Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » ГЖ 2230.13 ради дуга
ГЖ 2230.13 ради дуга
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2230/13
Дана: 13.08.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца М. П. из К., чији је пуномоћник З. К., адвокат из К., против тужене С. Ћ. из К., чији је пуномоћник В. И., адвокат из К., ради дуга, вредност спора 1.211.816,00 динара, одлучујући о жалби странака изјављеним против пресуде Основног суда у Краљеву број 13П-1270/11 од 06.02.2013. године, у седници већа одржаној дана 13.08.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе тужиоца М. П. из К. и тужене С. Ћ. из К., и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву број 13П-1270/11 од 06.02.2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком под 1. побијане пресуде делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да тужиоцу на име дуга за изведене радове на стамбено – пословном објекту у К., исплати износ од 12.717,02 еура у динарској противвредности по најповољнијем курску за еуро који плаћају банке на дан исплате у месету исплате са домицилном каматом на наведени износ у динарској противвредности по најповољнијем курсу за еуро које плаћају банке на дан исплате у месту исплате почев од 16.01.2003. године па до исплате.
Изреком под 2. побијане пресуде одбијен је као неоснован део тужбеног захтева за веће потраживање од досуђеног у изреци под 1. и то за износ до тражених 14.793, 49 еура у динарској противвредности по најповољнијем курсу за еуро који плаћају банке на дан исплате у месету исплате са домицилном каматом на наведени износ у динарској противвредности по најповољнијем курсу за еуро које плаћају банке на дан исплате у месту исплате почев од 16.01.2003. године па до исплате.
Изреком под 3. исте пресуде обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 401.130,00 динара.
Против наведне пресуде жалбу је изјавио тужилац побијајући је због: битних повреда поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Против исте пресуде жалбу је изјавила тужена побијајући је из свих разлога прописаних чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалбе су неосноване.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2,5, 7 и 9 ЗПП, које испитује по службеној дужности, као ни уз битну повреду из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се странке неосновано указују, јер побијана пресуда не садржи наведене недостатке.
У току првостепеног поступка утврђено је да је тужилац као власник ГЗР „Т.“ К., са туженим закључио уговор о извођењу грађевинско занатских радова на реконструкцији и доградњи стамбено – пословног објекта у К. дана 02.01.2003. године, у ком је предвиђено да уговорена вредност радова износи 2.134.050,00 динара, а да ће стварна вредност радова бити обрачуната сходно количинама из грађевинске књиге, те уколико се укаже потреба за накнадним радовима странке ће закључити анекс уговора. Анексом 1. предметног уговора је предвиђено да је у току извођења радова дошло до измене односно до потребе извођења накнадних радова у оквиру основног уговора, чија је вредност утврђена у износу од 718.098,60 динара или 11.100 еура. Предметни радови односили су се на малтерисање унутрашњих зидова, спуштање плафона, израде равнајућих подова, а како је наведено у предрачуну и рекапитулацији која је претходила закључењу наведеног анекса. Решењем тужене предузеће „Т. И.“ из К. је одређено да изврши послове стручног надзора у складу са правилником о садржини и начину вршењу стручног надзора у току изградње објекта. Тужилац је сачинио окончану ситуацију тако да укупна вредност изведених радова је износила 4.545.250,60 динара или 73.145,70 еура. Тужена је одбила да закључи Анекс 2. основног уговора у вези са више изведених радова по цени од 1.079.820,25 динара или 17.373,39 еура. Комисија за технички преглед утврдила је да је објекат у потпуности изведен према главним пројектима, а о предлогу изведених радова присуствовала је и тужена која је потписала записник Комисије.
Преко вештака грађевинске струке утврђена је обрачунска вредност неуговорених позиција које су потписали и оверили надзорни органи, а коначан обрачун радова уз количине из грађевинске књиге износи 56.800,00 еура, док је стврано извршена радова у вредности од још 14.078,58 еура.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца којим указује да за извођење радова чија је вредност наведена у изреци под 2. побијане пресуде, није била потребна сагласност тужиље. Ово са разлога што је одредбом чл. 633 ст. 1 ЗОО предвиђено да за свако одступање, односно уговорених радова извођач мора имати писмену сагласно наручиоца, а ст. 2 истог члана је прописано да извођач не може захтевати повећање уговорене цене за радове које је извршио без такве сагласности.
Неосновани су жалбени наводи тужене којим указује да је првостепени суд одбио да поступи по налозима из решења Апелационог суда број Гж.939/11 од 17.05. 2011. године. Ово са разлога што је првостепени суд у поновном поступку извео доказ вештачењем ради допуне основног налаза и мишљења преко вештака одговарајуће струке, а у вези позиција из окончане ситуације тужиоца првостепени суд је дао јасне и правилне разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.
Неоснован је жалбени навод тужене којим истиче да је простепени суд био у обавези да у вези цене изведених радова прибави извештај надлежне пореске управе. Ово са разлога што је првостепени суд правилно одлучио које ће доказе извести ради утврђивања битних чињеница у смислу чл. 221.ст.2 ЗПП
Неосновани су жалбени наводи тужене којим указује да грађевински дневници не указују да је тужени извршио наведене радове у вредности наведеној у изреци под 1. побијане пресуде. Ово са разлога што су исти радови обухваћени Анексом 1. предметног уговора, а њихову количину и вредност првостепени суд је правилно утврдио преко вештака одговарајуће струке.
Ради утврђења квантитета и квалитета изведених радова тужена је ангажовала надзорне органе, који су потврдили да су радови наведени у ставу првом побијане пресуде изведени у свему са правилима струке, а неосновано тужена у жалби указује да чл. 633 ст. 1 ЗОО предвиђа писану сагласност ради извођења предметних радова.
Како ниједним жалбеним наводом није доведена у питање правилност и законитост побијане пресуде, то су сви жалбени наводи оцењени као неосновани.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка, јер је иста заснована на правилној примени одредби чл. 149 и 150 ЗПП.
Из изнетих разлога, Апелациони суд је одлучио као у изреци на основу чл. 375 ЗПП.
Претходо цитиране процесне одредбе раније важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 111/04 и 125/09) примењене су на основу упућујуће одредбе чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11) који је ступио на снагу 01.02.2012. године.
Председник већа – судија
Обрен Јездић