Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » ГЖ 2203.13 ради накнаде штете
ГЖ 2203.13 ради накнаде штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2203/13
Дана: 15.08.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Смиљане Ристић, председника већа, Јасмине Симовић и Драгане Сретовић, чланова већа, у правној ствари тужилаца М. Т. из П., Б. С., Д. Љ. и Р. Љ., сви их П., село С., чији је пуномоћник Б. С., адвокат из П., против тужене Р. С. – М. П., коју заступа РЈП – Одељење у У., ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Пријепољу, број 4П.бр.40/2012 од 25.04.2013. године, у седници већа одржаној 15.08.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца М. Т., Б. С., Д. Љ. и Р. Љ., сви из П. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пријепољу, број 4П.бр.40/2012 од 25.04.2013. године у изреци под I.
2. УКИДА СЕ одлука о трошковима поступка садржана у изреци исте пресуде под II и у овом делу предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом, изреком под I, одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се тужена обавеже да тужиоцима за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа исплати укупан износ од 1.000.000,00 динара, односно сваком тужиоцу по 250.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од 1.07.2011. године, па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Побијаном пресудом, изреком под II, обавезани су тужиоци да туженој солидарно плате трошкове парничног поступка у укупном износу од 11.500,00 динара, у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде.
Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу чл.372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужилаца није основана у погледу одлуке о главној ствари, а да је иста основана у погледу одлуке о трошковима поступка.
Побијана пресуда у изреци под I није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, нити уз погрешну примену материјалног права, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, тужиоци су пресудом Окружног суда у Ужицу Кж.бр.348/07 од 5.10.2007. године, којом је преиначена пресуда Општинског суда у Пријепољу К.бр.177/06 од 6.03.2007. године, оглашени кривим за кривично дело клевета из чл.171 ст.1 КЗ РС и правноснажно осуђени на новчане казне, а такође су обавезани да солидарно плате приватним тужиоцима трошкове кривичног поступка и судски паушал. Окривљени – тужиоци у овој парници, незадовољни напред наведеном пресудом, су покренули поступак пред Уставним судом РС због повреде права гарантованих Уставом Републике Србије. Уставни суд је усвојио поднету жалбу и својом одлуком поништио напред наведену пресуду Окружног суда у Ужицу Кж.бр.348/07 од 5.10.2007. године и наложио Апелационом суду у Крагујевцу да донесе нову одлуку.
Апелациони суд у Крагујевцу је, поступајући по налогу Уставног суда, донео пресуду КЖ.1-4289/10 од 1.12.2010. године, којом је одбио оптужбу против окривљених – овде тужилаца и истовремено одлучио да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.
На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужилаца. Наиме, према нашем позитивном праву и то чл.35 ст.1 Устава РС, право на накнаду штете има лице које је неосновано или незаконито осуђено за кажњиво дело, док према ст.2, свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим и неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
Поред наведених уставних одредби, Законом о облигационим односима, чл.172 ст.1, прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
На основу напред наведених норми позитивног права, правилан је закључак првостепеног суда да у конкретном случају нема незаконитог и неправилног рада судова. Поступање органа за чији рад одговара држава и правилност њиховог рада оцењује се, по становишту Апелационог суда, по одредби чл.172 Закона о облигационим односима, према прописаним правилима поступка за рад органа и околностима конкретног случаја. Незаконит рад је поступање супротно закону, другом пропису или општем акту, као и пропуштање да се закон, други пропис или општи акт примени. Неправилан рад је чињење или нечињење противно уобичајеном начину обављања делатности која штети правима и интересима неког лица.
Сходно напред наведеном, Апелациони суд налази да у конкретном случају нема незаконитости и неправилности рада државног органа, па је правилан закључак првостепеног суда да су сви државни органи поступали у складу са својим законским овлашћењима. За погрешно правно становиште које је резултат тумачења прописа, а не неправилности у раду, суд не одговара.
Неосновано се жалбом тужилаца указује да је Протоколом број 12 уз ратификовану Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода предвиђена ова врста накнаде. Ово стога што је чл.3 наведене Конвенције, који регулише накнаду за погрешну осуду, одређено да лице које је било правноснажно осуђено због кривичног дела, а касније пресуда буде укинута, има право на накнаду у складу са законом. Према чл.85 ст.3 Закона о уставном суду, захтев за накнаду штете може бити постављен само истовремено са подношењем уставне жалбе. Дакле, према наведеном позитивном правном пропису на који упућује Конвенција, Апелациони суд налази да тужилац није поступио у складу са Законом о уставном суду, с обзиром да уз уставну жалбу није поднео и захтев за накнаду штете, па ни из ових разлога нема услова за накнаду предметне нематеријалне штете.
Поред наведеног, неосновано је указивање у жалби тужилаца на Законик о кривичном поступку, с обзиром да је према чл.556 ЗКП предвиђено право на накнаду штете због неосноване осуде у случају када је поводом ванредног правног лека касније оптужба одбијена. С обзиром да уставна жалба није ванредни правни лек, нема услова ни за примену предметне одредбе ЗКП у конкретном случају.
Ни остали жалбени наводи не доводе у сумњу законитост и правилност побијане одлуке, па су сви жалбени наводи у вези става I изреке побијане пресуде оцењени неоснованим.
Из изнетих разлога, на основу чл.375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде под 1.
Одлука о трошковима поступка донета је уз битну бовреду поступка из чл.361 ст.2 тач.12 ЗПП, што се жалбом тужилаца основано указује. Ово стога што су нејасни разлози у образложењу одлуке о трошковима поступка и у противуречности су са стањем у списима предмета, у којима нема доказа да је тужени накнаду парничних трошкова тражио.
Напред наведени пропуст утицао је да се не може испитати правилност примене одредбе чл.149 ст.1, чл.150, и чл.159 ст.1-3 ЗПП, па је иста морала бити укинута.
У поновном поступку, првостепени суд ће имајући у виду напред наведене примедбе донети закониту и правилну одлуку о трошковима поступка.
Са изнетих разлога, на основу чл.387 тач.3 у вези чл.376 ст.1 ЗПП, Апелациони суд је одлучио изреком под 2.
Претходно наведене процесне одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04 и 111/09) примењене су на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП, сада важећег закона ( „Службени гласник РС“, број 72/2011) који је ступио на снагу 01.02.2012. године.
Председник већа-судија
Смиљана Ристић