Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 207.13 Накнада штете
Гж 207.13 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: Гж 207/13
Дана: 20.03.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа у парници тужилаца Д. П. из К. и Н. С. из В. код А., чији је заједнички пуномоћник Д. Ј., адвокат из К., против туженог У. О. С. – Г. Ф. из Б., ради накнаде штете, решавајући о жалби туженог, изјављеној на пресуду Основног суда у Крагујевцу, број 5П-32593/10 од 21.05.2012. године, у седници већа одржаној 20.03.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
УСВАЈА СЕ жалба туженог и ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу број 5П-32593/10 од 21.05.2012. године, тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужилаца Д. П. из К. и Н. С. из В. код А., да суд обавеже туженика У. О. С. –Г. Ф. из Б. да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете које су тужиоци претрпели дана 26.01.2003. године у К., утврђену Решењем Трговинског суда у Београду број XV-СТ-43/07 од 19.06.2007. године, исплати и то тужиоцу Д. П. износ од 1.183.840,00 динара и тужиоцу Н. С. износ од 130.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 19.06.2007. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом извршења.
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ одлука о трошковима поступка садржана у ставу три изреке исте пресуде тако што ће свака странка сносити своје трошкове поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим ожалбене пресуде усваја се тужбени захтев па се обавезује тужени да тужиоцу Д. П. из К. на име накнаде нематеријалне штете коју је тужилац претрпео дана 26.01.2003. године у К., утврђену Решењем Трговинског суда у Београду XV-СТ-43/07 од 19.06.2007. године, исплати износ од 1.183.840,00 динара, са законском затезном каматом почев од 19.06.2007. године до исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом другим усваја се тужбени захтев па се обавезује тужени да тужиоцу Н. С. из В. код А., по истом основу из става првом изреке пресуде исплати износ од 130.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 19.06.2007. године до исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом трећим обавезан је тужени да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплати 272.177,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења до исплате у року од 15 дана од дана пријема решења, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужени је благовремено поднео жалбу из свих законом дозвољених разлога, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и тужбени захтев одбије као неоснован.
Испитујући правилност побијане пресуде у смислу чл. 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.
У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП на које овај суд пази по службеној дужности и због којих би се пресуда имала укинути, али је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право, због чега је ожалбена пресуда преиначена.
Из списа ове правне ствари и образложења ожалбене пресуде произилази да су тужиоци поднели првостепеном суду тужбу наводећи да је Решењем Трговинског суда у Београду број XV-СТ-43/07 од 19.06.2007. године утврђено потраживање и то тужиоца Д. П. из К. у износу од 1.183.840,00 динара, а да је истим решењем утврђено потраживање тужиоца Н. С. из В. код А. у износу од 130.000,00 динара, те да је над АД за осигурање „И.“ из Б. закључен стечајни поступак, па како тужиоцима у стечајном поступку нису исплаћени износи нематеријалне штете утврђени поменутим решењем Трговинског суда, предложено је да суд пресудом обавеже туженика да тужиоцима наведене износе исплати са законском затезном каматом почев од 19.06.2007. године до исплате.
По оцени изведених доказа првостепени суд је утврдио да су тачни наводи из тужбе у погледу утврђеног потраживања тужилаца Решењем Трговинског суда у Београду од 19.06.2007. године, али да поступак стечаја над друштвом „И.“ још увек није окончан, те да се још увек примају пријаве потраживања. Оцењујући неосноване наводе туженог да је тужба преурањена, првостепени суд је тужбени захтев тужилаца усвојио са образложењем да је доношењем Закона о обавезном осигурању у саобраћају („Службени гласник РС“, број 51 од 14.07.2009. године) који је ступио на снагу 12.10.2009. године, тачније одредбом чл. 180 прописано да даном ступања на снагу тог закона престају да важе одредбе о обавезном осигурању (члан 73 до 108 и члан 111-112) и одредбе чл. 143-146 Закона о осигурању имовине и лица, из чега произилази да је престао да важи чл. 106 Закона о осигурању имовине и лица којим је било предвиђено да штета проузрокована употребном моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средстава, а уговор о обавезном осигурању је био закључен са организацијом за осигурање над којом је отворен поступак стечаја, која није накнађена из стечајне масе, односно део штете који није накнађен из стечајне масе, накнађује се из средстава Г. Ф.. Дакле, примењена је одредба из чл. 93 Закона о обавезном осигурању у саобраћају којим је прописана да даном отварања стечајног поступка према Друштву за осигурање доспела обавеза према Г. Ф., који има право да за исплаћени део пријави своје потраживање у поступку стечаја, на основу чега је закључено да је без утицаја чињеница да ли је поступак стечаја над АД за осигурање „И.“ закључен, те да је туженик сходно цитираној законској одредби у обавези да тужиоцима исплати износе означене у ставу првом и другом ожалбене пресуде.
Међутим, основано је жалбом туженика указано да је ожалбена пресуда донета на основу погрешне примене материјалног права. И по налажењу овога суда као другостепеног, предметна обавеза и потраживање тужилаца, утврђена Решењима Трговинског суда у Београду од 19.06.2007. године је очигледно настало пре ступања на снагу Закона о обавезном осигурању у саобраћају дана 12.10.2009. године, због чега је у овој ситуацији требало применити тада важећи Закон о осигурању имовине и лица, који је у примени од 06.07.1996. године, а не Закон о обавезном осигурању у саобраћају, кога је погрешно применио првостепени суд. Како је према одредби чл. 106 Закона о осигурању имовине и лица, доспелост захтева за накнаду штете из средства Г. Ф. условљена претходним закључењем стечајног поступка, који у конкретном случају није окончан, произилази да је тужбени захтев тужилаца поднет против У. О. О. – Г. Ф. пре окончања поступка стечаја над осигуравајућом организацијом са којом је закључен уговор о обавезном осигурању, преурањен, ожалбена пресуда је морала бити преиначена одбијањем тужбеног захтева.
Како тужиоци у спору нису успели, а тужени трошкове није определио, преиначена је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке ожалбене пресуде, тако да свака страна сноси своје трошкове поступка.
На основу изнетих разлога, а сагласно овлашћењу из одредбе чл. 380 тач. 4 ЗПП („Службени гласник РС“,број 125/2004 и 111/2009) у вези са одредбом чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/2011), Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зоран Хаџић