Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 2224-20 Дуг
Гж 2224-20 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2224/20
Дана: 23.11.2020. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Дејана Лукића, председника већа, Сузане Чоловић и Драгане Стефановић Лабан, чланова већа, у правној ствари тужиље ,,АА“, коју заступа пуномоћник адвокат Милан Стевановић из …, против туженог РС Министарство одбране, Војно-грађевински центар …, кога заступа Дирекција за имовинско-правне послове, Одељење у …, ради испражњења, предаје и утврђења, вредност предмета спора 10.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку 15П.бр. 637/17 од 18.12.2017. године, у седници већа одржаној дана 23.11.2020. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље ,,АА“, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку 15П.бр. 637/17 од 18.12.2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом 1 изреке побијане пресуде одбијен је тужбени захтев тужиље ,,АА“, против туженог РС Министарство одбране, Војно – грађевински центар …, којим је тужиља тражила да се утврди да је стекла право коришћења стана по основу закупа несметаним коришћењем стана у временском периоду дужем од 22 године, што је тужени дужан признати у року од 15 дана од дана достављања пресуде, под претњом извршења.
Ставом 2 изреке ове пресуде обавезана је тужиља да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 6.000,00 динара, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде, жалбу и допуну жалбе је изјавила тужиља, које је Апелациони суд ценио као јединствену жалбу, побијајући је због погрешно утврђеног чињеничног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу тужиље у смислу одредбе члана 386 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба тужиље није основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, док се на друге битне повреде одредаба парничног поступка жалбом тужиље конкретно не указује.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, супругу тужиље пок. ,,ББ“ је решењем Команде гарнизона … ИМ.бр. … од 14.05.1987. године, додељен на коришћење двособан стан , а након тога је дана 20.07.1987. године између сада пок. ,,ББ“ и заступника ВП … закључен уговор о коришћењу стана број 15-1037. Одредбом члана 5 овог уговора је уговорено да ће напред описани стан носилац станарског права користити заједно са супругом, овде тужиљом ,,АА“, као чланом породичног домаћинства. Пресудом Окружног суда у Чачку Гж.бр. 331/93 од 24.03.1993. године, одбијена је као неоснована жалба пуномоћника туженог (овде тужиље) и потврђена пресуда Општинског суда у Чачку П.бр. 1809/92 од 02.02.1993. године. Наведеном пресудом, ставом првим изреке је обавезан тужени (овде тужиља) да се исели из двособног стана , те да исти стан ослободи од лица и ствари и преда га на располагање тужиоцу у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења, а ставом другим је одлучено о трошковима парничног поступка. Пресудом Општинског суда у Чачку П.бр. 1086/00 од 14.05.2002. године у ставу један делимично је усвојен тужбени захтев тужиље ,,АА“, па је у односу на тужену Државу СРЈ, Команда гарнизона …, утврђено да је изјава пок. ,,ББ“ бившег из … од 12.04.1992. године о престанку активне војне службе код туженог ништава и не производи правно дејство, што је тужени дужан признати у року од 15 дана по правноснажности пресуде, док је ставом другим одлучено да је у преосталом делу тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужени омогући као носиоцу станарског права по уговору о коришћењу стана број 15-1037 од 20.07.1987. године откуп стана, у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде, неоснован, а ставом трећим одлучено да свака страна сноси своје трошкове парничног поступка. Пресудом Окружног суда у Чачку ГЖ.бр. 68/03 од 24.01.2003. године, преиначена је напред наведена пресуда Општинског суда у Чачку у ставу 1, тако што је одбијен тужбени захтев тужиље ,,АА“ којом је тражила да се утврди да је изјава пок. ,,ББ“ бившег из … од 12.04.1992. године о престанку активне војне службе код туженика ништава и не производи правно дејство.
Првостепени суд је, имајући у виду утврђено чињенично стање, закључио да је сада пок ,,ББ“, тужиљином пок. супругу, спорни стан који је власништво туженог, додељен на коришћење заједно са супругом, овде тужиљом ,,АА“ као чланом породичног домаћинства, а да му је активна војна служба престала по сопственом захтеву, тако да су испуњени услови за отказ уговора о коришћењу предметног стана и престао је да постоји правни основ по коме је тужиља користила спорни стан, тако да је она у обавези да испражњени стан преда тужиоцу на слободно коришћење и располагање, па је тужбени захтев тужиље одбио као неоснован и одлучио као у ставу 1 изреке побијане пресуде.
Овакав закључак првостепеног суда прихвата и Апелациони суд и дате разлоге неће додатно образлагати у смислу одредбе члана 396 став 2 ЗПП.
Побијајући првостепену пресуду тужиља у жалби наводи да није спорно да у спорном стану борави без валидног правног основа и да тужена није дала изричиту сагласност да тужиља користи спорни стан, али да не може од добре воље тужене зависити право тужиље на дом, као и да су се коришћењем спорног стана од стране тужиље у периоду дужем од 22 године стекли услови да се у конкретном случају испита могућност примене одредбе члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
По оцени Апелационог суда, овакви жалбени наводи тужиље нису основани.
Наиме, одредбом члана 35 став 1 тачка 5 Закона о становању („Службени гласник РС“, број 50/92...99/11) је прописано да закуподавац може дати отказ уговора о закупу стана ако закупац добије стан по основу радног односа, а радни однос је престао на основу његовог захтева или по његовој кривици, пре истека времена одређеног општим актом закуподавца. Закон о средствима и финансирању ЈНА („Службени лист СФР“, број 53/84 и 57/89) престао је да важи 31.јула 1993. године, када је ступио на снагу Закон о имовини СРЈ („Службени лист СРЈ“, број 41/93), који одредбом члана 18 прописује да у прибављању, располагању, начину коришћења, управљања и одржавања становима Војске Југославије одлучује и прописује Савезни министар надлежан за послове одбране, чланом 22 истог закона прописано је да се запосленима у савезном органима могу решавати стамбена питања давањем станова у закупи доделом стамбеног зајма из средстава обезбеђених према одредби члана 17 овог закона, а да начин и критеријуме давања станова у закуп и додељивање стамбених зајмова за решавање стамбених питања запосленим у Савезном министарству надлежном за послове одбране и војсци Југославије доноси Савезни министар надлежан за послове одбране уз сагласност са Савезном Владом те да ће, у смислу одредбе члана 57 истог закона надлежни органи прописе из члана 18, 22 став 2 надлежни савезни органи донети у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог Закона. Одредбом члана 35. став 1 тачка 2 Правилника о становима у Југословенској Народној Армији прописано је да лице коме је дат стан у закуп губи право даљег коришћења стана и уговор о закупу се раскида када му престане служба у ЈНА.
У конкретном случају у току поступка је утврђено да је сада пок супруг тужиље, пок ,,ББ“ спорни стан добио на коришћење са супругом, овде тужиљом, по основу уговора о коришћењу стана 1987. године, а да је 12.04.1992. године сада пок ,,ББ“ дао изјаву о престанку радног односа код тужене, након чега је правноснажном пресудом Општинског суда у Чачку П.бр.1809/92 од 02.02.1993. године обавезан тамо тужени, сада пок ,,ББ“, супруг тужиље да се са свим лицима и стварима исели из спорног стана и преда га туженој на располагање. Имајући у виду утврђене чињенице и напред наведене законске и подзаконске акте који су били у примени у спорном периоду, правилан је закључак првостепеног суда да је престанком војне службе сада пок супруга тужиље ,,ББ“ раскинут уговор о коришћењу стана који је он закључио са туженим, да је раскидом уговора о коришћењу стана престало право тужиље, као његове супруге, да спорни стан користи и да тужени, као искључиви власник спорног стана има право да њим располаже на начин како то жели. Ово тим пре што је тужиља још од 1993. године, када је донета правноснажна пресуда Општинског суда у Чачку о исељењу њеног сада пок супруга из спорног стана упозната са тим да спорни стан користи без правног основа.
Тачно је да Европска Конвенција за заштиту људских права и основних слобода у члану 8 предвиђа право на приватан и породичан живот где свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, али је такође овом Конвенцијом и то првим протоколом од 20.01.1952. године, чланом 1 предвиђена и заштита имовине и то да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине, те да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Из наведених разлога, имајући у виду да се заштита права на породични дом не може остварити на уштрб права на имовину и да, у смислу одредбе члана 3 став 1 и члана 4 став 1 Закона о основама својинскправних односа тужени као власник ствари има право слободно располагати својом имовином, неосновано се жалбом тужиље указује да је у конкретном случају повређено право тужиље на дом и да је требало применити одредбу члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Поред наведеног, неосновано се жалбом тужиље указује да она и њен сада пок супруг пок. ,,ББ“ имају стечено „станарско право“ на спорном стану на дан 31.12.1990. године које у складу са Прилога “Г” Закона о потврђивању Споразума о питањима сукцесије мора бити враћено у првобитно стање.
Одредбом члана 2 Прилога “Г” Закона о потврђивању Споразума о питањима сукцесије параграф (1) подпараграф (а) је прописано да ће права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31.12.1990. године бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица, а да се овим обухватају лица која су, након 31.12.1990. године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Државе сукцесора, док ће особе које нису биле у могућности да остваре таква права имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама. Подпараграфом (б) је прописано да ће сваки намерни пренос права на покретну или непокретну имовину извршен после 31.12.1990. године закључен под притиском или супротно подпараграфу (а) овог члана ће бити ништаван. Параграфом (2) овог члана Прилога “Г” је прописано да ће сви уговори закључени између грађана или других правних лица СФРЈ почев од 31.12.1990. године укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, бити поштовани без икакве дискриминације, а да ће свака Држава сукцесор обезбедити извршавање обавеза на основу таквих уговора, у случајевима где је распадом СФРЈ било онемогућено извршавање таквих уговора. Одредбом члана 6 Прилога “Г” Споразума је прописано да ће се домаће законодавство сваке од Држава сукцесора које се односи на „станарско право“ („станарско право/становањска правица/станарско право“) примењивати једнако на лица која су била држављани СФРЈ и која су имала таква права без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја, језик, религија, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, припадност националним мањинама, имовно стање, рођење или други статус.
У конкретном случају, носилац станарског права на спорном стану на дан 31.12.1990. године је био ,,ББ“, сада покојни супруг овде тужиље ,,АА“, који је то право изгубио престанком активне војне службе, а тужиља је као члан породичног домаћинства носиоца станарског права имала право да наведени стан користи. Сходно наведеном, право тужиље да користи спорни стан је било изведено из права њеног сада пок супруга ,,ББ“ који је био носилац станарског права на спорном стану, тако да тужиља на дан 31.12.1990. године нема стечено право на спорном стану и супротни жалбени наводи тужиље су оцењени као неосновани.
Како се ни осталим жалбеним наводима тужиље не доводи у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде, Апелациони суд је применом одредбе члана 390 ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.
Применом одредбе члана 401 тачка 2 ЗПП је потврђено решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу 2 изреке јер је исто донето правилном применом одредбе члана 150, 153, 154 и 163. ЗПП, а жалба не садржи конкретне разлоге због којих се побија одлука првостепеног суда у овом делу.
Председник већа-судија
Дејан Лукић,с.р.