АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ,  у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Компаније „Д. О.“ АДО Б., чији је пуномоћник Д. Р., дипломирани правник, против туженог С. С. из Ч., чији је пуномоћник М. М., адвокат из Ч., ради накнаде штете-регреса, вредност предмета спора 1.207.752,00 динара, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку 12П.бр.240/13 од 10.05.2013. године, у седници већа одржаној 20.09.2013. године, донео је

 

Ставом првим изреке побијане пресуде обавезан је тужени С. С. из Ч. да тужиоцу Компанији „Д. О.“ АДО Б. на име накнаде штете-регреса исплати износ од 1.207.752,00 динара са законском затезном каматом почев од 28.01.2013. године па до коначне исплате.

Изреком у ставу другом одбијен је тужбени захтев тужиоца за затезну камату на номиналне износе и периоде наведене у том делу изреке.

Изреком у ставу трећем обавезан је тужени да тужиоцу надокнади парничне трошкове у износу од 109.678,00 динара.

Против ове пресуде садржане у ставу првом и ставу трећем изреке тужени је благовремено, преко свог пуномоћника, изјавио жалбу, побијајући је због погрешне примене материјалног права.

Испитујући оспорену пресуду на основу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11), Апелациони суд је утврдио да је жалба  неоснована.

Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 374 ст. 2 тач, 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП које другостепени суд испитује по службеној дужности.

Неосновани су жалбени наводи да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права.

На основу разлога из побијане пресуде произилази да је поводом саобраћајне незгоде која се догодила 23.11.2008. године на путу П. – Ч., тужени С. С. осуђен правноснажном пресудом Основног суда у Чачку К.бр.521/10 од 24.05.2010. године због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297 ст. 1 у вези са чл. 289 ст. 1 КЗ и да му је изречена условна осуда. Тужилац је оштећеним лицима из те саобраћајне незгоде на име материјалне и нематеријалне штете исплатио укупно 1.207.752,00 динара и пошто је тужени у моменту саобраћајне незгоде у крви имао 2,65 промила алкохола, тужилац сагласно одредбама чл. 939 ЗОО и чл. 29 Закона о обавезном осигурању у саобраћају на име регреса потражује наведени износ.

Између странака није споран основ потраживања тужиоца према туженом као ни износ од 286.485,00 динара који је тужилац исплатио оштећенима у оквиру рока од 3 године пре подношења тужбе од 28.01.2013. године.

Првостепени суд се правилно, супротно жалбеним наводима, позвао на одредбе чл. 939 ст. 1 ЗОО и одредбу чл. 87 ст. 2 Закона о осигурању имовине и лица који је важио у моменту настанка штетног догађаја као и на одредбу чл. 377 ЗОО када је усвојио тужбени захтев тужиоца.

Наиме, чл. 939 ст. 1 ЗОО предвиђено је да исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача, по самом закону, до висине исплаћене накнаде сва осигураникова права према лицу које је по ма ком основу одговорно за штету. Аналогну одредбу садржи и чл. 87 ст. 2 Закона о осигурању имовине и лица.

При оцени истакнутог приговора застарелости од стране туженог првостепени суд се правилно позвао и на одредбу чл. 377 ЗОО којим је предвиђено да уколико је штета проузрокована кривичним делом, ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рук застарелости, да се захтев за накнаду штете према одговорном лицу може истаћи до истека рока за застарелост кривичног гоњења.

Имајући у виду да је тужени правноснажном кривичном пресудом осуђен за наведено кривично дело за које је запрећена казна затвора од 1 до 8 година, за које рок застарелости износи 10 године, према одредби чл. 103 ст. 1 тач. 4 КЗ и по оцени Апелационог суда тужилац је благовремено поднео тужбу за накнаду својег регресног потраживања проистеклог из штетног догађаја. Тужилац као осигуравач, према одредби чл. 380 ст. 6 ЗОО, има право да у оквиру рока застарелости за кривично гоњење од туженог као трећег лица одговорног за наступање осигураног случаја оствари своје потраживање по основу права на регрес благовременим подношењем тужбе, а што је и учинио јер је у односу на штетни догађај од 23.11.2008. године тужбу поднео 28.01.2013. године, пре истека привилегованог рока застарелости из чл. 377 ЗОО.

Неосновани су наводи жалбе да је на конкретни правни однос требало применити одредбу чл. 380 тач. 3 ЗОО према којој потраживања осигуравача из уговора о осигурању застаревају за 3 године, јер се не ради о потраживању тужиоца као осигуравача по било којем уговору о осигурању, већ о регресном захтеву на који се примењују претходно цитиране материјално-правне одредбе.

Неосновано се жалбом оспорава и одлука о трошковима, имајући у виду да је тужилац успео у парници скоро у целости, осим у незнатном делу који се односи на затезну камату као споредно потраживање, па му на основу чл. 153 ст. 3 у вези са чл. 154 ЗПП припадају парнични трошкови у пуном износу од 109.678,00 динара и то на име таксе за тужбу и пресуду коју је тражио. 
 
С обзиром да се ниједним жалбеним наводом правилност примене материјалног права на које се позвао првостепени суд не доводи у питање, Апелациони суд је на основу чл. 390 ЗПП одлучио као у изреци.