Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Дискриминација » Гж 2210-17 одбачај тужбе - имунитет судије
Гж 2210-17 одбачај тужбе - имунитет судије
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2210/17
Дана: 10.10.2017. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Симовић, председника већа, Јасмине Јовановић и др Татјане Кандић, чланова већа, у парници тужиoца „АА", против туженог „ББ", ради дискриминације, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против решења Вишег суда у Чачку 2П1.бр.1/2017 од 20.03.2017. године, у седници већа одржаној дана 10.10.2017. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца „АА" и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Чачку 2П1.бр.1/2017 од 20.03.2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеним решењем одбачена је тужба тужиоца „АА" којом је тражио да се утврди да је тужени „ББ" учинио дискриминацију тужиоца и да се обавеже тужени да престане са радњама дискриминације и другим сличним радњама које имају за циљ да произведу дискриминацију тужиоца, као недозвољена.
Против наведеног решења тужилац је благовремено изјавио жалбу, због свих законом предвиђених разлога.
Испитујући побијано решење на основу члана 402 у вези члана 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС" број 72/11... 55/14), Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
Побијано решење није донето уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге повреде поступка жалба конкретно не указује.
Из списа предмета и образложења побијаног решења произилази да је тужилац „АА" поднео тужбу првостепеном суду 13. фебруара 2017. године, против туженог „ББ", а тужбеним захтевом тражи да се утврди да је тужени учинио дискриминацију тужиоцу и обавеже тужени да престане са радњама дискриминације и другим сличним радњама које имају за циљ да произведу дискриминацију тужиоца. Тужбени захтев тужилац заснива на наводима у тужби да је тужени као поступајући судија у предмету Вишег суда у Чачку К.бр.........., у коме је тужилац оптужен у својству саизвршиоца, на неодржаном рочишту дана 20.01.2017. године на коме није присуствовао тужиочев бранилац, тужиоцу упутио речи „АА", слободно рачунај да ћу убудуће сваки твој изостанак ценити као неоправдан и да ћу ти одредити притвор". Тужилац сматра да је тиме тужени као судија очигледно ставио до знања тужиоцу да не прихвата последице болести тужиоца који је инвалид 100% због ампутације десне ноге, тешког облика епилепсије и тартуколиса врата, да судија сматра да тужиочево физичко присуство у судници треба да обезбеди служећи се свим, у најмању руку незаконитим средствима, па макар тужилац био у свесном или полусвесном стању, која могу настати као последица тешких епилептичних напада, односно у таквом стању да не може квалитетно и у пуном обиму да користи право на одбрану које му дају ЗКП и Устав РС, и да је на тај начин услед принуде туженог да тужилац фактички дође на рочиште, тужени као судија својим незаконитим поступањем извршио акт дискриминације према тужиоцу.
Првостепени суд је оценио да је тужба тужиоца против туженог недозвољена, дајући за своју одлуку разлоге, и тужбу одбацио.
По оцени Апелационог суда, правилна је одлука првостепеног суда којом је тужба тужиоца против туженог одбачена као недозвољена, иако овај суд не прихвата у свему разлоге које је дао првостепени суд, па су сви жалбени наводи тужиоца којима се побија првостепено решење оцењени као неосновани, јер нису довели у сумњу правилност побијаног решења.
У циљу заштите појединаца од дискриминације и обезбеђивања уживања права и слобода зајемчених одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ратификоване Законом о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ( „ Службени лист СЦГ- Међународни уговори", бр.9/2003, 5/2005 и 7/2005 – испр. и „ Службени гласник РС- Међународни уговори", бр.12/2010 и 10/2015 ) , одредбом члана 14. Конвенције забрањена је дискриминација по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус, а чланом 1 Протокола 12 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода прописана је општа забрана дискриминације. У Републици Србији дискриминација је забрањена Уставом Републике Србије ( „Службени гласник РС", бр. 98/2006 ), и то одредбом члана 21, а поред других прописа забрањена је и Законом о забрани дискриминације ( „ Службени гласник РС", бр.22/2009 ), којим је уређена општа забрана дискриминације, облици и случајеви дискриминације, у које као посебан случај дискриминације спада и дискриминација пред органима јавне власти, као и поступци заштите од дискриминације.
Закон о забрани дискриминације ( „ Службени. гласник РС", бр. 22/2009 ) у члану 26 став 1 прописује да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота, а у ставу 2 да се начин остваривања и заштита права особа са инвалидитетом уређује посебним законом. У ставу 3 истог члана прописано је да се у погледу судске заштите од дискриминације особа са инвалидитетом примењују и чланови 41, 42, 43, 44, 45 и 46 овог закона. Одредба члана 4 став 1 истог закона прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, а одредба става 2 прописује да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације.
Према члану 11 став 1. и 2 . Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „ Сл. гласник РС", бр.33/2006 и 13/2016 ) дискриминација постоји ако орган јавне власти својом радњом или пропуштањем: 1) ускраћује права особи са инвалидитетом, ако се ово право у истим околностима признаје особама без инвалидитета; 2) поставља посебне услове за остваривање права особи са инвалидитетом, осим ако такве услове не оправдавају разлози опште, личне и имовинске безбедности, које орган јавне власти мора посебно назначити: 3) ускраћује права у оквиру дискреционог овлашћења, ако је до ускраћивања дошло због инвалидности подносиоца захтева; 4) води поступак остваривања права особа са инвалидитетом на начин који фактички онемогућује или знатно отежава остваривање права. Посебно тежак облик дискриминације због инвалидитета према чл. 11 ст. 3 истог закона јесте узнемиравање, вређање и омаловажавање особа са инвалидитетом од стране носилаца јавних функција и лица запослених у органима јавне власти у току поступка остваривања права особе са инвалидитетом због њене инвалидности.
Из тужбе у овом предмету произилази да тужилац заснива тужбени захтев на наводима о незаконитом - дискриминаторском поступању туженог као судије приликом обављања судијске функције у предмету Вишег суда у Чачку К.бр........, према тужиоцу као окривљеном и особи са инвалидитетом.
Судска заштита од дискриминације по одредбама члана 41 Закона о забрани дискриминације остварује се подношењем тужбе суду, а према ставу 2 истог члана у поступку се примењују одредбе Закона о парничном поступку. Одредбе члана 43 Закона о забрани дискриминације прописују шта се може тражити тужбом поднетом у складу са овим законом, а у тачки 4 члана 43 прописано је да се тужбом из члана 41 став 1 закона може тражити и накнада материјалне и нематеријалне штете.
Обзиром на наведене одредбе, садржину тужбе тужиоца, тужбени захтев, и чињеницу да је тужилац поднео тужбу директно против судије, произилази да тужилац подношењем тужбе суду тражи грађанско правну заштиту од дискриминације, а тиме што је као туженог означио судију за кога наводи да је извршио дискриминаторску радњу, тужилац се позива на директну грађанско правну одговорност судије према тужиоцу, због незаконитог и неправилног рада у обављању судијске функције.
Оцењујући да је тужба тужиоца према туженом недопуштена првостепени суд се позвао на одредбе Европског закона о судијама из 1998. године који у члану 5 тачка 1 садржи правила о грађанско правном имунитету судије и немогућности његове деликтне одговорности због грешке у суђењу ( незаконитог и неправилног рада ), из чега произилази да је таква тужба недопуштена. Истовремено првостепени суд сматра да се у конкретном случају не могу применити одредбе чланова 5 и 6 Закона о судијама и чланова 35 и 151 Устава Србије, јер се ове одредбе односе на имунитет судије за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршење закона од стране судије, и за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом.
По оцени Апелационог суда, а супротно израженом мишљењу првостепеног суда, у конкретном случају има места примени одредби чланова 5 и 6 Закона о судијама
( „ Службени гласник РС", бр. 116/08 и други ) и чланова 35 и 151 Устава Републике Србије.
Устав Републике Србије у члану 35 садржи правило по коме свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му незаконитим и неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, а у складу са чланом 6 Закона о судијама, Република Србија одговара у случају када је судија проузроковао штету незаконитим или неправилним радом. Судија у складу са чланом 151 Устава Републике Србије и чланом 5 став 1 Закона о судијама не може бити позван на одговорност ( која не подразумева само кривичну већ и грађанскоправну одговорност ) за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршење закона од стране судије.
Тужбом за заштиту од дискриминације по члану 43 Закона о забрани дискриминације може се тражити не само утврђење дискриминације и забрана даље дискриминације већ и накнада нематеријалне и материјалне штете, што указује да наводи у тужби о дискриминаторском поступању судије стварају правни однос између дискриминисаног лица и Републике Србије ( којој судија одговара за свој рад ) што говори у прилог постојању грађанско правног имунитета судија у споровима у којима се тужбом тражи заштита од дискриминације ( при том треба имати у виду да судске одлуке нису акти дискриминације нити поступање судова приликом одлучивања може да буде дискриминаторско поступање ). Грађанско правни имунитет судија у споровима по тужби за заштиту од дискриминације треба тумачити и у складу са Европским стандардима и основним начелима о независности судства ( усвојена у Милану од 26.08. до 9.06.1985. године и прихваћена резолуцијом Генералне скупштине Уједињених Нација бр. 40132 од 29.11.1985. године и 401146 од 13.12. 1985. године ), када говоре о независности судства и о томе да судије морају уживати лични имунитет од грађанске одговорности у парницама за накнаду штете услед непримерених поступака или грешака у вршењу своје судијске функције. Ценећи значај и улогу судијске функције и потребу јачања њене независности, што је неопходност у демократском друштву, грађанско правни имунитет судије треба применити и када се тражи грађанско правна одговорност судија у споровима који се покрећу тужбом за заштиту од дискриминације. Тиме ће се спречити и евентуалне злоупотребе подношењем тужби директно против судија, а не против Републике Србије.
Суд може приступити мериторном одлучивању ако постоји туживост као услов за мериторно одлучивање и има значај процесне претпоставке. Ако она недостаје тужбу решењем треба одбацити. Због грађанскоправног имунитета судије, ње овде нема, па не постоји ни правни интерес тужиоца да поднесе тужбу директно против туженог, јер би то водило одбијању тужбеног захтева и познатом исходу спора.
У присуству јасних правила о постојању имунитета и неодговорности судије за грешке у обављању функције и познатог исхода спора, забране вршења злоупотребе права, и јасно дефинисане заштите странке ( одговорност државе ), видљиво је непостојање правног интереса тужиоца за подношење тужбе, због чега је првостепени суд био овлашћен да одбаци ову тужбу на основу члана 294 став 1 тачка 6 ЗПП али и да тужбу одбаци применом одредби чланова 35 и 151 Устава Републике Србије ( директна примена Устава ) и цитираних међународних стандарда.
Због изнетих разлога, на основу члана 401 тачка 2 у вези члана 390 ЗПП одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија
Јасмина Симовић,с.р.