Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 2187.12 испражњење и предаја простора
Гж 2187.12 испражњење и предаја простора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 2187/12
Датум: 09. 11. 2012. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца МЗ ''Ј.'' коју заступа ОЈП из П., против тужене ЗЗ ''Ј.'' из Ј., коју заступа пуномоћник Ј. В., из П. и законски заступник Д. С., из П., ради испражњења и предаје простора, вредност предмета спора 1.000.000,00 динара, одлучујући по жалби тужиоца изјављеној на пресуду Основног суда у Пожеги 2П. бр. 2618/10 од 22. 02. 2012. године, у нејавној седници већа одржаној дана 09. 11. 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УСВАЈА СЕ жалба тужиоца па се пресуда Основног суда у Пожеги, 2П. 2618/10 од 22. 02. 2012. године УКИДА и враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавеже ЗЗ ''Ј.'' из Ј. да тужиоцу МЗ ''Ј.'' преда на коришћење објекат Задружног дома у МЗ ''Ј.'' који се налази на кп. бр. 1025/4 КО Ј., површина објекта 0.08,00 ха, са двориштем уз зграду површине 0.19,17 ха и свим просторијама Дома испражњеним од ствари и лица.
Ставом другим изреке првостепене пресуде обавезан је тужилац да туженој надокнади трошкове парничног поступка у износу од 37.150,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде.
На напред наведену пресуду тужилац је преко пуномоћника благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом да Апелациони суд усвоји жалбу и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност побијане одлуке у смислу одредбе чл. 372 ЗПП-а Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
Иако наведена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7,9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, иста је донета уз повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, јер пресуда садржи недостатке због којих се није могла испитати, јер не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а због погрешне примене материјалног права и чињенично стање је остало непотпуно утврђено.
Изведеним доказима првостепеног суда утврђено је да је уговором закљученим 17. 10. 1975. године и овереним пред Општинским судом у Пожеги, под Ов. бр. 803/75 између уговорача ООУР ''Ј.'' из Ј. и МЗ ''Ј.'' у члану 1 утврђено да се зграда – задружни дом који се налази у В. Ј. као власништво ООУР ''Ј.'' у стању у коме се налази, преноси МЗ ''Ј.'' без накнаде заједно са припадајућим делом кп. бр. 1025/4 КО В. Ј. у површини од 0.08 ха. Другим чланом наведеног уговра Основна организација удруженог рада ''Ј.'' из Ј. на име утрошених средстава у изградњи задружног дома у вредности од 481.307,35 динара задржала је трајно право употребе без накнаде просторија ближе описаних у овом члану под 9 тачака, у истом објекту.
Трећим чланом уговора ООУР ''Ј.'' се обавезала да сноси обавезе које проистичу из законских прописа амотризације осигурања за целу зграду односно задружни дом и текуће инвестиционо одржавање просторија које задржава на коришћењу. Четвртим чланом уговора регулисано је питање комисијске примопредаје објекта.
Даље је утврђено из поравнања закљученог пред Општинским судом у Пожеги 24. 03. 2000. године између МЗ ''Ј.'' и ЗЗ ''Ј.'' из Ј. и Ветеринарске станице П. да је тужилац носилац права коришћења земљишта означеног као 1025/4 КО Ј., по култури зграда и двориште на мзв. ''Код кафане'', у површини под зградом 0.08,02 ха и двориштем 0.05,45 ха и објеката званог ''Задружни дом'' на кп. бр. 1025/4 који је укупне површине 8,00 ари, док је другим ставом поравнања утврђено да је начин коришћења објекта задружног дома између тужиоца и туженог остао непромењен и у свему у складу са поменутим уговором Ов. бр. 803/75 од 17. 10. 1975. године.
Тужилац је исељење туженог тражио из разлога што није поступао у складу са обавезом одржавања објекта, због чега је против њега покренуо поступак ради испражњења и предаје објекта у предмету истог суда П. 513/06, који је окончан поравнањем којим се тужени обавезао да изврши одређене радове поправке у виду замене црепа на дому, малтерисања, кречења и тсл. Тужени је поступио по датом поравнању, што је утврђено увидом у предмет истог суда И. бр. 489/08, а тужилац је на изведене радове имао примедбу само у односу на то да степенице нису биле добро очишћене.
Међу странкама је неспорно да је тужена ЗЗ правни следбеник ООУР ''Ј.'' из Ј.
Одлучујући о основаности тужбеног захтева тужиоца првостепени суд је на овако утврђено чињенично стање применио правна правила Грађанског законика из 1844. године. Применом Параграфа 371, 372, 373 и 374 овог Законика првостепени суд је утврдио да је тужена Задруга титулар права личне службености која је уговорена уговором, овереним пред судом, по ком основу користи наведене просторије, иако је тужилац корисник објекта у коме се те просторије налазе, због чега је овлашћена да наведене просторије као послужну ствар држи и употребљава, а њена овлашћења за извлачење економске користи и ствари једнака су одговарајућим овлашћењима самог власника, на основу чега је закључио да је тужбени захтев тужиоца неоснован и одбио га, одлучујући као у ставу првом изреке првостепене пресуде.
Овакав став и закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан.
Наиме, у конкретној правној ситуацији тужилац је корисник наведеног објекта и пренео је уговором и туженој право коришћења истог, без накнаде са припадајућим делом плаца. То значи да су и тужилац и тужени титулари само једног сегмента из садржине права својине као основног својинско правног односа, односно права да наведену ствар држе и њоме се користе, на које право претендују међусобно супротстављени.
Зато се, по ставу овог суда, спорни однос странака не може у конкретној ситуацији разрешити применом наведених одредаба које се односе на право плодоуживања и личне службености, јер ова права представљају лична права на основу којих је плодоуживалац овлашћен да потпуно користи туђу ствар уз обавезу чувања њене суштине, и припадају физичком лицу, због чега се и не могу применити на напред поменуту правну ситуацију, како то погрешно налази првостепени суд.
У конкретном случају ваљало је применити одредбу чл. 41 Закона о основама својинско правних односа, према којој лице које је прибавило индивидуално одређену ствар по правном основу и на законит начин, а није знало и није могло знати да није постало власник, односно претпостављени власник, има право да захтева њен повраћај и од савесног држаоца код кога се та ствар налазила без правног основа или по слабијем правном основу. Овом одредбом даље је предвиђено да када се два лица сматрају претпостављеним власницима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно, а ако су правни основи ових лица исте јачине, првенство увек има лице код кога се ствар налази.
Циљ ове тужбе је увек повраћај индивидуално одређене ствари, што у конкретом случају тужилац и захтева, а из утврђеног чињеничног стања произилази да ни тужилац, а ни тужени нису власници предметне непокретности већ само претендују на њену државину, због чега је било потребно утврдити ко од њих има јачи правни основ државине. Овом одредбом јасно је предвиђено да је потребно, ради њене примене, утврдити на који начин је предметна непокретност стечена, односно по ком основу су тужилац и тужени у њеној државини, да ли је стечена теретно или бестеретно, а ако су правни основи тужиоца и тужене исте јачине, онда првенство увек има лице код кога се ствар налази у државини. При томе, нарочито ваља ценити и чињеницу уписа права у листу непокретности, јер је наведени објекат уписан не само на Републику Србију и Ветеринарску станицу П. у једном делу, већ и као друштвена својина, Земљорадничке задруге ''Ј.'', како егзистира и у скици Републичког геодетског завода од 27. 12. 1999. године, који се налазе у списима предмета. Међутим, првостепени суд није извршио увид у ове доказе, нити су исти били предмет његове оцене и није утврђивао од каквог је значаја чињеница уписа ове непокретности на тужену као корисника за одлучивање о тужбеном захтеву.
Како све ове околности нису правилно утврђене, то је чињенично стање остало у овом делу непотпуно утврђено, па су основани жалбени наводи тужиоца да се у конкретном случају ради о повреди поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, јер првостепена пресуда не садржи довољно разлога о одлучним чињеницама, а због погрешне примене материјалног права, чињенично стање је остало непотпуно утврђено, због чега је и морала бити укинута.
С тога ће у поновљеном поступку, првостепени суд да поступи по упутима из овог решења, па ће на основу потпуно утврђеног чињеничног стања правилном применом материјалног права одлучити о тужбеном захтеву тужиоца.
Укинуто је и решење о трошковима парничног поступка, јер одлука у том делу зависи од коначног исхода спора и успеха странака у њему.
Са изнетих разлога, применом одредбе чл. 376 ст. 1 као и чл. 377 ст. 2 ЗПП-а, као и чл. 387 тач. 3 ЗПП-а.
Апелациони суд је одлучујући по жалби примењивао одредбе раније важећег Закона о парничном поступку (''Сл. гл. РС'', бр. 125/04 и 111/09) сходно одредби чл. 506 ЗПП-а (''Сл. гл. РС'', бр. 72/11) који је ступио на снагу 01. 02. 2012. године.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Зоран Хаџић,с.р.