Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2023.20 Дуг
Гж 2023.20 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2023/20
Дана: 04.01.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Гордане Вељовић, председника већа, Дринке Кривчевић и Светлане Ћупрић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ Акционарско друштво …, чији је пуномоћник др Немања Алексић, адвокат из …, против тужене „ББ“ из …, чији су пуномоћници Миленко Чеперковић, адвокат из … и Милан Стевановић из …, ради дуга, вредност спора 933.954,02 динара, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене изјављеним на пресуду Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој бањи I 40 П.бр.1199/18 од 06.03.2020. године, у седници већа одржаној дана 04.01.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиоца „АА“ Акционарско друштво … и тужене „ББ“ из …, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој бањи I 40 П.бр.1199/18 од 06.03.2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом, ставом 1. изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца „АА“ Акционарско друштво …, па је обавезана тужена „ББ“ из …, да тужиоцу на име дуга исплати износ од 607.613,65 динара са законском затезном каматом по Закону о затезној камати почев од 29.08.2013. године, па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Ставом 2. изреке, за веће потраживање од досуђеног у ставу 1. изреке, и то за износ од 326.340,37 динара, са законском затезном каматом по Закону о затезној камати почев од 29.08.2013. године, па до исплате, тужбени захтев тужиоца одбијен је као неоснован.
Ставом 3. изреке, обавезана је тужена „ББ“ из … да тужиоцу „АА“ Акционарско друштво …, на име трошкова парничног поступка плати износ од 206.362,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили тужилац побијајући је у ставу 2. изреке пресуде, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, као и тужена побијајући пресуду у ставу 1. изреке, а што произилази из садржине жалбе, и то због битних повреда парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду, Апелациони суд је, крећући се у границама законских овлашћења из чл. 386 ЗПП („Сл. гласник РС“ бр. 72/11...18/20), утврдио да су жалбе странака неосноване.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни уз битну повреду одредбе чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се у жалби тужиоца указује. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и на исто је правилно примењено материјално право.
Првостепени суд је утврдио да је тужена „ББ“ дана 25.05.2007. године у својству клијента, са правним претходником тужиоца, банком „ВВ“ АД …, закључила уговор о дугорочном готовинском кредиту број КР …. Према чл. 1 овог уговора банка је одобрила туженој дугорочни готовински кредит са валутном клаузулом и то у износу од 6.111,57 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан пуштања кредита у течај, а према члану 2 клијент је дужан да за одобрени кредит банци плаћа камату по променљивој номиналној каматној стопи која износи 17% на годишњем нивоу, да ће се камата обрачунавати месечно применом конформне методе. План отплате је саставни део уговора. Чланом 4 Уговора одређено је да се клијент потписивањем овог уговора обавезује да отплату кредита (укључујући и редовну камату, дефинисану чл. 2 уговора) врши у месечним ануитетима, уплатом на текући рачун банке, при чему први ануитет доспева за плаћање 25.06.2007. године, а последњи 25.05.2015. године. Чланом 6 уговора, предвиђено је да ће као средство обезбеђења и инструмент наплате потраживања банке по овом уговору служити две бланко сопствене менице клијента и гарантни депозит клијента у износу од 1.225 евра, а што представља 20% од износа одобреног кредита, а сходно уговору о гарантном депозиту Д-КР 2007/1210. Чланом 9 уговора одређено је да клијент преузима неопозиву и безусловну обавезу да, у случају доцње са испуњењем својих обавеза према банци у роковима дефинисаним овим уговором плати затезну камату, обрачунату закључно са датумом потпуне отплате доспелих, а неизмирених износа кредита, у складу са Законом о висини стопе затезне камате, као и да ће се затезна камата обрачунавати на све неисплаћене износе који се дугују и плативи су по овом уговору, укључујући главницу, камату, једнократну накнаду, као и остале трошкове и друге плативе износе, за период од датума доцње клијента па до датума коначне исплате заосталих износа. Чланом 10 уговора је предвиђено да банка има право да једнострано раскине овај уговор у случају да клијент не плати о доспелости било коју обавезу коју има према банци по овом уговору. Банка ће клијента обавестити о раскиду уговора доставом писаног обавештења о раскиду од стране клијента, а уговор се сматра раскинутим даном пријема писаног обавештења о раскиду од стране клијента. На дан раскида уговора, из узрока дефинисаних ставом 1 чл. 10 уговора, целокупан износ кредита, на начин одређен овим уговором, аутоматски доспева за наплату заједно са припадајућим каматама и осталим споредним потраживањима, а клијент овим уговором преузима обавезу да измири целокупно предметно потраживање банке у року од 3 радна дана од дана пријема обавештења о раскиду уговора.
Тужена је, у складу са чл. 6 уговора о дугорочном готовинском кредиту број КР 2007/1210 од 25.05.2007. године, истог дана, у својству клијента, са правним претходником тужиоца, банком „ВВ“ АД …, закључила и уговор о гарантном депозиту број Д-КР …, којим се као клијент неопозиво и безусловно саглашава и овлашћује банку да средства која се налазе на рачуну банке, партија клијента 1649008015970, блокира у укупном износу од 1.225 евра, као и да иста средства служе банци као гарантни депозит на име обезбеђења уредно и потпуног намирења свих евентуалних потраживања банке по основном уговору (Уговор о дугорочном готовинском кредиту број КР … од 25.05.2007. године). На средства гарантног депозита, а у периоду његовог трајања, банка ће обрачунавати камату по стопи од 2% на годишњем нивоу. Обрачун и припис камате се врши по истеку рока гарантног депозита, а уговорне стране сагласно утврђују да банка задржава право да током трајања овог уговора прилагођава каматну стопу у складу са изменама пословне политике банке, мерама НБС и тржишним околностима. Чланом 3 уговора, странке су сагласно утврдиле да ће средства гарантног депозита остати блокирана до 25.05.2015. године. Чланом 4 уговора, предвиђено је да потписом овог уговора клијент неопозиво и безусловно овлашћује банку да сва своја доспела, а ненаплаћена потраживања по основном уговору која су настала услед његовог неблаговременог и неуредног измирења обавеза, наплати из депонованих средстава из чл. 2 овог уговора, односно клијент овим уговором, неопозиво и безусловно овлашћује банку да депонована девизна средства може откупити и тако добијена динарска средства искористити за намирење обавеза клијента из основног уговора.
Тужена је, такође, у складу са чл. 6 уговора о дугорочном готовинском кредиту број КР … од 25.05.2007. године банци доставила бланко сопствену меницу из серије АА4555181, коју је тужилац 12.08.2013. године попунио на износ од 954.069,21 динара, а 29.08.2013. године поднео суду предлог за извршење, на основу кога је суд решењем Ив.бр. 973/13 од 03.09.2013. године одредио извршење. Против овог решења тужена је изјавила приговор, па је решење о извршење укинуто и поступак настављен као поводом приговора против платног налога.
Из налаза и мишљења вештака економске струке Зорана Бежановића од 23.12.2019. године, првостепени суд је утврдио да су странке закључиле уговор о готовинском кредиту број … од 25.05.2007. године са износом одобреног кредита од 6.111,57 евра са валутном клаузулом са номиналном стопом од 17% годишње која је променљива са обрачуном уговорене камате по комфорној методи, са роком отплате 96 месеци, при чему је први ануитет доспео за плаћање 25.05.2007. године. Даном закључења уговора о кредиту, туженој је уручен план отплате кредита, сачињен према Одлуци НБС о јединственом начину обрачуна и исказивања ефективне каматне стопе на кредите и депозите („Службени гласник РС“ бр. 57/06), у коме је висина месечног ануитета исказана у износу од 112,58 евра, а на основу уговореног износа кредита од 6.111,57 евра. Као средство обезбеђења враћања кредита, уговорен је девизни депозит тужене у висини од 20% одобреног кредита, односно у износу од 1.225 евра, о чему је закључен посебан уговор о гарантном депозиту од 25.05.2007. године, којим је утврђено да је банка закључењем тог уговора, туженој већ ставила на располагање уговорени износ кредита од 6.111,57 евра. Тужилац туженој није уплатио на њен рачун цео уговорени износ кредита од 6.111,57 евра, већ је дана 25.05.2007. године туженој уплатио мањи износ и то износ од 4.778,93 евра, односно динарску противвредност тог износа од 390.974,00 динара, према средњем курсу НБС на тај дан за евро од 81,8121 динар, што значи да је тужена примила мањи износ од уговореног и то за 1.332,64 евра. Тужилац је план отплате кредита сачинио као да је туженој исплатио уговорени износ од 6.111,57 евра, па је планом отплате одредио ануитет који је тужена била у обавези да плаћа месечно у износу од 112,58 евра, које давање је било у очигледној несразмери са оним што је заиста примила. Тужилац туженој никада није уплатила уговорени износ гарантног депозита од 1.225 евра. Стога би по налазу вештака, месечна обавеза тужене по основу отплате примљеног кредита износила 88 евра, односно у динарима 7.191,46 динара. Последњу уплату банци по основу примљеног кредита, тужена је извршила дана 01.04.2010. године, док је следећа рата кредита доспевала на наплату дан 25.04.2010. године, тако да је вештак као дан раскида уговора о кредиту, када је тужена дефинитивно престала да врши отплату предметног кредита, сматрао дан 25.04.2010. године, а што међу странкама није спорно. Укупно задужење тужене на дан 25.04.2010. године, након обрачуна ануитета који су доспели на плаћање до тог дана, а које ануитете је вештак обрачунао у износу од 88 евра, имајући у виду износ кредита који је туженој исплаћен, а не уговорени ануитет од 112,58 евра, износи 3.080 евра, док је на тај дан тужена исплатила укупно 2.733,70 евра, што укључује и редовну и затезну камату у целости, па је преостали већ доспели дуг тужене на дана 25.04.2010. године износио 319,66 евра, односно 31.652,00 динара. На дан 25.04.2010. године, преостали главни дуг тужене, по ануитетима који нису били доспели за наплату, а које ануитете је вештак рачунао обзиром на примљени кредит уместо уговореног, у износу од 88 евра, износио је 3.686,03 евра, односно 364.982,21 динара. Укупан дуг тужене на дан 25.04.2010. године износио је 4005,69 евра, односно 396.634,21 динара, а што је збир износа од 319,66 евра (дуг који је доспео пре 25.04.2010. године) и износ од 3.686,03 евра, односно 364.982,21 динара (преостали главни дуг по плану отплате који је установио вештак према износу који је тужена примила и условима из уговора). Законска затезна камата на износ од 396.634,21 динара за период од 25.04.2010. до 29.08.2013. године, износи 210.979,44 динара, тако да укупан дуг тужене са каматом до дана подношења тужбе износи 607.613,65 динара.
Банка је тужену задужила планом отплате од 25.05.2007. године, који је индексиран на 112,58 евра месечно, док је из налаза и мишљења вештака утврђено да је ануитет на дан сачињавања плана отплате требало да износи 88 евра (по ком ануитету је вештак и обрачунао дуг тужене), јер банка туженој није исплатила уговорени, већ мањи износ кредита, тако да план отплате који је сачинила банка није могао да има за основицу уговорени износ, већ износ који је стварно уплаћен. Дакле, туженој није „пуштен“ кредит у износу од 500.000,00 динара, што је представљало динарску противвредност износа од 6.111,57 евра на који је уговор закључен, већ кредит у износу од 390.974,00 динара. Банка је у свом књиговодству прокњижила износ од 500.000,00 динара, као да је овај износ исплатила туженој, а не стварно исплаћени износ од 390.974,00 динара. Тужена је према чл. 6 уговора о кредиту била обавезана да тужиоцу исплати депозит у износу од 1.225 евра, што тужена никада није учинила, па је тужилац и тај фиктивни износ депозита књижио као да је уплаћен, иако није. Због књижених фиктивних износа, који су требали бити уплаћени да би били књижени, банка превисоко задужује тужену са 1.777.394,97 динара. Утврђивање потраживања и дуговања по основу уговора о кредиту се, по налазу и мишљењу вештака, врши искључиво на основу стварног промета новчаних средстава на текућем рачуну клијента, а не на основу књиговодствених евиденција.
На утврђено чињенично стање, првостепени суд је применио одредбе чл. 1065, 1066, 105 ст. 1 ЗОО и извео чињенично-правни закључак да је банка као тужилац вршила књижење у својој евиденцији да је туженој уплатила износ од 6.111,57 евра и да је износ од 1.225 евра остао блокиран на рачуну, као депозит, а план отплате кредита сачињен је као да је туженој стављен на располагање цео износ од 6.111.57 евра, тако да је месечна рата кредита коју је тужена била дужна да плаћа износила 112.58 евра, па како је банка туженој ставила на располагање износ од 390.974,00 динара, док је уговореним износом кредита од 6.111,57 евра и уговором о гарантном депозиту само створен привид да је депозит обезбеђен, то су по оцени првостепеног суда у смислу чл. 52 и 53 ст. 2 ЗОО, услед недопуштене побуде, а све имајући у виду одредбу чл. 109 ст. 1 ЗОО, ништав уговор о гарантном депозиту број Д-кр … од 25.05.2007. године и одредба чл. 6 уговора о дугорочном готовинском кредиту број Кр-… од истог дана, која се односи на гарантни депозит, будући да из изведених доказа јасно произилази да тужена од својих средстава није обезбедила и уплатила новац на име депозита у износу од 20% од одобреног кредита, из ког разлога је и уговорен кредит на износ од 6.111.57 евра и закључен уговор о гарантном депозиту, а све како би се створио привид да је тужена обезбедила потребан депозит. Кредит је, дакле, уговорен на износ од 6.111,57 евра, а план отплате сачињен на цео тај износ, који неспорно није уплаћен на рачун тужене, нити је самим тим део у износу од 1.225 евра остао блокиран на рачуну тужене, а којим би тужена под условом да је редовно измиривала своје обавезе према банци, могла да располаже након 25.05.2015. године када је кредит требало да буде исплаћен.
Имајући у виду одредбу чл. 105 ст. 1 ЗОО, тумачећи остале одредбе уговора о дугорочном готовинском кредиту број КР … од 25.05.2007. године, осим одредбе чл. 6 истог који се тиче депозита, а које одредбе је суд тумачио у смислу чл. 99 ст. 2 и чл.100 ЗОО, у склопу напред утврђеног чињеничног стања, првостепени суд налази да је спорни уговор о кредиту закључен на износ од 390.974,00 динара. Тужена је вршила отплату кредита према плану отплате који је сачињен на износ од 6.111,57 евра све до дана 25.04.2010. године, када је дефинитивно престала да врши плаћања. Према одредбама чл. 124, чл. 132 ст. 1 и 2 ЗОО и чл. 10 предметног уговора о кредиту, дана 25.04.2010. године, исти уговор је раскинут. На тај дан тужена је банци исплатила укупно 2.733,70 евра, па је на дан раскида уговора 25.04.2010. године доспео преостали главни дуг тужене по ануитетима који нису били доспели за наплату, а које ануитете је вештак обрачунао, а што је првостепени суд прихватио, с обзиром на примљени износ кредита уместо уговореног, у износу од 88 евра, а што је 3.686,03 евра, односно 364.982,21 динара.
Како је из налаза и мишљења вештака економско финансијске струке утврђено да дуг тужене на дан 25.04.2010. године износи 607.613,65 динара, а који обрачун је првостепени суд прихватио јер је исти извршен у складу са чл. 400 ст. 1 и 3 ЗОО и чл. 9 предметног уговора о кредиту, то је првостепени суд делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у изреци под 1 првостепене пресуде, а за веће потраживање од досуђеног и то за износ од 326.340,37 динара са законском затезном каматом почев од 29.08.2013. године, првостепени суд је тужбени захтев тужиоца одбио, као у ставу 2 изреке првостепене пресуде.
Апелациони суд у свему прихвата утврђено чињенично стање и примену материјалног права од стране првостепеног суда, те детаљно неће образлагати своју одлуку, сходно чл. 396 ст. 2 ЗПП.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да су странке сагласно аутономијом воља констатовале да је банка клијенту одобрила и ставила на располагање цео износ кредита и да се клијент сагласио да се део одобреног износа од 20% искористи као депозит. Ово стога што, у конкретном случају, одредбе уговора о гарантом депозиту нису јасне, односно није прецизно наведен рок након кога, у случају неизмирења обавезе корисника кредита, давалац кредита има право да те обавезе намири из средстава депозита, због чега је првостепени суд одредбу чл. 6 уговора о дугорочном кредиту и одредбе уговора о гарантном депозиту правилно тумачио, сходно одредби чл. 99 ст. 2 ЗОО и одредби чл. 100 истог закона, којом је предвиђено да у случају када је уговор закључен према унапред одштампаном садржају и када је уговор био на други начин припремљен и предложен од једне уговорне стране, нејасне одредбе тумачиће се у корист друге стране. Из наведених разлога првостепени суд је правилно утврдио да су те одредбе ништаве јер су закључене услед недопуштене побуде, у смислу чл. 52 и 53 ст. 2 ЗОО, а све имајући у виду одредбу чл. 109 ст. 1 ЗОО, због чега није од утицаја тужиочево указивање у жалби на аутономију воље странака.
Супротно жалбеним наводима тужиоца да се вештак бавио правним питањима, првостепени суд је правилно оценио налаз овог вештака и прихватио га у делу економско- финансијске анализе која је и била задатак вештака, а затим је дао правну оцену у образложењу своје одлуке, где је детаљно објашњено да је туженој "пуштен" кредит у износу од 390.974,00 динара, а не у износу од 500.000,00 динара, како је то уговорено, при чему се вештак и у основном налазу и мишљењу и у одговору на примедбе туженог децидно изјаснио, а суд то прихватио, да утврђивање потраживања и дуговања по основу уговора о кредиту треба вршити искључиво на основу промета новчаних средстава на текућем рачуну, а не на основу књиговодствених евиденција, па како је несумњиво утврђено колико износи дуг тужене на дан 25.04.2010. године, то су овакви жалбени наводи тужиоца неосновани.
Оцењујући жалбене наводе тужене који се односе на предлог за одређивање новог вештачења економско-финансијске струке, Апелациони суд указује на одредбу члана 372 став 1 ЗПП којом је прописано да у жалби не могу да се износе нове чињенице и предлажу нови докази, осим ако подносилац жалбе учини вероватним да без своје кривице није могао да их изнесе, односно предложи до закључења главне расправе, па како предлог за ново вештачење представља нов доказ, а тужени није доказао да их без своје кривице није могао предочити суду до закључења главне расправе, то је овај предлог без значаја. Поред тога, првостепени суд је имао у виду и налазе и мишљења саветника које је током поступка предлагала тужена, међутим, упоређујући налаз Срећка Топаловића са налазом Мирјане Зарић, првостепени суд је закључио да су вештаци имали различите моделе израчунавања остатка дуга. Саветници Топаловић и Тасић дали су налаз у по две варијанте дуга тужене према тужиоцу, а у по једној варијанти њихови налази су сагласни, па је првостепени суд код те чињенице, ради економичности поступка, на расправи покушао да усагласи налаз и мишљење вештака Мирјане Зарић и стручно мишљење саветника Срећка Топаловића. Како није дошло до усаглашења налаза вештака кога је одредио суд и налаза стручних саветника које је ангажовала тужена, првостепени суд је одредио ново вештачење које је поверио вештаку Зорану Бежановићу. Тужена се најпре противила новом вештачењу, а затим је на рочишту одржаном 06.11.2019. године прихватила, односно није истицала примедбе на одређивање овог вештака. Стога је првостепени суд одлуку у овој парници засновао управо на налазу и мишљењу вештака Зорана Бежановића, чији налаз је у свему прихватио будући да је јасан, образложен и израђен на основу комплетне кредитне документације и према правилима струке, који налаз првостепени суд није имао разлога да доводи у питање, посебно што се вештак по свим примедбама странака јасно и аргументовано изјаснио.
Како се ниједним жалбеним наводима странака не доводи у питање правилност и законитост побијане пресуде, Апелациони суд је применом чл. 390 ЗПП, потврдио побијану пресуду, а потврђена је и одлука о трошковима поступка, која је донета правилном применом одредби чл. 153 и 154 ЗПП, а која се конкретним жалбеним наводима странака и не побија, због чега је одлучено као у изреци пресуде.
Председник већа – судија
Гордана Вељовић, с. р.