Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » ГЖ 2125.13 ради стицања без основа
ГЖ 2125.13 ради стицања без основа
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ.2125/13
Дана: 09.09.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова, у парници тужилаца Д. Р. Г. и Р. Р. обоје из села В., чији је пуномћник М. Г., адвокат из В., ради стицања без основа, против туженог И. М. из С., чији је пуномћник М. Р., адвокат из В., решавајући о жалбама тужилаца и туженог, изјављеним против пресуде Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Варварину III 12П број 4347/2010 (1999), од 7.05.2012. године, у седници већа одржаној 09.09.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужилаца Д. Р. Г. и Р. Р., обоје из В. и туженог И. М. из С. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Варварину III 12П број 4347/2010 (1999), од 7.05.2012. године, у ставу првом и трећем изреке и делу става другог, којим је обавезан тужени И. М. из С. да износ у висини од 13.805 евра преда Општини В. у динарској противвредности према средњем курсу Народне банке Србије који буде важио у моменту испуњења ове обавезе, у року од 15 дана по пријему отправка пресуде.
II Иста пресуда у делу става другог изреке који се односи на домицилну камату УКИДА СЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде одбијен је у целости као неоснован тужбени захтев тужилаца Д. Р. Г. и Р. Р. обоје из В., којим су тражили обавезивање туженог И. М. из С., да им врати прерачунати износ од 27.000 ДМ, у еврима, на који би се рачунала доцимилна камата на ДМ почев од 1.05.1998. године, закључно са 1.01.2002. године, а на тако прерачунати износ Немачких марака у еврима домицилну камату коју на дуговани износ евра утврђује Европска централна банка, која би се рачунала почев од 1.01.2002. године па до коначне исплате, све у динарској противвредности, који за ДМ а потом и евро утврђује Народна банка Србије у време извршења.
Ставом другим изреке обавезан је тужени И. М. из С. да новчани износ од 13.805 евра преда Општини В. у динарској противвредности према курсу који буде важио у моменту испуњења обавезе, на који износ рачунати домицилну камату у висини стопе домицилне камате коју утврђује Централна европска банка, а коју рачунати у динарској противвредности према курсу који буде важио у моменту испуњења наведене споредне обавезе, а који рачунати почев од 1.01.2002. године па до коначног испуњења, све у року од 15 дана под претњом извршења.
Ставом трећим одлучено је да свака странка сноси своје парничне трошкове.
Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу другом изреке жалбу је благовремено изјавио тужени док одлуку у целости жалбом побијају тужиоци и то сви због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да жалба тужилаца није основана, а да је жалба туженог основана у делу одлуке садржаном у ставу другом изреке, који се односи на камату.
Побијана пресуда у погледу одлуке садржане у ставу првом изреке, дела става другог који се односи на главну ствар и у погледу одлуке о трошковима поступка садржане у ставу трећем изреке није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, па ни уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 12 ЗПП, ни уз било које друге повреде поступка на које се жалбама паушално и неосновано указује, а које би утицале на законитост овог дела побијане пресуде.
Супротно тврђењу у жалбама образложење побијане пресуде садржи јасне разлоге о битним чињеницама које су утврђене на основу неспорних навода странака и оценом у поступку изведених доказа, при чему наводи садржани у образложењу пресуде нису у противуречности са стањем у списима предмета.
Према утврђењу првостепеног суда, на основу усменог споразума закљученог 1998. године о тзв. „куповини невесте“ тужиоци су као родитељи младожење свога сина Н. Д., исплатили туженом И. М. из С., као оцу мал. Ж., која је рођена 27.10.1982. године, новчани износ од 27.000 ДМ туженом је исплаћен у неколико рата а у исти је урачуната и вредност једног датог аутомобила од 2000 ДМ. По исплати наведене накнаде у марту месецу 1998. године мал. Ж. засновала је ванбрачну заједницу са сином тужилаца, Н. По добијеном одобрењу за закључење брака иста је са Н. 6.11.1998. године закључила брак, при чему је њихова заједница живота трајала до маја месеца 1999. године након чега је из Ш. где је Н. живео са родитељима иста враћена оцу у С. Непосредно након повратка ћерка туженог сазнала је да је трудна и из наведене заједнице рођено је дете у фебруару месецу 2000. године.
Првостепени суд је утврдио да је наведени уговор о „куповини невесте“ ништав правни посао у смислу чл. 103 Закона о облигационим односима, јер иако је закључен у складу са обичајима Ромске популације којој припадају парничне странке, исти је противан моралним схватањима шире друштвене заједницe, императивним законским прописима, ратификованој Међународној конвенцији о правима детета и Европској конвенцији о људским правима.
Приликом одлучивања о захтеву за враћање датог из ништавог правног посла где су оба уговарача несавесна, првостепени суд је правилно поступио када је одбио тужбени захтев давалаца накнаде за „куповину невесте“ по усменом споразуму закљученом марта месеца 1998. године по коме је туженом исплаћено 27.000 ДМ, а што претворено у евре на дан 1.01.2002. године износи 13.805 евра. Закључивши да наведени новчани износ не треба да припадне ниједној од несавесних страна већ да је уговорна страна која је новчана средства примила по основу напред наведеног ништавог уговора у обавези да иста преда општини на чијој територији има пребивалиште првостепени суд је на основу чл. 104 ст. 2 Закона о облигационим односима правилно одлучио о главном потраживању за предају наведеног новчаног износа Општини В.
За овакву своју одлуку суд је дао основане и јасне разлоге које је као правилне прихватио и Апелациони суд, а позвао се и на материјално-правне норме које је приликом одлучивања у овој правној ствари применио.
Наводима у жалбама не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, нити се предлаже извођење доказа који би у смислу чл. 359 ст. 1 ЗПП, представљали нови доказ, тако да су сви жалбени наводи којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, оцењени неоснованим.
Жалбама се неосновано и паушално указује на погрешну примену материјалног права, јер суд не може дати приоритет обичајима Ромске популације који су везани за „куповину невесте“ и који изумиру у односу на интересе шире друштвене заједнице, посебно имајући у виду да се ради о малолетној кћери туженог и да је наведени правни посао супротан чл. 14 Европске конвенције о људским правима у коме је садржана забрана дискриминације а водећи притом рачуна и о најбољем интересу детета прописаном чл. 3 Ковенције о правима детета а инкорпорисаном у чл. 6 Породичног закона. Када се уз све напред наведено има у виду да предметна уговорна обавеза нема ни допуштен основ, што за пуноважност правног посла прописује одредба чл. 51 ЗОО законитост закључка првостепеног суда да је правни посао ништав не доводи се у сумњу, као ни да несавесној уговорној страни не треба дозволити реституцију из таквог правног посла, али ни другом несавесном уговарачу да предмет наведене обавезе задржи.
Супротно тврђењу у жалбама, првостепени суд је имао у виду све околности конкретног случаја али и да се наша Држава одредбом чл. 35 Конвенцијом о правима детета поред осталог обавезала да, предузима све мере у циљу спречавања насилног одвођења, продаје или трговине децом било у ком циљу или било ком облику. Уговарање ванбрачне а потом и брачне заједнице малолетног детета уз накнаду, супротан је наведеној одредби Конвенције.“Куповина невесте“ противна је и јавном поретку ове Земље. Зато тај правни посао не производи правно дејство и на ништавост суд пази по службеној дужности, поред тога што се на њу може позивати свако заинтересовано лице у смислу чл. 109 ЗОО.
Супротно тврђењу у жалбама наведени уговор је забрањен и као такав ништав на основу чл. 103 ст. 1 ЗОО, без обзира што је у време закључења још увек представљао спорадичне и одумируће обичаје дела Ромске популације.
С обзиром на све околности у конкретном случају, посебно имајући у виду значај друштвеног интереса који се угрожава, морална схватања шире друштвене заједнице и императивне законске прописе, на основу овлашћења из чл. 104 ст. 2 у вези ст. 3 ЗОО, првостепени суд је законито поступио када је одлучио да новчани износ у висини од 13.805 евра у динарској противвредности тужени преда Општини В., у којој се налази његово пребивалиште.
Ниједан жалбени навод парничних странака не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде у погледу одлука садржаних у ставу првом, делу става другог који се односи на главно потраживање и одлуку о трошковима поступка у погледу које се жалбама и не указује на конкретне пропусте, тако да су сви жалбени наводи који се на исте односе, оцењени неоснованим.
Из изнетих разлога, на основу чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде под I.
Одлука првостепеног суда нема упориште у закону у погледу досуђене камате на новчани износ на који је тужени обавезан првостепеном пресудом од 27.05.2000. године, да преда Општини В. у динарској противвредности за 13.805 евра у моменту пресуђења.
Одлуку о камати суд није ни образложио, тако да је иста донета и уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 12 ЗПП, на коју се жалбом туженог указује.
С обзиром да је досуђујући камату на износ од 13.805 евра првостепени суд обавезао туженог да преда Општини В., без захтева исте Општине и донео одлуку која нема упориште у закону, наведени разлог условио је укидање овог дела пресуде без враћања на поновно суђење.
Из изнетих разлога на основу чл. 379 ст. 1 ЗПП, одлучено је као у изреци под II.
Претходно наведене одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије, број 125/04 и 111/09), примењене су на основу одредбе чл. 506 ст. 1 ЗПП, сада важећег ЗПП, („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), који је ступио на снагу 1.02.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.