Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 2017.12 накнада штете
Гж 2017.12 накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж.бр.2017/12
Дана: 06.08.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Oбрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић, чланова већа, у парници тужиоца П. Р. из У., чији је пуномоћник З. Ђ., адвокат из У., против тужене Р. С., коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, ради накнаде штете, вредност спора 1.600.000,00 динара, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене, изјављеним против пресуде Основног суда у Ужицу 1П.2563/10 од 21.03.2012. године, у седници већа одржаној 06.08.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснованa жалбa тужиоца П. Р. из У. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ужицу 1П.2563/10 од 21.03.2012. године у изреци под II.
2. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у изреци под I и III тако да гласи :
a) ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца П. Р. којим је тражио да се обавеже тужена Р. С., да му на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе плати износ од 600.000,00 динара са каматом по стопи према Закону о висини стопе законске камате почев од 21.03.2012. године до коначне исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде, као неоснован.
б) ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженој на име трошкова парничног поступка плати износ од 46.750,00 динара.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком ожалбене пресуде под I обавезана је тужена Р. С. да тужиоцу П. Р., на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе плати износ од 600.000,00 динара са каматом по стопи према Закону о висини стопе законске камате почев од 21.03.2012. године до коначне исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Изреком под II одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете плати износ од 1.000.000,00 динара са законском затезном каматом на овај износ од 06.10.2010. године до исплате.
Изреком под III обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова поступка плати износ од 41.090,22 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против ове пресуде жалбе су изјавили тужилац побијајући је у изреци под II због погрешне примене материјалног права и тужена побијајући је у изреци под I и III из свих законских разлога прописаних чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 372 ЗПП-а Апелациони суд је утврдио да жалба тужиоца није основана, а жалба тужене је основана.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде, увидом у списе К.89/08 утврђено је да је решењем Општинског суда у Ужицу Кв.134/03 од 24.09.2003. године према тужиоцу одређен притвор који има трајати од момента лишења слободе па до завршетка главног претреса. Даље је утврђено да се тужилац налазио у бекству због чега је донета наредба којом је расписана централна потерница 25.09.2003. године, док је 2006. године расписана међународна потерница. Према обавештењу Интерпола Б. тужилац се од 25.10.2006. године налазио у екстрадиционом притвору у Републици А. Тужилац је екстрадиран дана 08.06.2007. године на основу решења Општинског суда у Ужицу 134/03 од 24.09.2003. године, а дана 09.06.2007. године је примљен у притвор Окружног суда у Ужицу.
Решењем Општинског суда у Ужицу Кв.бр.115/07 од 06.07.2007. године према тужиоцу је продужен притвор и одређено да има трајати до завршетка главног претреса а најдуже два месеца, а на основу чл.142 ст.2 тач.1 ЗКП. Из образложења овог решења произилази да је тужилац дужи временски период био недоступан органима гоњења, да Интерпол из Б. води истрагу против тужиоца због сумње да је извршио више тешких крађа у Ш., и из којих разлога се налазио у притвору у кантону у Ц. од 16.02.2005. године због чега стоје услови за продужење притвора а све у циљу несметаног вођења кривичног поступка.
Пресудом Општинског суда у Ужицу К.бр.89/08 од 08.06.2009. године тужилац је оглашен кривим, јер је као саизвршилац учинио кривично дело принуде из чл. 62 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ РС у вези чл. 22 Кривичног закона СР Југославије, због чега је осуђен на казну затвора у трајању од 8 месеци и одређено да се у ову казну има урачунати време проведено у притвору од 09.06.2007. године до 28.02.2008. године (од 25.10.2006 - 08.06.2007. године тужилац се налази у екстрадиционом притвору). Истом пресудом тужилац је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело принуде из чл. 62. ст. 2 у вези чл. 22 Кривичног закона СР Југославије, кривично дело преваре из чл. 208 ст. 3 у вези ст. 1 Кривичног законика, и према тужиоцу је одбијена оптужба да је као саизвршилац учинио кривично дело неовлашћено организовање игара на срећу из чл. 352 ст. 1 Кривичног законика у вези чл. 33 Кривичног законика.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1-1519/10 од 11.03.2010. године преиначена је пресуда Општинског суда у Ужицу К.бр.89/08 од 08.06.2009. године само у погледу одлуке о казни тако што је Апелациони суд окривљеном П. Р. за кривично дело за које је оглашен кривим у изреци првостепене пресуде под I узео као правилно утврђену казну затвора у трајању од 8 месеци у коју је урачунато време проведено у притвору од 09.06.2007. до 28.02.2008. године, али је окривљеном у утврђену казну затвора урачунао и време проведено у екстрадиционом притвору од 25.10.2006. до 08.06.2007. године.
За време екстрадиционог притвора тужилац је боравио у лошим условима, добијао је мале количине хране која је била неквалитетна. Боравио је у самици. Након што је екстрадиран у затвор Окружног суда у Ужицу услови боравка у њему су били доста бољи. Затворско особље се према њему коректно понашало. Међутим, у затвору је штрајковао глађу зато што суд није хтео да га пусти на слободу како би видео свог сина, којег није видео четири године. Због тога што је штајковао глађу није имао здравствених проблема. Однос породице, комшија и пријатеља због његовог боравка у притвору према њему се није променио.
Међутим, по оцени Апелационог суда, из чињеница које је утврдио првостепени суд је извео неправилан закључак да је тужилац био неосновано лишен слободе у дужем временском периоду, па је и због погрешне примене материјалног права, непримењивањем става три чл. 560 ЗКП, извео неправилан закључак о основу одговорности тужене Р. С. да му накнади штету због тога што притвор одређен према тужиоцу у трајању од осам месеци и три дана није у целости оправдан правноснажном осуђујућом пресудом, на шта се и жалбом тужене основано указује.
Чланом 560 ст.1 тач. 4 ЗКП, прописано је да право на накнаду штете лицу које је у притвору провело дуже времена него што траје казна затвора на коју је осуђено. Међутим ставом три истог члана прописано је да накнада штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе. Како је тужиоцу екстрадициони притвор одређен због тога што је био у бекству и недоступан органима гоњења, то је из овако утврђене одлучне чињенице првостепени суд извео погрешан закључак да је тужилац био неосновано лишен слободе и да је само допринео настанку штете, јер је он својим недозвољеним поступцима-бекством како је то утврђено правноснажним решењима донетим током кривичног поступка, проузроковао лишење слободе у циљу обезбеђења његовог присуства у кривичном поступку, а током парничног поступка није доказао да је било пропуста органа тужене Р. С. за чији рад одговара, који би утицали на дужину трајања екстрадиционог притвора. Напротив, према утврђеном чињеничном стању тужиоцу је екстрадициони притвор одређен 25.10.2006. године, а Министарство правде Републике Србије је већ 06.11.2006. године упутило молбу за изручење.
Како је тужиоцу притвор одређен ради обезбеђења његовог присуства у кривичном поступку због тога што је био у бекству то је и лишење слободе проузроковано његовим недозвољеним поступцима, па не може из својих недозвољених поступака извлачити корист у ситуацији када није било незаконитог поступања ни пропуста органа Р. С. у вези са лишењем слободе тужиоца у поступку екстрадиционог притвора нити у поступку пред домаћим органима.
Такође, тужилац није доказао ни да му је притвор одређен супротно чл. 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода нити да је дуже трајао услед повреде права на правично суђење заштићено чл. 6 ове конвенције, које повреде се доказују у поступку пред Уставним судом РС или Европским судом за људска права.
Из напред наведених разлога Апелациони суд је, сходно одредбама чл. 375 ЗПП, одлучио као у изреци пресуде под 1, а као у изреци под 2а сходно чл. 380 тач. 3 и 4 ЗПП-а .
Како је првостепена пресуда делимично преиначена Апелациони суд је одлучио о трошковима парничног поступка применом чл. 161 ст. 1 и 2 ЗПП.
Тужена Р. С. је успела у спору у целости, па јој сходно чл. 149 ст.1 и 150 ЗПП, припада право на нужне трошкове парничног поступка и то за састав одговора на тужбу износ од 13.750,00 динара и за састав жалбе износ од 33.000,00 динара, који су током поступка тражени и опредељени сходно чл 159 ст.1 ЗПП, а према адвокатској тарифи сходно чл. 158 ЗПП, због чега је одлучено изреком ове пресуде под 2б.
Претходно наведене процесне одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије, број 125/04 и 111/09), примењене су на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП, („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), сада важећег Закона, који је ступио на снагу 1.02.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић, с.р.