Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2063.11 Дуг
Гж 2063.11 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж.бр.2063/11
Дана:12.09.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У И М Е Н А Р О Д А
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Зорана Хаџића председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца М. Р. из В. Б., чији је пуномоћник адвокат Д. Ц., из В. Б., против туженог Б. Г., из В. Б., чији је пуномоћник адвокат Ђ. З. из К., ради дуга, вредност спора 322.000,00 динара, поступајући по жалби туженог на пресуду Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи XVIII-I П-4069/10(09) од 05.05.2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 12.09.2011.године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Врњачкој Бањи, XVIII-I П-4069/10(09) од 05.05.2011. године у ставу првом и другом изреке тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца М. Р. из В. Б. да се обавеже тужени Б. Г. из В. Б., да тужиоцу исплати износ од 3.500 еура у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, са каматом у висини есконтне стопе коју на та средства плаћа Европска централна банка почев од 01.05.2008.године па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, КАО НЕОСНОВАН.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженом исплати трошкове поступка у износу од 40.000,00 динара у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца М. Р. из В. Б., па се обавезује тужени Б. Г. из В. Б., да тужиоцу исплати износ од 3.500 еура, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, са каматом у висини есконтне стопе, коју на та средства плаћа Европска централна банка почев од 01.05.2008. године, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде.
Другим ставом изреке обавезан је тужени да тужиоцу исплати трошкове поступка у износу од 91.850,00 динара, у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
На наведену пресуду у законском року жалбу је уложио тужени побијајући је из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да другостепени суд, поступајући у смислу жалбених навода наведену пресуду преиначи у корист туженог, као и одлуку о трошковима поступка.
Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд налази да је жалба туженог основана.
У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 361. ст.2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд као другостепени пази по службеној дужности, међутим, првостепени суд је на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право.
Према чињеничном стању, утврђеном од стране првостепеног суда, тужени је био извођач радова на предметној згради у којој је станове продавао трећим лицима. Као извођач радова приликом градње је заузео део парцеле тужиоца која није била предмет договора за изградњу поменуте зграде, како је уместо планираних 280 м2 изградио објекат површине 600 м2 и на тај начин зашао у парцелу тужиоца и оштетио истог за површину од 150 м2 а што је у супротности са Уговором о грађењу који су закључили тужилац и тужени.
Изведеним доказима првостепеног суда даље је утврђено да напред наведеним уговором, тачније чл. 6 је предвиђено да су уговарачи утврдили да се катастарске парцеле користе с размерно површинама делова који припадају уговарачима а чл. 2 истог уговора је предвиђено да се извођач обавезује да за име и рачун наручиоца изврши градњу у свему према грађевинској дозволи и договорима са инвеститором и то објекте по систему кључ у руке по свим правилима грађевинске струке као и пројектној документацији. Извођач радова је дужан да извођење радова врши према инвестиционо-техничкој документацији на основу које је дато одобрење за градњу, којим је одређена врста, квалитет и количина радова. Тужени је имао дозволу да гради објекат површине 280 м2 а саградио је објекат од 600 м2 чиме је оштетио тужиоца заузевши део његове парцеле. Надаље је утврђено да је извођач радова дужан да обезбеди део средстава која се уплаћују на име инвеститора, као накнада за уређење грађевинског земљишта а до изградње је дошло и на делу парцеле која није била предмет договора да се на њој гради, што је имало за последицу да је тужени добио за себе површину од 150 м2 за коју није платио и на тај начин оштетио тужиоца. На основу исказа саслушаних сведока и парничних странака утврђено је да је признаницу саставио тужени, коју је потписао његов син и да тужилац није прочитао садржину признанице, да је сачињавање признанице проистекло из претходног договора између парничних странака који је подразумевао да тужилац обезбеди да се предметна зграда легализује а да туженик са своје стране исплати 7.000 еура на име накнаде штете коју је проузроковао на начин што је изградњом поменуте зграде извршио заузеће тужиочеве парцеле да би тужиоцу исплатио само половину дуга. Из признанице је утврђено да је тужени остатак уговорене суме био дужан да исплати тужиоцу на дан легализације зграде што он није учинио.
Код овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд није правилно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев применивши одредбе чл. 88. Закона о облигационим односима којима је прописано, да уговор који неко лице закључи као пуномоћник у име другог без његовог овлашћења, обавезује неовлашћено заступаног само ако он уговор накнадно одобри јер ће се у супротном сматрати да уговор није ни закључен а друга уговорна страна може тражити накнаду штете од лица које је без овлашћења закључило уговор, ако није знала нити је морала знати да то лице није имало овлашћење.
Основано се у жалби туженог истиче да је признаница сачињена између тужиоца са једне стране и туженог са друге стране а који је заступао власнике станова у В. Б., и да је исплаћена сума од 3.500 еура што чини 50% од уговорене суме, као и то да је Уговор о грађењу закључен између предузећа „М.“ из В. Б. као извођача радова и тужиоца као инвеститора тако да је погрешан став првостепеног суда да је тужени заузео приликом градње део парцеле тужиоца и да он то никако није могао да уради јер је извођач радова горе наведено предузеће и у таквој ситуацији тужени није пасивно легитимисан.
Сходно изнетом, Апелациони суд налази да из садржине предметне признанице не може следити да је тужени закључио уговор у своје име. Ово превасходно из разлога што је у самој признаници наведено да Б. Г. заступа власнике станова. Како чл.85 ЗОО прописује да уговор везује заступаног и другу страну, па се не може узети( будући да тужиоцу није могло остати непознато да тужени не поступа у своје име већ у име заступаних) да тужилац није знао ко исплаћује и ко је друга уговорна страна која је са њим у облигационом односу. Наиме, суштина је у признаници из које произлази да ће тужилац имати право наплате за још 3.500 евра на име заузетог дела његове парцеле тек по одобреној легализацији и закључењу уговора са власницима станова. Како тужилац као власник парцеле уговор са власницима станова није закључио, нема ни услова за наплату свог потраживања.
Kaко је преиначена одлука о главној ствари преиначена је и одлука о трошковима спора, па је суд обавезао тужиоца да туженом надокнади трошкове спора, а који се односе на одговор на тужбу у износу од 5.000,00 динара, на заступање на 3 одржана рочишта у износу од по 6.250,00 динара, на заступање на 2 одложена рочишта у износу од по 3.1250,00 динара и састав жалбе у износу 10.000,00 динара, што све укупно износи 40.000,00 динара, а у складу са важећом Адвокатском и Таксеном тарифом.
На основу одредбе чл.380 ст.1 тач.4 и чл.387 ст.2 ЗПП-а, Апелациони суд је усвојио жалбу туженог и преиначио првостепену пресуду у побијаном делу.
Председник већа-судија с.р.
Зоран Хаџић