Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж 2 259.11 Издржавање
Гж 2 259.11 Издржавање
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.2. бр. 259/11
Датум: 05. 07. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, члановa већа, у правној ствари тужиље М. М., из К., чији је пуномоћник Г. Ж. С., адвокат из К., против туженог М. В., из П., чији је пуномоћник С. Д., адвокат из П., ради издржавања, поступајући по жалби тужиље на пресуду Основног суда у Крагујевцу, бр. 5П-3583/10, од 15. 11. 2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 05. 07. 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УВАЖАВА СЕ жалба тужиље, па се УКИДА пресуда Основног суда у Крагујевцу 5П-3583/10, од 15. 11. 2010. године и списи враћају истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде одбијен је тужбени захтев тужиље М. М. из К. којим је тражила да суд обавеже туженог М. В. из П. да на име свог доприноса за издржавање тужиље почев од 01. 07. 2009. године па убудуће плаћа месечно износ од 15.000,00 динара, најкасније до петог у месецу за тај месец, све док се не стекну разлози да се ова пресуда измени и то тако што ће наведени износ уплаћивати на текући рачун тужиље, ближе описан у изреци, а да доспеле а неисплаћене рате исплати у једнократном износу у року од 15 дана од пријема пресуде, као неоснован.
На наведену пресуду, у законском року, жалбу је уложила тужиља побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да другостепени суд исту укине и врати на поновни поступак и одлуку.
По истеку жалбеног рока тужиља је дала допуну жалбе.
Испитујући правилност првостепене пресуде, у смислу одредабе члана 372. ЗПП, Апелациони суд налази да је жалба тужиље основана.
У проведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2. тач. 1,2,5,7,9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, али је иста донета уз повреду из чл. чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се указује жалбом тужиље, без довољно разлога о одлучним чињеницама, а донета је и на основу погрешне примене материјалног права које је довела до тога да чињенично стање остане непотпуно утврђено, због чега је морала бити укинута.
Из утврђеног чињеничног стања првостепеног суда произилази да су тужиља и тужени ћерка и отац, да је тужиља рођена………., а да је пресудом Општинског суда у Крагујевцу, П. бр. 3469/04, од 31. 03. 2006. године утврђено да је тужени њен природни биолошки отац. 2008/2009 годину тужиља је уписала прву годину М. Ф. у К. као редован студент, да би 2009/2010 годину обновила прву годину овог факултета, као самофинансирајући студент, али након обнове године није оверила први семестар, тако да није стекла право да упише летњи семестар и пријави испите. Новембра месеца 2009. године отишла је у Б., где је поднела пријаву за студије Универзитета у Б., а у обавези је да положи додатни испит из немачког језика до трећег семестра. Своје издржавање и трошкове студирања покрива породичном пензијом у износу од 20.000,00 динара и помоћи сродника. Поседује стан у К. у површини од 42 м2, а за издржавање у Б. потребно јој је око 600 Еура месечно, од чега 300 Еура је упис године, а 300 Еура је платила за стан и храну. Од новембра месеца 2009. године није отишла на М. ф. Тужени је пензионер са просечном пензијом од око 40.000,00 динара, повећаним трошковима лечења, јер је тежак болесник, као и обавезу плаћања кредита од 5.388,00 динара месечно.
Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужиља не испуњава услов из чл. 155 Породичног закона за остваривање права на издржавање, као пунолетно дете на редовном школовању, из разлога што не извршава своје школске обавезе на време и не полаже редовно испите, а по истеку једне школске године, није уписала
наредну годину школовања студија, без оправданих разлога. По оцени суда, нема оправдања за школовање у А., односно имајући у виду чињеницу да тужиља има сопствени стан у К., те да би имала много мање трошкове студирања да је остала да студира у К., због чега је првостепени суд одбио њен захтев, одлучујући као у изреци првостепене пресуде.
Овакав став и закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан.
Тачно је да одредба чл. 155 Породичног закона прописује да је законска обавеза родитеља да према својим могућностима издржава дете које до пунолетства није завршило школовање, до истека времена трајања школовања на факултету, односно одговарајућој школи, условљена обавезом пунолетног детета да се редовно школује и на време извршава своје школске обавезе, да редовно полаже испите и по истеку једне школске године уписује наредну годину школовања.
Тачно је и то да су обавезе родитеља пунолетног детета, као дужника издржавања и пунолетног детета као повериоца издржавања, међусобно условљене и да се не може обавезивати на допринос у издржавању родитељ детета, које своје школске обавезе, без оправданог разлога не извршава по редовном току ствари.
С тога је Апелациони суд сагласан са ставом првостепеног суда да тужиљи за период, у коме она није своје школске обавезе редовно испунила, тачније за школску 2008/2009 годину не припада издржавање, али тужиља издржавање траћи за каснији период, тачније тек од 17. 07. 2009. године, као дана подношења тужбе. Обзиром да је у наредној школској години осим студија медицине, које је обновила као самофинансирајући студент и од којих је очигледно одустала, започела студирање у Б. на бечком универзитету, поставља се питање да ли би тужиљи евентуално, уколико ове студије успешно и редовно савлађује, припада право на издржавање од уписа ових студија у иностранству, што првостепени суд уопште није утврђивао, а био је у обавези да би правилно применио одредбу чл. 155 Породичног закона.
Остало је нејасно и непотпуно утврђено какав је заправо статус тужиље на бечком универзитету и да ли је она са успехом извршавала своје школске обавезе на том универзитету након преласка у Б., од које чињенице и зависи остваривање њеног права. Обзиром да је Породични закон одредио крајњи рок до кога се ово право може остваривати – 26. годину живота, колико тужиља још увек нема, тумачењем одредбе чл. 155 Породичног закона могло би се закључити да је остваривање права на издржавање пунолетног детета везано најпре и пре свега за успех у школовању односно студирању, односно савладавању школских обавеза, независно од тога да ли су студије уписане у иностранству.
Апелациони суд налази да у конкретном случају за остваривање тужиљиног права за издржавање није одлучујућа чињеница то што тужиља студира у иностранству, већ да ли је и колико успешна у студирању и да ли савладава школске обавезе у школи коју тамо похађа. Чињеница студирања у иностранству је од значаја само у погледу утврђивања висине тужениковог доприноса, који би у том случају био у обавези да доприноси њеном издржавању, сходно својим могућностима, најмање онолико колико би то било потребно и да тужиља похађа домаћи универзитет, односно факултет, што је већ ствар доказног поступка и процене првостепеног суда, у складу са одредбом чл. 160 Породичног закона.
Због свега наведеног удовољено је наводима жалбе тужиље, која основано истиче да је првостепена пресуда донета без довољно разлога о одлучним чињеницама и уз погрешну примену материјалног права, због чега је у погледу напред наведених одлучујућих чињеница, чињенично стање остало непотпуно утврђено, па је и пресуда морала бити укинута.
С тога ће, у поновљеном поступку, првостепени суд да употпуни чињенично стање, утврђујући одлучујуће чињенице о томе какав статус тужиља има на бечком универзитету и од када јој је такав статус признат, као и да ли са успехом, по редовном току ствари, извршава школске обавезе, уколико има статус редовног студента. У зависности од тога шта се буде утврдило у поновљеном поступку, првостепени суд ће, применом чл. 155 Породичног закона у зависности од успешности тужиље у студирању утврдити у ком периоду од подношења тужбе, тужиљи не припада право на издржавање, а уколико је успешан студент бечког универзитета, да ли јој и од када јој ово право припада.
Применом одредбе чл. 160 Породичног закона, ценећи све околности, и то како могућности дужника издржавања, тако и потребе повериоца издржавања, и његове материјалне прилике, утврдити висину досуђеног износа. При том ће првостепени суд утврдити да ли постоје оправдавајући разлози да се школовање тужиље обавља у иностранству, јер уколико би се утврдило да је тужиља своје школовање могла обављати и у К. уз мање трошкова, ова чињеница ће бити од значаја за утврђивање висине тужениковог доприноса у издржавању, јер би потребе тужиље у том случају требале бити утврђене према приликама у земљи, а све ради правилне примене одредбе чл. 160 и 162 Породичног закона.
На основу свега наведеног одлучено је као у изреци применом чл. 377 ст. 2 ЗПП-а.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.