Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2026.21 Начело савесности и поштења
Гж 2026.21 Начело савесности и поштења
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Грозде Арнаут, председника већа, Зорице Игњатовић и Драгане Стефановић Лабан, чланова већа, у правноj ствари тужиоца Предузеће за финансијске услуге и консалтинг „АА“ д.о.о. …, са седиштем у … МБ … ПИБ …, чији је законски заступник „ББ“, а чији је пуномоћник Бојан Б. Перић, адвокат из …, против туженог „ВВ“ из села …, општина …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Борисав Косанић, адвокат из …, ради дуга, вредност предмета спора 5.711.455,15 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној на пресуду Вишег суда у Крагујевцу 3П.бр. 59/20 од 07.05.2021. године у седници већа одржаној дана 18.08.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Предузеће за финансијске услуге и консалтинг „АА“ д.о.о. …, а пресуда Вишег суда у Крагујевцу 3П.бр. 59/20 од 07.05.2021. године ПОТВРЂУЈЕ.
2. ОДБИЈАЈУ СЕ захтев тужиоца и захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка као неосновани.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом ставом 1. изреке, укинуто је решење о извршењу Основног суда у Аранђеловцу, Судска јединица у Тополи И.Ив.бр. 304/18 од 25.12.2018. године, тужбени захтев тужиоца Предузеће за финансијске услуге и консалтинг „АА“ д.о.о. …, којим је тражио да се обавеже тужени „ВВ“ из села … општина … да тужиоцу исплати износ од 5.711.455,15 динара са каматом по Закону о затезној камати почев од 29.11.2018. године па до коначне исплате као и трошкове извршења, а све у року од 5 дана од дана пријема овог решења, одбијен је као неоснован.
Ставом 2. изреке, обавезан је тужилац Предузеће за финансијске услуге и консалтинг „АА“ д.о.о. …., да туженом „ВВ“ из села … општина … исплати трошкове парничног поступка у износу од 24.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења.
Против првостепене пресуде, жалбу је изјавио тужилац побијајући је у целости због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права са предлогом да другостепени суд ожалбену пресуду укине и списе предмета врати првостепеном суду на поновно суђење или исту преиначи.
Тужени је преко пуномоћника одговорио на жалбу.
Апелациони суд је у складу са законским овлашћењима из чл. 386 ЗПП испитао побијану пресуду и утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
У поступку који је претходио доношењу побијане пресуде није учињена ниједна од повреда из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности па ни битна повреда из тач. 12 наведеног члана закона на коју жалба неосновано указује наводима да су разлози пресуде у противречни изреци побијане пресуде.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужени „ВВ“ из … је као корисник кредита са „Volksbank“ а.д. … (сада „Sberbank Srbija“ а.д. …) дана 22.11.2007. године закључио уговор о кредиту за куповину пољопривредног земљишта број … на износ од 49.200 CHF у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан коришћења кредита (члан 1 уговора). Чланом 2 уговора предвиђено је да ће средства одобреног кредита корисник употребити за куповину непокретности ближе наведене овим чланом, да ће средства кредита пустити у течај кориснику затим ће иста бити пренета на текући рачун продавца непокретности а на основу овереног уговора о купопродаји и налога за пренос издатог од стране корисника. Чланом 3 уговора предвиђено је да се кредит одобрава са роком враћања од 192 месеца рачунајући од дана пуштања кредита у течај, да ће корисник кредит отплаћивати у једнаким месечним ануитетима по основу Плана отплате кредита који ће сачинити банка и који чини саставни део овог уговора. Чланом 4 корисник се обавезао да отплату кредита врши према Плану отплате у једнаким месечним ануитетима израженим у CHF плативим у динарској противвредности по продајном курсу НБС важећем на дан плаћања ануитета. Чланом 8 Уговора предвиђена је обавеза банке да најмање једанпут на сваких 6 месеци врши ревизију промета који је корисник остварио у протеклом периоду и уколико утврди да корисник своје обавезе није испунио о минимуму обављања динарског и девизног платног промета преко рачуна банке каматна стопа одређена у чл. 7 тач. 1 се аутоматски увећава за 2 процентна поена на годишњем нивоу. Предвиђено је да пре почетка коришћења корисник достави банци пет бланко сопствених меница и овлашћење за коришћење истих са клаузулом без протеста за наплату потраживања банке по основу главнице, редовне камате, затезне камате и других трошкова сходно уговору (чл. 10 Уговора). Чланом 15 уговора предвиђено је право банке на једнострани раскид уговора о чему је у обавези да обавести корисника у писаној форми у случају да корисник не врши отплату кредита плаћање камате и друга плаћања на начин предвиђен уговором. Истим чланом предвиђено је да даном једностраног раскида уговора доспева за наплату преостали део кредита са припадајућим каматама и евентуалним спорним потраживањима и корисник је дужан да измири целокупно потраживање банци у року од 15 дана од дана пријема писаног обавештења о раскиду уговора. Уколико корисник не измири своје обавезе у остављеном року банка има право на камату у висини утврђеној чланом 8 уговора. Даље је утврђено да је тужени закључио Уговор о купопродаји непокретности дана 06.11.2007. године са „ГГ“ из … општина …, као продавцем, који уговор је оверен дана 23.11.2007. године пред Општинским судом у Бољевцу. Од стране „Volksbank“ а.д. … на рачун туженог је дана 27.11.2007. године уплаћен износ од 2.451.600,00 динара која уплата је извршена у целости по средњем курсу Народне банке Србије који је тада износио 49,81 динара за један швајцарски франак, тако да се добија износ од 49.200 CHF и истог дана са рачуна туженог пренета су средства на рачун „ГГ“ у истом износу по налогу за пренос средстава која је потписао тужени. Према Плану отплате кредита тужени је требало да отплаћује кредит у једнаким месечним ануитетима у износу од 608,43 CHF уплатом у динарској противвредности по продајном курсу Народне банке Србије важећем на дан плаћања ануитета при чему прва рата доспева дана 27.12.2007. године а последња рата 22.11.2023. године које чињенице су утврђене вештачењем од стране вештака економске струке. Такође је утврђено да тужени није платио ниједну рату по кредиту.
Банка је своје потраживање пренела овде тужиоцу по основу Уговора о преносу потраживања овереним пред јавним бележником Миодрагом Ђукановићем из … под бројем ОПУ: 3422-2017 од 29.12.2017. године о чему је тужени обавештен дописом од 25.01.2018. године који је примио 01.02.2018. године. Даље је утврђено да је као средство обезбеђења потраживања из наведеног уговора о кредиту за куповину пољопривредног земљишта „Volksbank“ а.д. … издата од стране туженог бланко меница са клаузулом „без протеста“ серијског броја … на којој је пријемник потраживања овде тужилац као дан доспелости меничног потраживања уписао датум 28.11.2018. године. Тужилац је дана 21.12.2018. године поднео Основном суду у Аранђеловцу, Судској јединици у Тополи предлог за извршење на основу менице против туженог. Након истицања приговора од стране овде туженог који је усвојен решењем Основног суда у Аранђеловцу, Судска јединица у Тополи Ипв.(Ив)-18/19 од 30.09.2018. године поступак је настављен као поводом приговора против платног налога.
По оцени Апелационог суда правилно је првостепени суд закључио да без обзира на чињеницу што је кредит закључен на период отплате од 192 месеца при чему прва рата доспева 27.12.2007. године а последња рата дана 22.11.2023. године банка сходно чл. 8 закљученог Уговора је била у обавези да најмање једанпут на сваких шест месеци врши ревизију промета који је корисник остварио у протеклом периоду. Ова обавеза сада произилази из одредбе чл. 31 ст. 1 Закона о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС“ број 36/2011 и 139/2014) који је почео да се примењује у току периода отплате кредита а која одредба прописује да је банка дужна да шестомесечно без накнаде кориснику доставља обавештење о стању његовог дуга по уговору о кредиту. Следом изнетог произилази да је банка најкасније по доспелости шесте рате за отплату кредита према члану 8 Уговора о кредиту и члану 31 став 1 Закону о заштити корисника финансијских услуга дана 27.05.2008. године била дужна да утврди да корисник није отплатио ниједну од првих шест доспелих рата и да прогласи доспелим кредит у целости у складу са начелом савесности и поштења прописаног чл. 12 ЗОО из разлога да се туженом као слабијој уговорној страни у смислу чл. 100 ЗОО не би неосновано преписивала уговорена камата а потом и камата у доцњи на износ неотплаћених ануитета. Иако је чланом 15 Уговора прописано право банке на једнострани раскид уговора ово право не може ићи на уштрб стране која је потписала уговор по приступу због чега је, и по оцени Апелационог суда, правилно првостепени суд закључио да је уговор о кредиту раскинут дана 27.05.2008. године а не дана 28.11.2018. године када је банка кредит прогласила доспелим попуњавањем бланко менице јер је банка била дужна да води рачуна о свом потраживању и наплати истог. Имајући у виду изнето правилно је првостепени суд усвојио приговор застарелости и одбио тужбени захтев тужиоца одлучивши као у ставу првом изреке првостепене пресуде. Ово због тога што је уговор о кредиту закључен дана 22.11.2007. године, сходно примени чл. 12 ЗОО и 100 ЗОО потраживање тужиоца доспело је за наплату 27.05.2008. године даном доспелости шесте неисплаћене рате кредита, те је општи рок застарелости од десет година прописан одредбом чл. 371 Закона о облигационим односима који се примењује на конкретно потраживање протекао, због чега је престало право тужиоца да захтева испуњење у смислу чл. 360 ст. 1 ЗОО.
Неосновани су жалбени наводи да се одлука о тужбеном захтеву не може заснивати на претпоставци првостепеног суда да је банка могла да прогласи кредит доспелим у року од 6 месеци јер тужени није измирио своју обавезу по Плану отплате. Наиме, чл. 12 Закона о облигационим односима је прописано да су у заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих односа странке дужне да се придржавају начела савесности и поштења. Полазећи од наведене одредбе а имајући у виду да је тужилац као страна у облигационом односу при наплати потраживања из професионалне делатности тужиоца био дужан да поступа са повећаном пажњом, по оцени Апелационог суда, правилно првостепени суд налази да би у конкретном случају било противно циљу због кога је установљено право банке на једностран раскид уговора сматрати да је уговор о кредиту одржан на снази и поред тога што у дужем временском периоду тужени као уговорна страна није испунио ниједну своју обавезу коју је преузео тим уговором тачније у периоду од 27.12.2007. године па до 28.11.2018. године када је банка попунила бланко меницу која јој је дата на име обезбеђења наплате свог потраживања. Из свих наведених разлога неосновани су и жалбени наводи тужиоца да је суд погрешно применио одредбу члана 8 Уговора о кредиту и чл. 31 ст. 1 Закона о заштити корисника финансијских услуга јер је правилно првостепени суд утврдио да је уговор о кредиту раскинут дана 27.05.2008. године када је доспела за наплату шеста рата отплате кредита те да је у тренутку када је тужилац попунио бланко меницу издату од стране туженог његово потраживање већ било застарело протеком десетогодишњег рока прописаног одредбом чл. 371 ЗОО.
Разлоге првостепеног суда у свему прихвата и овај суд па како се ниједним жалбеним наводом не доводи у сумњу законитост и правилност наведене пресуде Апелациони суд је на основу чл. 390 ЗПП одлучио као у изреци с тим што је потврђена и одлука о трошковима парничног поступка на основу чл. 401 ст. 1 тач. 2 ЗПП.
Имајући у виду да је жалба тужиоца одбијена као неоснована а да одговор на жалбу који је поднео тужени није био нужан трошак Апелациони суд је применом чл. 165 ст. 1 ЗПП одбио захтев тужиоца и захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка као неосноване.
Председник већа-судија
Грозда Арнаут,с.р.