Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2213.21 Накнада материјалне штете, испуњење уговора
Гж 2213.21 Накнада материјалне штете, испуњење уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-2213/21
07.10.2021. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Јовановић, председника већа, Слободана Петровића и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца „АА“ из …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Цмиљка Младеновић, адвокат из …, против туженог Привредног друштва за пословне услуге „ББ“ …, МБ …, ПИБ …, чији је пуномоћник Никола Допуђ, адвокат из …, ради накнаде штете и испуњења уговорне обавезе, вредност предмета спора 24.854.042,92 динара, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Вишег суда у Краљеву 1П бр. 17/17 од 17.02.2021. године, у седници већа одржаној дана 07.10.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Краљеву 1П бр. 17/17 од 17.02.2021. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде штете исплати износ од 7.307.144,78 динара, са законском затезном каматом на наведени износ почев од 31.05.2019. године до исплате, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.
Ставом другим обавезан је тужени да на име испуњења уговорне обавезе у име и за рачун тужиоца плати Пореској управи, Филијала … износ од 17.546.898,14 динара по основу неисплаћеног пореза на додату вредност, главнице, камате и трошкова принудне наплате код Пореске управе, све са законском затезном каматом на наведени износ почев од 31.05.2019. године до уплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Ставом трећим обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 783.000,00 динара, са законском затезном каматом на износ досуђене накнаде почев од извршности до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавио тужени, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непоптуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду на основу члана 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11…18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог основана. Апелациони суд на основу одредбе члана 380. став 3. ЗПП није разматрао одговор на жалбу тужиоца, јер је одговор на жалбу поднет након истека рока прописаног одредбом члана 380. став 1. ЗПП.
Побијана пресуда донета је уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју жалба туженог посредно указује, јер пресуда нема јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама. Пошто је основ тужбеног захтева накнада штете и испуњење уговорне обавезе, ради се о имовинскоправним захтевима о којима се на основу члана 1. ЗПП одлучује у парничном поступку, тако да је неосновано указивање туженог у жалби, а у односу на став други изреке побијане пресуде, на постојање битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП.
Првостепени суд у побијаној пресуди наводи да је утврдио да је тужилац власник пословног објекта у … на кп.бр. … КО …, зграда број 1, укупне корисне површине 1995,80м2, који се састоји од затвореног простора површине 1.909,80м2 и канцеларијског простора са санитарним чвором површине 86м2. Тужилац је, као закуподавац, дана 16.08.2007. године закључио уговор о закупу наведеног пословног простора са предузећем „ВВ“ из …, чији је правни следбеник тужени, као закупцем, који уговор је оверен код Општинског суда у Новом Саду, Одељење у Жабљу под Ов.бр. 2937/07 дана 20.08.2007. године. Уговор је закључен на одређено време од 10 година од дана почетка обављања делатности закупца, а уговором је, поред осталог, у члану 7. уговорена закупнина у износу од 4,77 евра по м2 површине затвореног пословног простора, што износи укупно нето 9.519,97 евра месечно, односно 1.142.395,92 евра за 10 година уговореног закупа, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан уплате. Даље се наводи да је Пореска управа - Филијала … у поступку теренске контроле обрачунавања и плаћања пореза на додату вредност донела решење број 47-00165/2009-0050-010 од 05.05.2009. године, које решење је укинуто и касније у истом поступку донето је решење број 47-00165/2009-0050-051 од 27.12.2012. године, које је постало коначно доношењем решења Министарства финансија и привреде, Пореске управе – Регионални центар … број 400-47-00-00112/2013-D4001 од 05.03.2013. године, којим је одбијена жалба овде тужиоца изјављена против наведеног решења од 27.12.2012. године. Наведеним решењем од 27.12.2012. године тужиоцу, као пореском обвезнику, у поступку теренске контроле обрачунавања и плаћања пореза на додату вредност за период од 01.06.2007. године до 31.12.2008. године, у циљу отклањања неправилности, утврђена је непријављена обавеза пореза на додату вредност, камата на непријављену обавезу и наложена је уплата утврђене обавезе и камате за наведени период, као и обрачун и уплата камате од 31.03.2009. године, до када је у контроли обрачуната камата, до дана уплате главног дуга у тачкама 1. до 17. диспозитива наведеног решења, а порески обвезник је обавезан и да утврђене обавезе наведеним решењем спроведе у пословним књигама и другим прописаним евиденцијама.
По оцени првостепеног суда међу парничним странкама није спорно да су закључењем уговора о закупу странке ступиле у облигациони однос, који су регулисале у складу са аутономијом воље, сходно члану 10. Закона о облигационим односима, али закључење таквог уговора којим физичко лице издаје пословни простор у закуп правном лицу ради обављања делатности, а којим се правно лице обвезује на плаћање накнаде за коришћење тог простора (закупнине), истовремено за обе уговорне стране производи одређене обавезе јавноправног карактера, јер закупнина за физичко лице представља приход који подлеже опорезивању у складу са прописима који регулишу порезе. Полазећи од одредби члана 10. став 1. тачка 2. и члана 12. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Службени гласник РС“, број 80/02…61/07), који је важио у периоду закључења и важења наведеног уговора о закупу и члана 67. став 1, члана 99. став 1. тачка 4. и члана 101. Закона о порезу на доходак грађана („Службени гласник РС“, број 24/01…7/08), по налажењу првостепеног суда тужилац као закуподавац – физичко лице био је порески обвезник и порески дужник, а „ВВ“ из …, чији је правни следбеник тужени, био је порески дужник као исплатилац прихода пореском обвезнику – порески платац (члан 12. став 3. тачка 2. Закона), па је као исплатилац прихода пореском обвезнику био дужан да обрачуна и по одбитку плати прописани порез на тај приход у име и за рачун пореског обвезника на одговарајући уплатни рачун, тужени је као исплатилац прихода (порески платац) био у обавези да порез обрачуна, обустави и уплати на прописани рачун у моменту исплате прихода закуподавцу у складу са законским прописима који важе у моменту исплате прихода, а поред наведеног био је у обавези да води прописано књиговодство, подноси пореске пријаве, али и да има у виду и зна за ове законске одредбе приликом закључења, праћења и реализације предметног уговора.
Како је тужилац наведену непокретност издао у закуп као физичко лице, његови приходи од издавања непокретности у закуп подлежу опорезивању сходно Закону о порезу на доходак грађана, према члану 4. наведеног Закона приход се опорезује као „порез по одбитку“ до законом утврђене висине, која је у наведеном периоду била 4.000.000,00 динара на годишњем нивоу, а преко овог износа опорезивање се врши са ПДВ-ом сходно члану 33. Закона о ПДВ-у и о овим одредбама по оцени првостепеног суда био је дужан да води рачуна закупац као исплатилац прихода, па је био дужан да обавести закуподавца о томе да је преласком нето износа закупнине 4.000.000,00 динара на годишњем нивоу по сили закона дошло до промене законског основа за обрачун и плаћање пореза, да се више не обрачунава „порез по одбитку“, већ се мора обрачунавати порез на додату вредност, те је у складу с тим имао обавезу да преуреди са закуподавцем уговорне односе у делу који се односи на пореске обавезе, имајући посебно у виду уговорену нето закупнину, што закупац није учинио, већ је наставио да обрачунава и уплаћује „порез по одбитку“ у име и за рачун тужиоца. Тужилац је као физичко лице издао свој пословни простор правном лицу уз уговорену нето закупнину, како је то наведено у члану 7. уговора, што по оцени првостепеног суда подразумева најпре обрачун и исплату пореза од стране закупца, а онда плаћање закупнине закуподавцу, те пријаву пореза и све активности око истог од стране закупца, што значи да је све ово обавеза закупца као испллатиоца прихода – пореског платца, те како је уговорена нето закупнина произилази да је то била његова уговорна обавеза. Због овако неправилног обрачуна и исплате „пореза по одбитку“ када су по закону били испуњени услови за плаћање пореза на додату вредност, остао је неплаћен износ којим Пореска управа дужи закуподавца сходно наведеном решењу, па пошто утврђени износ пореза на додату вредност није плаћен Пореској управи, тужилац је задужен и каматом, која је настала кривицом туженог услед неправилног и несавесног рада приликом обрачуна и плаћања пореза, а неплаћање пореза на додату вредност довело је до покретања извршног поступка ради принудне наплате пореског дуга, што је имало за последицу настанак трошкова извршног поступка код Пореске управе.
По оцени првостепеног суда закупац је закључењем уговора о закупу са уговореном нето закупнином преузео обавезу плаћања одговарајућег пореза, у конкретном случају пореза на додату вредност, па пошто правни следбеник закупца из уговора о закупу, овде тужени, није плаћао наведени порез, произилази да није испунио уговорну обавезу у целини. Чињеница да је приликом исплате закупнине плаћао неки други порез – порез по одбитку, не доводи до другачијег закључка, јер тужилац није био обвезник тог пореза, тако да га плаћање тог пореза не ослобађа уговорне обавезе према закуподавцу да за њега плаћа порез предвиђен законом, а пошто тај порез није плаћен тужени је дужан да испуни своју уговорену обавезу и да за тужиоца плати ПДВ надлежној пореској служби.
Пошто је уговором о закупу уговорена нето цена закупнине, односно није дефинисана пореска обавеза коју је закупац као исплатилац прихода имао обавезу да обрачуна и плати, закупац је на овај начин по налажењу првостепеног суда преузео обавезу, а самим тим и одговорност за сва поступања по законима који прописују пореске обавезе и закуподавац на исто није могао да утиче, па је по оцени првостепеног суда закупац морао у конкретном случају да поступа са пажњом доброг привредника у складу са чланом 18. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, посебно са аспекта струке, обзиром да се бави трговином, која подразумева познавање пореских прописа. По оцени првостепеног суда тужени као привредни субјекат располагао је са више стручног знања, логистике, опремљености и искуства у плаћању пореза и уопште у пореским односима у односу на тужиоца као закуподавца који је физичко лице, који је у односу на закупца био неука странка или евентуално у мањој мери стручна, због чега је и уговорена нето закупнина. Стога је закупац морао имати и сазнања о врсти и висини прихода које би по основу закупа остварио закуподавац и које је остварио, као и сазнање о врсти и висини пореза који одговарају тим приходима, како у моменту закључења уговора о закупу, тако и током трајања закупног односа, па је тужени као исплатилац прихода морао да предвиди све околности, те обавести закуподавца о могућим пореским обавезама и упозори на плаћање пореза на додату вредност када се оствари промет преко законом прописане висине и та обавеза је постојала за време трајања предметног закупа, а закупац је имао обавезу да у складу са чланом 43. Закона о ПДВ изда одговарајући рачун као прималац услуга.
Из изведених доказа по оцени првостепеног суда евидентно је да тужени као порески платац није поступао у складу са наведеним законским одредбама, што је имало за последицу задужење тужиоца порезом на додату вредност, односно настанак пореског дуга, пореске камате и трошкова принудне наплате пореског дуга, па је након доношења наведених решења, првостепеног од 27.12.2012. године и другостепеног од 05.03.2013. године и након спровођења извршења Пореске управе тужени до краја закуподавног односа закупнину коју је требао да плаћа тужиоцу плаћао Пореској управи, а ради наплате пореског дуга, Пореска управа је блокирала рачуне и других закупаца тужиочевих објеката и од њихове закупнине коју су требали да плате тужиоцу као закуподавцу наплатила део пореског дуга, те је тужилац изгубио закупнину и од тих објеката, којом је плаћен порез који је требало да плати тужени, а део пореског дуга наплаћен је принудним путем запленом тужиочеве пензије код Фонда ПИО и према налазу вештака финансијске струке исплаћено је главно потраживање са каматом у укупном износу од 7.307.144,78 динара, а стање неплаћеног пореског дуга са каматом до 31.05.2019. године износи 17.546.898,14 динара. Плаћањем пореског дуга у износу од 7.307.144,78 динара по налажењу првостепеног ссуда тужилац је сходно члану 155. Закона о облигационим односима претрпео штету у наведеном износу, до које је дошло због пропуста туженог – пореског платца који није правилно обрачунао и уплатио порез по уговору о закупу којим је била уговорена нето закупнина, па је због тога дужан да исту надокнади сходно члану 154. истог Закона, а тужени је дужан да испуни своју уговорну обавезу сходно члану 262. Закона о облигационим односима у вези са чланом 7. уговора о закупу у погледу плаћања неплаћеног пореза са каматом, јер није платио у име и за рачун тужиоца, као исплатилац прихода од закупа и тиме други порески дужник – порески платац, порез на додату вредност и то у висини неплаћеног пореског дуга са каматом обрачунатом до 31.05.2019. године у износу од 17.546.898,14 динара.
По оцени првостепеног суда неосновани су и без утицаја на другачију одлуку наводи туженог да је обавеза тужиоца била да плаћа порез на додату вредност, јер у конкретном случају тужилац и јесте и порески обвезник и порески дужник, али је тужени у овом правном односу као исплатилац прихода био дужан и по уговору о закупу и по напред наведеним законским одредбама да плати тај порез у име и за рачун тужиоца као пореског обвезника на одговарајући уплатни рачун. Неосновано се указује и да је тужилац био у обавези да током закупног односа издаје рачуне туженом са исказаним ПДВ-ом, јер тужилац то није ни могао учинити обзиром да није евидентирао статус ПДВ обвезника код Пореске управе пре закључења уговора о закупу од 20.08.2007. године, а моментом закључења уговора о закупу и уговарањем исплате нето цене закупнине све обавезе око плаћања пореза су прешле на туженог. Због тога је по оцени првостепеног суда неосновано истицање туженог да је било услова и раније за евидентирање тужиоца као ПДВ обвезника, због уговорног односа са ПД „ГГ“, те да је такав статус тужилац стекао 08.05.2007. године. Уговарањем нето закупнине тужени је по оцени првостепеног суда преузео обавезу да сагледа све могуће обавезе тужиоца које терете приходе од закупа, што се посебно односи на врсту и висину пореза. Неосновано се по оцени првостепеног суда указује да се ради о двоструком опорезивању туженог, јер тужени није плаћао одговарајући порез, чиме је довео тужиоца да буде у доцњи због неплаћеног пореза, што је даље довело до обрачуна високе камате, трошкова принудне наплате дела пореског дуга и блокаде прихода од целокупне тужиочеве непокретне имовине. Предмет туженог захтева је накнада штете и испуњење уговорних обавеза у вези пореза, што је по налажењу првостепеног суда у надлежности суда опште надлежности, а чињеница плаћања пореза по одбитку не ослобађа туженог обавезе да плати предметно потраживање, јер тужени није ни био дужан да тај порез плаћа, већ порез на додату вредност, а до плаћања пореза по одбитку, који није одговарајући порез оствареним приходима, дошло је због неправилног и несавесног поступања туженог. На основу свега наведеног првостепени суд је одлучио као у изреци побијане пресуде.
По оцени Апелационог суда овакав закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан, јер је побијаном пресудом погрешно примењено материјално право, што жалба туженог основано указује, а о чему и другостепени суд води рачуна по службеној дужности, што је довело и до погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Побијаном пресудом првостепени суд је утврдио да је закупац, као порески платац, на основу Закона о порезу на доходак грађана уплаћивао за тужиоца, као закуподавца и пореског обвезника и пореског дужника, порез по одбитку, а да је требало, с обзиром на висину остварене закупнине, да се плаћа порез на додату вредност, али првостепени суд није утврдио ко је према Закону о порезу на додату вредност био порески обвезник и порески дужник, ко је могао да поднесе евиденциону пријаву надлежном пореском органу за пореског обвезника и ко је могао да уплаћује надлежном пореском органу порез на додату вредност, да ли је тужени то могао да чини у име тужиоца. Закон о порезу на додату вредност („Службени гласник РС“, број 84/04, 86/04, 61/05 и 61/07), који је важио у време закључења уговора о закупу између тужиоца и правног претходника туженог, прописивао је у члану 8. ко је порески обвезник, у члану 10. ко је порески дужник, а у члану 37. обавезе пореских обвезника код промета добара и услуга, с тим што је садржина ових обавеза регулисана одредбама наредних чланова, од члана 38. до члана 51, па је одредбом члана 38. став 1. било прописано да је обвезник који је у претходних 12 месеци остварио укупан промет већи од 4.000.000,00 динара дужан да, најкасније до истека првог рока за предају периодичне пореске пријаве, поднесе евиденциону пријаву надлежном пореском органу.
Првостепени суд је такође утврдио да је уговором о закупу од 20.08.2007. године уговорена нето закупнина од 9.519,97 месечно у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан уплате, али није утврдио да ли је тим уговором конкретно била предвиђена било која обавеза закупца у погледу плаћања пореза који постоји као обавеза на страни тужиоца као закуподавца, а који проистиче из уговора о закупу, с обзиром да се делом постављеног тужбеног захтева тражи испуњење уговорне обавезе, а захтев за накнаду штете се такође заснива на тврдњи да закупац није испуњавао уговорене обавезе.
Пошто се постављеним тужбеним захтевом тражи накнада штете због неиспуњења уговорних обавеза закупца, овде туженог и његовог правног претходника и испуњење уговорних обавеза, било је потребно да првостепени суд најпре поуздано утврди да ли су и ако јесу које су тачно обавезе закупца у погледу плаћања пореза уговорене закљученим уговором о закупу, да ли је закупац испуњавао обавезе предвиђене уговором о закупу у погледу плаћања пореза, а уколико није да ли је због неиспуњења уговорених обавеза тужиоцу проузрокована штета, да ли на страни закупца постоји одговорност због евентуалног неиспуњења уговорених обавеза и да ли због тога постоји обавеза туженог да тужиоцу накнади проузроковану штету. Такође, уколико постоје уговорене обавезе које закупац није испунио, а везано за плаћање пореза, потребно је да првостепени суд оцени да ли тужени, с обзиром на важеће пореске прописе, може да испуни те обавезе и, зависно од свега наведеног, да ли је тужбени захтев тужиоца основан.
У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама наведеним у овом решењу, па ће правилном применом одредби материјалног права и правилном оценом предложених и изведених доказа, по потреби применом и правила о терету доказивања, уз обавезу првостепеног суда да се стара да се у току расправе пруже потребна објашњења да би се утврдиле чињенице од којих зависи одлука о основаности тужбеног захтева, правилно и потпуно утврдити чињенично стање од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари, да ли тужени и његов правни претходник нису испунили неку од уговорених обавеза, а везано за плаћање пореза, која обавеза проистиче из закљученог уговора о закупу на страни тужиоца, да ли је на тај начин тужиоцу проузрокована штета и да ли на страни туженог постоји обавеза да тужиоцу накнади проузроковану штету, као и да ли постоје обавезе на страни туженог, као закупца из наведеног уговора о закупу, које нису испуњене, па ће донети закониту одлуку о постављеном тужбеном захтеву тужиоца, за коју одлуку ће навести потпуне, јасне и непротивречне разлоге.
Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер иста зависи од коначног исхода парнице.
На основу свега наведеног Апелациони суд је, применом одредби члана 391. став 1. и члана 392. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци овог решења.
Председник већа-судија Јасмина Јовановић,с.р.