Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2196.12 дуг
Гж 2196.12 дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2196/12
Дана 06.07.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа-судије Божидара Вујичића и чланова већа-судија Смиљане Ристић и Драгане Сретовић, у парници тужиоца Н. Р. из В., кога заступа пуномоћник З. М., адвокат из А., против туженог Д. Ћ. из Д., кога заступају пуномоћници Н. М., адвокат из М. и Б. М. Ч., адвокат из А., ради дуга, одлучујући по жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу, Судска јединица у Аранђеловцу број I-19П.бр.6760/10 од 30.01.2012. године, на седници већа од 06.07.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог а пресуда Основног суда у Крагујевцу, Судска јединица у Аранђеловцу број I-19П.бр.6760/10 од 30.01.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу један усваја се тужбени захтев тужиоца, па се обавезује тужени да тужиоцу на име дуга плати 8.000 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме пословне банке откупљују страну валуту са домицилном каматом на овај износ почев од 01.06.2009. године па до исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења. Ставом два обавезује се тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати 173.800,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога.
Тужилац је доставио одговор на жалбу.
Испитујући првостепену пресуду на основу чл. 372 ЗПП, по увиду у списе предмета, садржину изјављене жалбе и одговора на жалбу, Апелациони суд је нашао да је туженикова жалба неоснована.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ни једна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности, нити повреда поступка на коју тужени указује у својој жалби јер првостепена пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, изрека пресуде је разумљива и није противречна сама себи и разлозима пресуде. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено, материјално право није у потпуности правилно примењено али то не утиче на укупну правилност ожалбене пресуде.
Првостепеном пресудом је утврђено да је тужени купио возило „Голф 4-1,9 SDI у предузећу „Д. К.“ у Ј. и исто каско осигурао код „Д. О.“ у априлу месецу 2007. године. 11. маја 2007. године тужени је тужиочевом брату С. издао писмено овлашћење којим га је овластио да возило може да прода и преведе на себе или треће лице, а том приликом му је предата купопродајна цена од око 10.000 евра. Тада возило није формално преведено на С. јер је било у току каско осигурање па је договорено да се превод возила одложи до истека осигурања. Међутим, у јуну месецу закључује се формални уговор о купопродаји возила између туженог и тужиоца али туженика на уговору потписује С. фалсификујући тужеников потпис, због чега је С. кривично одговарао. Ипак, на основу таквог уговора возило се преводи односно региструје на име тужиоца. Међутим, ово возило као неподобно за саобраћај, одузето је тужиоцу од стране полиције након чега се тужилац обратио туженом за обештећење тражећи му 8.000 евра с обзиром да је код њега возило било и коришћено извесно време. Писменом изјавом од 19.02.2009. године тужени се обавезује да тужиоцу до 01.06.2009. године исплати 8.000 евра, али то није урадио. Имајући у виду наведено, првостепени суд налази да је у време куповине возила постојала породична заједница у којој су живели тужилац, његов брат С. и отац и да је између њих постојала намера да возило које купују буде заједничко. Отуда то возило представља и њихову заједничку имовину па је свако од њих овлашћен да потражује дуговани износ за спорно возило од овде туженог, те на тај начин је за то овлашћен и сам тужилац. Због тога је првостепени суд тужбени захтев и усвојио.
Правилно је закључио првостепени суд да је тужбени захтев тужиоца у конкретном случају основан али разлози и материјални прописи на које се првостепени суд позвао изводећи такав закључак нису до краја прихватљиви. Ово због тога што се одредбе Породичног закона и Закона о основама својинско-правних односа, на које се позвао првостепени суд, не могу у овом случају користити за решавање спорног односа, а за то нема ни потребе. Ово због тога што је тужени својом изјавом од 19.02.2009. године практично конвалидирао уговор о купопродаји закључен између њега као продавца и тужиоца као купца возила а у коме је С. фалсификовао његов потпис, признајући тиме да је тужилац Н. био купац спорног возила. Првостепени суд наводи да је С. био овлашћен да као пуномоћник туженог потпише уговор, а што такође иде у прилог закључка о конвалидацији поменутог уговора. Уједно истом изјавом тужени прихвата да управо овде тужиоцу исплати купопродајну цену возила, односно износ од 8.000 евра због тога што му је продао возило које није било подобно за јавни саобраћај. На тај начин, дакле давањем поменуте изјаве, долази до успостављања непосредног облигационог односа између тужиоца и туженика из кога проистичу права и обавезе. Једно од права тужиоца је да од туженог потражује износ који му је он признао наведеном изјавом а уједно је и обавеза туженог да тај износ тужиоцу исплати. Учесници облигационих односа дужни су да међусобно извршавају своје обавезе, како је то прописано начелима облигационих односа садржаним у чл. 17 ЗОО, те управо из тога проистиче обавеза туженог да испуни своју обавезу, односно тужиоцу исплати износ од 8.000 евра. То значи да у томе постоји основ за обавезу туженог према тужиоцу у овом случају, те је првостепена пресуда правилна без обзира на прописе на које се позвао првостепени суд, а који се у овом случају не би могли применити. Тужени је у поступку а и у жалби тврдио да је изјаву дао са маном воље али у току поступка ту своју тврдњу ничим није доказао. У жалби је тужени тврдио и да се у конкретном случају не може говорити о стицању возила у породичној заједници, што је овај суд у основи прихватио, али то не утиче на укупну правилност првостепене пресуде како је то већ наведено. Такође, код постојања поменуте изјаве којом тужени прихвата да тужиоцу исплати износ од 8.000 евра није од значаја ни инсистирање жалбе на боји возила које је полиција у овом случају одузела. Како се ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност одлуке првостепеног суда, а с обзиром да је првостепена пресуда правилна и у делу којим је одлучено о трошковима спора, то је овај суд жалбу као неосновану одбио а првостепену пресуду потврдио на основу чл. 375 ЗПП.
Одредбе ЗПП које су напред наведене су из раније важећег закона, а примењују се на конкретну парницу сходно одредби чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011).
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ,
ГЖ-2196/12 од 06.07.2012. године.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић, с.р.