Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 2039.13 ради накнаде штете
Гж 2039.13 ради накнаде штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2039/13
Дана: 25.03.2014.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Јасмине Симовић, председника већа, Снежане Ковачевић и Аца Вучићевића, чланова већа, у парници тужиоца Д. А. из Б., чији је пуномоћник С. П., адвокат из К., против туженог ЈП ''П. С.'' Б., чији је пуномоћник Д. Р., адвокат из Б., ради накнаде штете, вредност спора 10.000.000,00 динара, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог, изјављеним против пресуде Основног суда у Крагујевцу, Судске јединице у Баточини II-26 П-13614/11 од 5.11.2012. године, у седници већа одржаној дана 25. 03.2014. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Д. А. из Б. и пресуда Основног суда у Крагујевцу, Судске јединице у Батичини II-26 П-13614/11 од 5.11.2012. године у изреци под 1. став други у коме jе одбијен део тужбеног захтева тужиоца, ПОТВРЂУЈЕ.
2. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у изреци под 1. став први у коме је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца и у изреци под 2. тако да гласи:
а) ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца Д. А. из Б., којим је тражио да се обавеже тужени ЈП ''П. С.'' Б., да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због повреде части и угледа исплати износ од 120.000,00 динара, са законском затезном каматом на тај износ почев од 5.11.2012. године па до исплате, као неоснован.
б) Обавезује се тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 40.125,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком под 2. обавезан је тужени да тужиоцу плати парничне трошкове у износу од 83.900,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде, жалбе су благовремено изјавили:
- тужилац на изреку под 1. став други у коме је делимично одбијен тужбени захтев преко досуђеног износа и на изреку под 2. због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
- тужени на изреку под 1. став први у коме је усвојен тужбени захтев тужиоца, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права;
Испитујући оспорену пресуду на основу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована, а жалба туженог основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Неосновани су жалбени наводи тужиоца да је побијана пресуда донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, јер супротно жалбеним наводима, образложење садржи јасне разлоге због чега је одбијен део тужбеног захтева тужиоца, док се жалбеним наводима туженог не указује на конкретне битне повреде одредаба парничног поступка.
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је радио код туженог на радном месту инкасанта на наплатној станици у Б. Новембра месеца 1992. године, тужени је суспендовао тужиоца и против њега покренуо дисциплински поступак који се завршио доношењем решења туженог бр. 4211/1 од 16.6.1993. године, којим је тужиоцу изречена дисциплинска мера престанак радног односа. На ово решење тужилац је изјавио приговор који је одбијен решењем бр. 4723/8 од 8.7.1993. године. Ова решења су поништена пресудом Општинског суда у Баточини П1.бр.987/07 од 28.11.2008. године и том пресудом је тужени обавезан да тужиоца врати на рад и распореди на радно место према његовој стручној спреми. Против тужиоца је вођен и кривични поступак због кривичног дела злоупотреба службеног положаја, који је завршен доношењем пресуде којом се оптужба одбија због наступања застарелости кривичног гоњења. Тужилац је враћен на посао и поново ради као инкасант почев од 17.04.2009. године.
На основу исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке утврђено је да се тужилац у периоду у коме је против њега вођен кривични поступак није могао запослити нити путовати у иностранство јер није могао да добије путну исправу и да је због тога и услед престанка радног односа на начин како је до тога дошло 1993. године, трпео душевне болове и да је у том периоду дошло до погоршања његовог здравственог стања, а вештачењем преко вештака психијатра др. М. П., првостепени суд је утврдио да је тужилац услед престанка радног односа на начин како је до тога дошло 1993. године, трпео душевне болове јаког интезитета у периоду од два месеца, а потом су ти болови прешли у болове средњег интезитета који су трајали све до доношења ослобађајуће пресуде и да је код тужиоца дошло до нарушења психичке равнотеже због чега је дошло до трајних последица по његово здравље.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужилац трпео душевне болове због повреде угледа и части доношењем незаконите одлуке од стране туженог, који болови су трајали све до доношења ослобађајуће пресуде, да је код тужиоца дошло до нарушења психичке равнотеже и до трајних последица по здравље и да због тога тужиоцу на основу одредбе чл. 200 ЗОО, припада право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, при чему је висину правичне накнаде одмерио је у износу од 120.000,00 динара. Потраживање већег износа од досуђеног, оценио је неоснованим као и захтев тужиоца да се обавеже тужени да се јавно извини тужиоцу објављивањем извињења у дневном листу са националном дистрибуцијом.
По оцени Апелационог суда, основано се жалбом туженог указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право, садржано у одредби чл. 172 и чл. 200 Закона о облигационим односима, када је делимично усвоји тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да тужиоцу накнади нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа у износу од 120.000,00 динара, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате.
Наиме, одредбом чл. 172 ст. 1 Закона о облигационим односима, прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Приликом оцене да ли у конкретном случају има незаконитог и неправилног рада органа туженог који је спроводио дисциплински поступак против тужиоца, узима се у обзир да ли је тај орган поступао у свему у складу са законским прописима али и друге околности конкретног случаја. Незаконит рад је поступање супротно закону, другом пропису или општем акту, као и пропуштање да се закон, други пропис или општи акт примени, док неправилан рад је чињење или нечињење које је противно уобичајеном начину обављања делатности, које штети правима и интересима неког лица.
Сходно наведеном, Апелациони суд налази да у конкретном случају нема незаконитости и неправилности у раду органа туженог који је спроводио дисциплински поступак против тужиоца. То што је орган туженог који је спроводио дисциплиснки поступак, приликом доношења решења на основу кога је туженом престао радни однос, заузео погрешно правно становиште у тумачењу прописа, па је то решење касније поништено од стране суда по тужби тужиоца, не представља незаконитост и неправилност у раду органа туженог, а тужилац није доказао да је приликом спровођења дисциплинског поступка, од стране органа туженог који је тај поступак спроводио, био шиканиран, омаловажаван и вређан, у ком случају би се и могло говорити о повреди части и угледа тужиоца због на такав начин вођеног дисциплинског поступка, за коју повреду би био одговоран тужени.
Када је у питању вођење кривичног поступка против тужиоца, који је завршен пресудом којом се оптужба одбија, тужилац од туженог не може захтевати накнаду штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа због вођења кривичног поступка, јер је овај поступак вођен по оптужном акту јавног тужиоца пред за то надлежним судом, па на страни туженог недостаје пасивна легитимација за накнаду ове штете. Поред тога, лице против кога је у складу са законским овлашћењима вођен и обустављен кривични поступак, нема право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, зато што је једно од основних начела кривичног поступка презумпција невиности док се не донесе правноснажна осуђујућа пресуда, а како у конкретном случају ова није донета, то фактички штета није ни наступила, јер су углед и част тужиоца били заштићени овом претпоставком.
Због изнетих разлога, Апелациони суд је применом одредбе чл. 380 тач. 4 ЗПП, преиначио побијану пресуду у изреци под 1. став први и одбио тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете, као у изреци ове пресуде под 2. а).
Изреком побијане пресуде под 1. став други одбијен је тужбени захтев тужиоца за износ преко досуђеног од 120.000,00 динара, а до тражених 10.000.000,00 динара. По оцени Апелационог суда, оваква одлука првостепеног суда је правилна али не из разлога које је због погрешне примене материјалног права дао првостепени суд, већ из свих напред наведених разлога због којих је првостепени суд одлучио као у преиначујућем делу ове пресуде, па је одлука првостепеног суда у том делу потврђена применом одредбе чл.375 ЗПП, а жалба тужиоца којом се истиче да тужиоцу припада већи износ накнаде нематеријалне штете од досуђеног, одбијена као неоснована.
Како је Апелациони суд преиначио побијану пресуду, то је сходно одредби чл. 161 ст. 2 ЗПП одлучио и о трошковима парничног поступка.
Захтевом за накнаду трошкова тужени је тражио накнаду трошкова за састав одговора на тужбу у износу од 28.125,00 динара, за састав жалбе у износу од 12.000,00 динара, као и трошкове за таксу по одлуци суда.
Како је одредбом чл. 159 ст. 1 ЗПП прописано да се о накнади трошкова одлучује на основу одређеног захтева странке, Апелациони суд налази да је захтев туженог за накнаду трошкова одређен само по питању накнаде трошкова за састав одговора на тужбу и за састав жалбе, док за накнаду таксе није одређен јер тужени није навео тачан новчани износ који тражи, нити је пружио доказ да је таксу платио.
Узимајући у обзир наведено, а како је тужени успео у спору у потпуности, то је Апелациони суд сходно одредби чл. 149 ст. 1 ЗПП и тарифном броју 13 и 16 Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката (''Сл. гласник РС'', бр. 121/2012), обавезао тужиоца да туженом накнади трошкове у укупно траженом износу од 40.125,00 динара, а који се односе на састав одговора на тужбу износ од 28.125,00 динара и састав жалбе износ од 12.000,00 динара, а који износи су мањи од износа који туженом припадају по наведеним тарифним бројевима узимајући у обзир вредност предмета спора.
Из изнетих разлога, сходно одредби чл. 387 тач. 3 и чл. 149, чл. 150 и чл. 161 ст. 2 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде под 2. б).
Апелациони суд је применио одредбе ЗПП (''Сл. гласник РС'', бр. 125/04 и 111/09), на основу чл. 506 ст. 1 Закона о парничном поступку (''Сл. гласник РС'', бр. 72/11).
Председник већа – судија
Јасмина Симовић,с.р.