Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2244.21 Последице ништавости
Гж 2244.21 Последице ништавости
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Јовановић, председника већа, Слободана Петровића и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у правној ствари тужиље „АА“ из …, ЈМБГ …, коју заступа Милољуб Јовичић, адвокат из …, против туженог „ББ“ из …, ЈМБГ …, кога заступа Зорица Нешковић, адвокат из …, ради неоснованог обогаћења, вредност спора 986.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиље, изјављеној на пресуду Основног суда у Ивањици П-435/21 од 10.05.2021. године, у седници већа одржаној дана 09.09.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ивањици П-435/21 од 10.05.2021. године, тако да гласи:
1. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени „ББ“ из …, да тужиљи, преко износа досуђеног по пресуди Основног суда у Ивањици П-210/19 од 20.11.2019. године, исплати износ од још 100 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем овлашћене банке продају евре грађанима у време и месту испуњења обавезе, са законском затезном каматом на евре по стопи Европске централне банке за период од 01.09.2011. године до 24.12.2012. године, а од 25.12.2012. године до исплате у висини есконтне стопе коју утврђује Европска централна банка на штедне улоге по виђењу увећане за осам процентних поена, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиље „АА“ из …, којим је тражила да се обавеже тужени „ББ“ из …, да тужиљи преко износа досуђеног по пресуди Основног суда у Ивањици П-210/19 од 20.11.2019. године и става I 1. изреке ове пресуде, исплати износ од још 8.000 евра, до потраживаног износа од 8.500 евра, у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем овлашћене банке продају евре грађанима у време и месту испуњења обавезе са законском затезном каматом на евре у висини есконтне стопе коју утврђује Европска централна банка на штедне улоге по виђењу увећане за осам процентних поена почев од 01.09.2011. године, па до исплате, а све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом извршења.
3. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиљи, на име накнаде трошкова поступка, исплати износ од 21.194,00 дианра, са законском затезном каматом почев од дана извршносит пресуде до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
II ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиље „АА“ из … за накнаду трошкова поступка поводом изјављене жалбе.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде, одбија се као неоснован тужбени захтев тужиље „АА“ из …, којим је тражила да се обавеже тужени „ББ“ из …, да тужиљи врати преко износа досуђеног по пресуди Основног суда у Ивањици П-210/19 од 20.11.2019. године, а за разлику до потраживаног износа од 8.500 еура у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем овлашћене банке продају еуре грађанима у време и месту испуњења обавезе са законском затезном каматом на еуре у висини есконтне стопе коју утврђује Европска централна банка на штедне улоге по виђењу увећане за осам процентних поена почев од 01.09.2011. године, па до исплате, а све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом извршења.
Ставом другим изреке је одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде тужиља је, благовремено, преко пуномоћника, изјавила жалбу, побијајући је из свих разлога за изјављивање жалбе.
Тужени је благовремено, преко пуномоћника, доставио одговор на жалбу.
Испитујући првостепену пресуду, сагласно овлашћењу из чл. 386 ЗПП уз разматрање навода из одговора на жалбу туженог, Апелациони суд у Крагујевцу је утврдио:
Жалба тужиље је делимично основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде се наводима жалбе конкретно не указује.
Према утврђеном чињеничном стању тужиља је била у емотивној вези из које није могла да изађе, у којој је била малтретирана и имала других проблема, задобила је и физички ударац. Због тих проблема је једно вече улетела у кућу своје куме „ВВ“ из … у којој се налазио њен пријатељ „ГГ“, са којим је кума била у емотивној вези. С обзиром да није знала шта да ради и да ли свог емотивног партнера да пријави полицији или не, „ГГ“ јој је предложио да не зове полицију, већ да позове његовог пријатеља из … који може да јој помогне. „ГГ“, који је туженог познавао од раније, заказао је тужиљи састанак код туженог на који се тужиља појавила, тужени јој је рекао да ту има црне магије коју он може да скине, гледао јој је у карте и том приликом је тужиља туженом платила 10 евра. Након овог састанка тужиља је туженом дана 24.11.2010. године уплатила износ од 21.100,00 динара, дана 30.11.2010. године уплатила износ од 10.500,00 динара, дана 12.01.2011. године износ од 10.450,00 динара, дана 17.01.2011. године износ од 5.000,00 динара, дана 22.01.2011. године износ од 10.000,00 динара и дана 09.02.2011. године износ од 10.200,00 динара. Једном приликом тужиља је послала новац којим је њена кума платила рате од кредита, „ДД“ узела је 10 евра за гориво и 90 евра за дуг настао на име продаје 3 кубика дрва од по 30 еура, тако да је остатак у износу од 400 евра „ДД“, коју је тужиља замолила да однесе паре туженом, у ходнику једне зграде код болнице у … дала мајци туженог. Такође, једном приликом код туженог је „ради себе“ долазила тужиљина комшиница и дала му 100 евра које му је послала тужиља. Укупно је у периоду од 21.11.2010. године до 27.06.2011. године тужиља туженом дала 67.250,00 динара и 510 евра. Пресудом Основног суда у Ивањици К-636/12 од 30.01.2019. године тужени је оглашен кривим због извршења продуженог кривичног дела преваре из чл. 208 ст. 4 у вези ст. 1 КЗ у смислу чл. 61 КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године коју је дужан да издржи по правноснажности пресуде, као и на плаћање новчане казне у износу од 200.000,00 динара коју казну треба да плати у року од 3 месеца по правноснажности пресуде, док је сада тужиља сходно одредби чл. 258 ст. 4 ЗКП за остваривање имовинскоправног захтева упућена на парнични поступак.
Полазећи од наведеног првостепени суд, применом одредби чл. 51, чл. 52 ЗОО, закључује да је основ по коме је тужиља дала новца ништав и да је као ништав отпао, али да је њен захтев за повраћај новца неоснован сходно чл. 104 ст. 2 и 3 3ОО јер је у конкретном случају тужиљу недопуштена побуда водила постизању недопуштеног циља, што је тужиљи и туженом, као сауговарачима, било познато. Првостепени суд закључује да је тужиља знала, односно морала знати, шта представља црна магија, тако да иста у погледу црне магије није била у заблуди, већ је била у заблуди у погледу погрешне представе о томе да јој тужени уз помоћ црне магије може помоћи, те су тужиља и тужени сагласно и свесно вређали начела јавног поретка, који у најширем смислу обухвата како принудне прописе, тако и морална и обичајна правила, па и устаљену судску праксу.
Овакав закључак првостепеног суда заснован је на погрешној примени материјалног права.
Одредбом чл. 104 ст. 2 Закона о облигационим односима предвиђено је да ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, суд може одбити, у целини или делимично, захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има седиште, односно пребивалиште, или боравиште, а одредбом става 3 да ће приликом одлучивања суд водити рачуна о савесности једне, односно обеју страна, о значају угроженог добра или интереса, као и о моралним схватањима.
У конкретном случају, с обзиром да првостепени суд закључује да су обе стране несавесне, одбијањем затева тужиље за враћање оног што је туженом дала, а да при том није одлучено да тужени оно што је примио преда општини на чијој територији има пребивалиште, погодовало би се туженом, који би, као несавесна страна и лице које је поводом закључења спорног уговора у кривичном посутпку оглашен кривим за кривично дело преваре, задржао оно што је примио по том основу. Ово тим пре што је тужени ставом првим пресуде Основног суда у Ивањици П 210/19 од 20.11.2020. године, која је у том делу правноснажна, већ обавезан да тужиљи исплати износ од 410 евра и 67.250,00 динара са припадајућом каматом, за који износ је утврђено да га је примио од тужене по основу спорног ништавог уговора.
С обзиром да је тужиља туженом у периоду од 21.11.2010. године до 27.06.2011. године дала 67.250,00 динара и 510 евра како би јој он скинуо црну магију, то је основ уговорне обавезе тужиље недопуштен, као противан принудним прописима и јавном поретку, сходно чл. 51 ЗОО, те је овако закључени усмени уговор између тужиље и туженог ништав, на основу чл. 52 ЗОО, због чега тужиља, на основу чл. 104 ст. 1 ЗОО има право да од туженог потражује наведене износе, с тим што износ плаћен у еврима има право да потражује у динарској противвредности на основу чл. 395 ЗОО. С обзиром да је тужени несавестан тужиља има право и на затезну камату почев од 27.06.2011. године закључно са којим датумом је овај износ новца дала туженом, а на основу чл. 214 и 277 ЗОО. Захтев тужиље за исплату износа од још 8.000 евра је неоснован, не из разлога које наводи првостепени суд, већ из разлога што тужиља овај износ новца није дала туженом по основу спорног ништавог уговора.
Како суд, на основу чл. 3 ст. 1 ЗПП, у парничном поступку одлучује у границама захтева који су постављени у поступку, и како је ставом првим изреке пресуде Основног суда у Ивањици П 210/19 од 20.11.2020. године, која је у том делу правноснажна, одлучено о захтеву тужиље за исплату износа од 410 евра и 67.250,00 динара, то је тужени у обавези да тужиљи исплати износ од још 100 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем овлашћене банке продају евре грађанима у време и месту испуњења обавезе, са каматом у висини стопе затезне камате коју утврђује Европска централна банка почев од 01.09.2011. године до 24.12.2012. године, а од 25.12.2012. године, након ступања на снагу Закона о затезној камати који у чл. 4 ст. 1 регулиште стопу затезне камате на евре, до исплате, у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећано за 8 процентних поена, иако је тужиља и за период до 24.12.2012. године потраживала камату по стопи предвиђеној чл. 4 ст. 1 Закона о затезној камати, јер је ова стопа виша од оне по којој се затезна камата на евре обрачунавала закључно са 24.12.2012. године.
Одлучујући о трошковима поступка, на основу чл. 165 ст. 2 ЗПП, Апелациони суд је, применом чл. 154 ЗПП, утврдио да је тужиља имала трошкове потребне за вођење парнице и то за састав тужбе у износу од 13.500,00 динара, за заступање на пет одржаних расправа у износу од по 12.750,00 динара, приступ на једну неодржану расправу у износу од 7.125,00 динара и за таксу на тужбу и пресуду у износу од по 54.150,00 динара, укупно 192.675,00 динара, према вредности спора и важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и таксеној тарифи Закона о судским таксама. Како је тужиља успела у спору са 11 %, то је тужени, на основу чл. 153 ст. 1 ЗПП у обавези да јој на име трошкова поступка исплати износ од 21.194,00 динара и то, на основу чл. 277 и 324 ЗОО, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.
Пошто је тужиља тражила трошкове поступка поводом изјављене жалбе, а са жалбом успела у сразмерно незнатном делу, Апелациони суд је, на основу чл. 153 ст. 2 ЗПП овај захтев тужиље као неоснован одбио, те одлучио као у ставу III изреке.
Председник већа-судија
Јасмина Јовановић,с.р.