Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2104.11 Повраћај новца
Гж 2104.11 Повраћај новца
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2104/11
Дана 10.11.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужилаца М. Т., М. Т. и Д. Т., сви из К., чији је заједнички пуномоћник М. В., адвокат из К., против тужених Агенције за промет непокретности „М.“ из К., чији је заступник Д. В. из К., чији је пуномоћник Т. М., адвокат из К. и „Б.-Г. 80“ ДОО у стечају из Р., кога заступа директор М. М., чији је пуномоћник Т. Л., адвокат из К., ради повраћаја новца, вредност предмета спора 3.211.824,00 динара, поступајући по жалби туженог„Б. –Г. 80“ ДОО у стечају из Р. на пресуду Основног суда у Крагујевцу 6П-3758/10 од 02.09.2010. године исправљену решењем истог суда 6П-3758/10 од 10.11.2010. године, у седници већа одржаној дана 10.11.2011. године, донео је
ПРЕСУДУ
ОДБИЈА СЕ жалба туженог „Б. –Г. 80“ ДОО у стечају, па се пресуда Основног суда у Крагујевцу 6П-3758/10 од 02.09.2010. године исправљена решењем истог суда 6П-3758/10 од 10.11.2010. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу 1 усваја се тужбени захтев тужилаца па се обавезују тужени да тужиоцима солидарно исплате на име главног дуга износ од 41.712 еура у динарској противвредности по курсу по коме банке откупљују еуро на дан исплате са домицилном каматом на овај износ почев од 31.10.2005. године па до исплате у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом два обавезани су тужени да тужиоцима на име парничних трошкова солидарно исплате износ од 299.075,00 динара.
На ову пресуду, у законски одређеном року, жалбу је уложио тужени „Б.-Г. 80“ ДОО у стечају из Р. исту оспорава због битне повреде одредаба парничног поступка, непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права, с предлогом да се првостепена пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући оспорену пресуду и жалбу туженог у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, а обзиром на став Врховног касационог суда од 31.08.2011. године да је за одлучивање по жалби надлежан Апелациони суд, без обзира што је над туженим покренут поступак стечаја, Апелациони суд је одлучио:
Жалба је неоснована.
Првостепена пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а ни оне на које се у жалби указује. Првостепена пресуда није донета ни уз битну повреду из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, јер је изрека пресуде јасна, не противуречи сама себи нити разлозима пресуде.
Правилно је првостепени суд поступио када је усвојио тужбени захтев тужиоца, за своју одлуку дао је јасне и разумљиве разлоге које у свему прихвата и другостепени суд.
У првостепеном поступку на основу изведених доказа ценећи их скупа и појединачно у смислу чл. 8 ЗПП-а, утврђено је да је правни претходник овде тужених М. Т. закључио Уговор о заједничкој изградњи стамбеног објекта на кп.бр.5217 у лн.бр.8230 КО К. са туженима „ Б. – Г. 80“ чији је директор М. М., а који је овластио В. Д., власника Агенције за промет непокретности „М.“, да закључи наведени уговор и Агенције за промет непокретности „М.“. Наведеним уговором је предвиђено да Т. М. као суивеститор улаже своју непокретност – стан површине 60 м2, а да ће му припасти у својину стан површине 46,45 м2 и гаража површине 12 м2 уз обавезу тужених да му стан предају у посед до 31.12.2006. године. Даље, утврђено је да је 08.12.2005. године закључен Анекс уговора, где је туженог „Б. – Г. 80“ заступао В. Д., власник Агенције за промет непокретности „М.“, тако што се уговара да суивеститор Т. М. стан договорени прода. Предметни стан је продао и износ од 41.712 еура исплатио 31.10.2005. године као улог у заједничку изградњу објекта о чему је састављена признаница. Такође је утврђено да тужени нису почели изградњу стамбеног објекта и да нису испунили своју обавезу у року.
Првостепени суд је по оцени Апелационог суда правилно применио материјално право позивајући се на чл. 125 ст.1 ЗОО. Наведеном одредбом је предвиђено да „ када испуњење обавезе у одређеном року представља битан састојак уговора па дужник не испуни обавезу у том року, уговор се раскида по самом закону“. У конкретном случају, странке су чланом 6 уговора о заједничкој изградњи стамбеног објекта предвидели обавезу сада овде тужених да правном претку тужилаца, сада пок. Т. М., предају стан до 31.12.2006. године. Значи да је уговором изричито предвиђен рок предаје наведеног стана. Обзиром да тужени своју обавезу нису испунили у договореном року, нити је стамбена зграда изграђена ни годину и по дана по истеку уговореног рока, јер је тужба поднета 07.08.2008. године, то се уговор сматра раскинутим по сили закона. У случају раскида уговора, а сагласно чл.132 ст. 2 ЗОО, ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично има право да јој се врати оно што је дала. Значи, сада пок. Т. М. као суинвеститор испунио је своју обавезу предвиђену чл. 3 ст.2 уговора о заједничкој изградњи стамбеног објекта односно анексом наведеног уговора, а што је и потврђено потписаном признаницом од стране Т. М. и Д. В., пуномоћника туженог „Б. Г. 80“. Та обавеза је предвиђена и чл.6 ст.2 Уговора о заједничкој изградњи у којој је наведено да „уколико се суинвеститори повуку из посла или наступе неке друге промењене околности које су довеле до престанка градње на објекту у случају стечаја, ликвидације или због неких других околности одустану од завршетка наведених а уговорених послова, обавезују се као и њихови правни следбеници да суинвеститору Т. М. исплате износ од 41.712 еура у динарској противвредности. Неосновани су наводи жалбе туженог „Б. Г. 80“ да пуномоћник није предао новац који је предмет спора властодавцу нити га је обавестио да је тај новац примио. Према одредби чл.220 а у вези 223 ЗПП, предвиђено је да је свака страна дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев или којима оспорава наводе и доказе противника, а ако суд на основу изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања, сходно чл.223 ЗПП. Тужени ни једним доказом није доказао да првотужени као пуномоћник друготуженог није уплатио примљени новац на рачун друготуженог, а у конкретном случају ради се о солидарној обавези.
Како се ни осталим наводима жалбе друготуженог не доводи у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и примена материјалног права, првостепена пресуда је потврђена у ставу првом изреке.
Правилна је и одлука о трошковима поступка донета сагласно одредби чл. 149 и 150 ЗПП-а.
На основу свега изложеног, а сагласно одредби чл.375 ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић,с.р.