Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Наследно право » Гж 2142.21 Продужење уговора о доживотном издржавању
Гж 2142.21 Продужење уговора о доживотном издржавању
Република Србија
AПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-2142/21
14. 10. 2021. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија, Ане Спасић, председника већа, Тање Павловић Недељковић и Светлане Илић, чланова већа, у правној ствари тужилаца „АА“, „ББ“ и „ВВ“, свих из …, чији је пуномоћник Мехдија Жипљанин, адвокат из …, против туженог „ГГ“ из …, чији су пуномоћници Ивана Томовић и Изет Суљевић, адвокати из …, ради раскида уговора, вредност предмета спора 100.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару 13П-1146/20 од 21.04.2021. године, у седници већа одржаној дана 14.10.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару 13П-1146/20 од 21.04.2021. године у ставовима два и три изреке и предмет у укинутим деловима, враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се раскине уговор о доживотном издржавању закључен пред Основним судом у Новом Пазару дана 18.11.2010. године, под бројем Р3-709/10 између сада пок. „ДД“ и сада пок. „ЂЂ“, обоје из ….
Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев тужилаца па је раскинут Анекс уговора о доживотном издржавању ОПУ- 1634/2017 солемнизован од стране Јавног бележника Хафиза Хајровића из … дана 06.12.2017. године, закључен између сада пок. „ДД“ из …, правног претходника тужилаца као примаоца издржавања и туженог „ГГ“ из …, као даваоца издржавања.
Ставом 3. изреке обавезан је тужени да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 56.800,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против наведене пресуде, жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавио тужени у односу на ставове два и три изреке, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужиоци су преко пуномоћника одговорили на жалбу туженог.
Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу чл. 386 ЗПП, у границама разлога наведених у жалби, Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
Првостепена пресуда садржи битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст.2 тач.12 ЗПП, јер су разлози о одлучним чињеницама нејасни, на шта се основано изјављеном жалбом указује, због чега је чињенично стање остало погрешно и непотпуно утврђено, па је доведена у сумњу и правилност примењеног материјалног права.
Апелациони суд указује да се неосновано жалбом туженог истиче да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 1 у вези са чл. 79 ЗПП-а, на коју се указује наводима да покојна „ДД“, није била способна за расуђивање у време подношења тужбе, како то произлази из налаза и мишљења лекара специјалисте од 08.11.2019. године. Ово због тога што из списа предмета произлази да је пуномоћник туженог на рочишту које је одржано дана 25.11.2020. године, изјавио да повлачи предлог да се изведе доказ вештачењем преко вештака неуропсихијатра, а на околност способности за расуђивање - парничне способности сада пок. „ДД“.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда произилази да је сада пок. „ДД“ из … за живота са својим сином „ЂЂ“, такође из …, закључила Уговор о доживотном издржавању који је оверен пред Основним судом у Новом Пазару дана 24.11.2010. године, под бројем Р3 - 708/10. Према наведеном уговору „ЂЂ“ је као давалац издржавања требало да води бригу о својој мајци, „ДД“ као примаоцу издржавања, као и да је после њене смрти сахрани, подигне надгробни споменик по месним обичајима, а она је за узврат требало да му остави сву своју непокретну имовину која се састојала из стана у ул. … бр. …, укупне површине 37 м2. Давалац издржавања је своју обавезу испуњавао редовно и у свему како је она гласила, више од 5 година, али је преминуо 08.02.2016. године, односно пре примаоца издржавања („ДД“ је умрла 27.01.2020.године). Дана 01.12.2017. године „ДД“ је са својим унуком „ГГ“, овде туженим, (сином ранијег даваоца издржавања „ЂЂ“), закључила анекс уговора о доживотном издржавању који је солемнизован код јавног бележника Хафиза Хајровића под бројем ОПУ– 1634/2017, у коме је констатовано постојање ранијег уговора о доживотном издржавању који није у потпуности реализован, с обзиром да је ранији давалац издржавања, односно отац туженог, преминуо. Наведеним анексом уговорено је да тужени преузима обавезу свог оца „ЂЂ“, да ће као давалац издржавања водити бригу о баби „ДД“ као примаоцу издржавања, на начин на који је то чинио и његов отац, односно да је пази, чува, негује, помаже око издржавања, води код лекара, купује потребне лекове, као да и даље живи са њом у заједници у истом стану, да ће наставити са свим обавезама које је извршавао и његов отац по основном уговору, а око издржавања ће му помагати и мајка „ЕЕ“, која се за сада неће фомално укључивати у својство даваоца издржавања. Такође тужени се обавезао да ће примаоца издржавања након смрти сахранити, сносити све трошкове сахране и подићи надгробни споменик, а за узврат ће стећи право својине на стану који је био обухваћен и ранијим уговором о доживотном издржавању, као и овим анексом. „ДД“ је све до 03.11.2019. године, живела у стану са туженим, његовом мајком и његовом сестром који су водили бригу о њој, на тај начин што су јој обезбеђивали храну, одећу и обућу и водили рачуна о њеној личној хигијени и здрављу.
Даље произилазе чињенице да се након 6 - 7 месеци од потписивања анекса уговора о доживотном издржавану, здравствено стање „ДД“ погоршало, због чега је она постала непокретна и била је потребна већа брига и помоћ. Помоћ у одржавању хигијене примаоца издржавања пружали су мајка туженог „ЕЕ“ и тужиља-ћерка „ДД“, „ЖЖ“, а повремено и сестра туженог „ЗЗ“. Тужилац „АА“, син „ДД“, је у том периоду за мајку обезбедио посебан кревет и колица који су били прилагођени њеним потребама с обзиром да је била везана за постељу. Дана 03.11.2019. године „ДД“ је на свој захтев напустила стан у коме је живела са туженим и члановима њене породице и пребачена је у стан њене кћерке „ЖЖ“ и то након што јој је тужени саопштио да немарава да закључи брак и да са својом изабраницом живи у другом стану, с обзиром да је стан у коме су тада живели био неуслован за његов брачни живот. „ДД“ је недуго након тога, односно 13.11.2019. године, поднела тужбу за раскид уговора о доживотном издржавању, а код своје ћерке је живела све до своје смрти 27.01.2020. године односно још 2 месеца, и у том периоду о њој је бринула ћерка „ЖЖ“. Тужени више није видео „ДД“, након што је напустила стан, нити се чуо са њом, односно није јој указивао бригу предвиђену уговором, (за последња мало више од два месеца живота), а такође ни његова мајка ни сестра у том периоду нису посећивали „ДД“, нити су били у контакту са њом на било који начин, осим што је снаха „ЕЕ“, мајка туженог, отишла код ње како би измирила дуг који је имала према њој у износу од 50 евра. Након „ДД“ смрти у јануару 2020. године њено тело је било превежено из стана њене ћерке „ЖЖ“ у стан у коме је раније живела са туженим, а све по њеној жељи, како би родбина и познаници могли да јој одају последњу почаст на самртном одру, док је наредног дана сахрањена на градском гробљу. Трошкове укопа сносио је тужилац- син, „ББ“, а надгробни споменик још увек није подигнут, мада је тужени у каменорезачкој радњи наручио исти, о чему постоји одговарајући предрачун.
Из тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је извео чињенично- правни закључак да тужбени захтев тужилаца делимично основан, те налазећи да тужени није извршавао обавезе из уговора, у смислу чл.124 ЗОО раскинуо анекс уговора о доживотном издржавању због неиспуњења, док је одбио тужбени захтев за раскид основног уговора, јер су обе стране испуњавале своје уговорне обавезе (у ком делу пресуда није ожалбена).
Образлажући свој чињенично - правни закључак, да је тужбени захтев тужилаца у ставу два изреке основан, првостепени суд у образложењу побијане пресуде наводи да је у конкретном случају јасно да тужени није испуњавао своје обавезе предвиђене чланом 3 анекса уговора, јер последњих неколико месеци живота примаоца издржавања није водио рачуна о примаоцу издржавања односно није обезбеђивао потребе предвиђене уговором, већ је напротив, њен син купио одговарајући кревет и колица као медицинско помагало, иако је то била обавеза туженог предвиђена уговором, да је уговором била прописана и заједница живота даваоца и примаоца издржавања, а тужени није испоштовао ни ту обавезу, с обзиром да је након закључења брака напустио стан у коме је живео са својом породицом и са примаоцем издржавања „ДД“, о чему ју је обавестио због чега је она тражила да пређе да живи код своје ћерке „ЖЖ“, а да је непосредно након тога поднела тужбу за раскид уговора о доживотном издржавању, при чему тужени није испоштовао ни своју обавезу предвиђену чл. 4 уговора јер није сносио трошкове погреба иако се обавезао и на то.
Међутим, овакав закључак првостепеног суда у погледу основаности тужбеног захтева за раскид тзв. Анекса уговора о доживотном издржавању се за сада не може прихватити као правилан.
Ово због тога што је одредбом чл. 3 Анекса уговора предвиђено да се тужени обавезује на исти начин као што је то радио и његов отац „ЂЂ“, да настави да се брине о својој баби „ДД“, да је чува, пази, негује помаже око издржавања, одводи код лекара и купује потребне лекове, да и даље живи у заједници са примаоцем издржавања и да му око издржавања и обавеза помаже мајка „ЕЕ“, која се за сада неће укључивати и формално као давалац издржавања, јер она то фактички чини драге воље. Првостепени суд у образложењу побијане пресуде не наводи јасно и прецизно које то обавезе предвиђене цитираним чланом тужени није испуњавао, већ само паушално закључује да тужени није испуњавао уговорне обавезе. Такође, из изведених доказа произилази да је сада пок. „ДД“ на сопствени захтев напустила стан, након што јој је тужени саопштио да ће да се ожени, али пре него што је тужени отишао из стана, што указује да тужени није напустио стан у време док је у истом боравила „ДД“, на шта све жалба основано указује. Поред тога из изведених доказа произилази да је предметни анекс уговора закључен дана 06.12.2017. године, а да је пок. „ДД“ напустила стан у коме је живела са туженим „ГГ“, после скоро две године, односно дана 03.11.2019. године, тужбу за раскид уговора поднела дана 13.11.2019. године, а да је умрла након непуна 3 месеца од престанка заједнице живота са туженим и то 27.01.2020. године.
Приликом одлучивања, првостепени суд није имао у виду одредбу чл.204 Закона о наслеђивању, којом је прописано да после смрти даваоца издржавања његове обавезе прелазе на његовог брачног друга и потомке који су позвани на наслеђе, ако пристану, а ако они не пристану на продужење уговора о доживотном издржавању, уговор се раскида, а они не могу захтевати накнаду за раније дато издржавање.
У том смислу у поновном поступку, првостепени суд ће пре свега дати разлоге да ли је закљученим анексом уговора продужен претходни уговор (имајући у виду и одредбе самог анекса и његов карактер), у ком случају се обавеза давања издржавања мора тумачити у целини од закључења основног уговора, или се пак ради о потпуно новом уговору којим је тужени преузео самосталну обавезу према примаоцу издржавања независно од претходног уговора, а како произилази да је првостепени суд закључио, имајући у виду како је одлучено о тужбеном захтеву. Тумачењем наведене одредбе ЗОН-а, произилази да се после смрти даваоца издржавања, сагласност за продужење уговора може дати и речима, уобичајеним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању, под условом да је учињена слободно и озбиљно (у смислу чл.28 ЗОО). У тој ситуацији уговор се по самом закону продужава чак и без сагласности примаоца издржавања. У конкретном случају закљученим анексом, тужени као страна у уговорном односу је јасно изразио вољу да преузима обавезе из основног уговора на начин како је то описано, а предмет и остале одредбе основног уговора су остале непромењене.
Апелациони суд овом приликом указује да се жалбом туженог неосновано истиче да су сви законски наследници пок. „ЂЂ“ морали бити обухваћени као даваоци издржавања у смислу ове одредбе чл. 204 Закона о наслеђивању. Ово због тога што се не ради о наследно-правној сукцесији, односно и само једно лице из чл. 204 ст. 1 ЗОН-а може дати пристанак на продужење уговора, у којој ситуацији се уговор по самом закону продужава и без сагласности примаоца издржавања, како је већ речено.
У поновном поступку, првостепени суд ће у смислу чл. 398. став 2. ЗПП-а, водити рачуна о примедбама наведеним у овом решењу и за одлуку ће дати јасне и потпуне разлоге који се могу испитати и правилно применити одредбе материјалног права на које је указано у овом решењу, пре свега одредбу чл. 204 Закона о наслеђивању. Поред тога, применом правила о терету доказивања из чл. 7 ст. 1, 228 и 231 ЗПП, чињенично стање ће правилно и потпуно утврдити, те сходно чл. 313 ЗПП, детаљнијим саслушањем парничних странака, а по потреби и саслушаних сведока, те детаљнијом оценом свих изведених доказа, утврдити да ли је тужени уредно испуњавао своју обавезу прописану одредбом члана 3 Анекса уговора о доживотном издржавању или није и уколико није, да на јасан и прецизан начин наведе које обавезе тужени није испуњавао и у ком временском периоду, имајући у виду трајање уговора, при чему ће узети у обзир да у ситацији када је давалац издржавања у једном периоду онемогућен да испуњава обавезу издражавања радњама примаоца издржавања и скривљеним понашањем, тада нема услова за раскид уговора о доживотном издржавању услед неиспуњења обавеза, као и да се уговор о доживотном издржавњу не може раскинути због незнатног неиспуњења обавезе, (какав карактер имају и трошкови сахране примаоца издржавања). У зависности од свега наведеног, првостепени суд ће правилно применити и остале одредбе материјалног права које се у конкретном случају примењују и то одредбе чл. 124-132 Закона о облигационим односима везано за раскид уговора, јер Закон о наслеђивању не регулише раскид уговора због неизвршења. Такође, суд ће утврдити и да ли има места примени одредбе чл. 201 Закона о наслеђивању, за раскид уговора због поремећених односа, с обзиром да суд није везан правним основом тужбеног захтева у смислу чл. 192 ст. 4 ЗПП, након што претходно као што је наведено, оцени чињеницу да ли се ради о продужењу основног уговора о доживотном издржавању или самосталном, новом уговору. Све ово имајући у виду да је правоснажно одбијен тужбени захтев тужилаца за раскид основног уговора о доживотном издржавању који је трајао више од пет година до смрти даваоца издржавања.
Како је укинута одлука о главној ствари, укинута је одлука о трошковима поступка јер зависи од одлуке о главној ствари и успеха странака у парници.
На основу изнетих разлога, Апелациони суд је применом одредби чл. 391 ст. 1 и чл. 392 ст.2 ЗПП-а, одлучио као у изреци.
Председник већа-судија
Ана Спасић,с.р.