 5 Породичног закона.

                         По оцени Апелационог суда, првостепени суд је у ожалбеном делу правилно и потпуно утврдио чињенично стање, али је погрешно применио материјално право приликом одређивања ко ће преузимати дете испред куће његове мајке. Наиме, првостепени суд је одлучио да ће дете преузимати његов отац или деда испред куће тужиље, па су у том делу основани наводи у жалби тужене, јер обавеза преузимања детета може да буде утврђена само према тужиоцу, оцу детета, па је другостепени суд са тих разлога и преиначио првостепену пресуду и одлучио да само тужилац као отац детета може да преузима дете.

                         Другостепени суд је ценио и остале наводе у жалби тужене, па исте сматра неоснованим из разлога што је за тужену небитно да ли ће тужилац као отац детета бити у прилици да поступи по пресуди и да преузима дете како је то у пресуди наведено јер се то њега тиче.

                         Што се тиче навода у жалби тужене да иста није била сагласна с тим да дете проводи 15 дана код оца у време годишњег одмора, суд је исте имао у виду али сматра да нису основани из разлога што члан 61 став 1 Породичног закона предвиђа да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи. Према томе, одржавање комуникације између родитеља и детета није само право родитеља, него је и пре свега право малолетног детета о коме суд мора у поступку да води рачуна. То право детета, како то и предвиђа закон у поменутој одредби може бити ограничено само судском одлуком и када је то у најбољем интересу детета. Из права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, произилази дужност родитеља са којим дете живи да омогући детету остваривање тог права. Међутим, судску одлуку не треба схватити апсолутно буквално, већ она пре свега треба да служи као оријентација, родитељи треба да се потруде да организују виђање родитеља са којим дете не живи и детета, тако да то буде прилагодљиво свима и у најбољем интересу детета.

                         Са наведених разлога другостепени суд је одлучио као у изреци пресуде сходно члану 380 тачка 4 ЗПП.

 

 

                                                                                            Председник већа-судија

 

                                                                                                 Биљана Николић,с.р

 

 

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу