Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 2303.11 Накнада штете
Гж 2303.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2303/11
Дана: 26.09.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић, чланова већа, у парници тужиоца Н. П. из К., чији је пуномоћник В. П., адвокат из К., против тужених Р. С., МУП РС, Секретаријат у К., коју заступа Р. Ј. П., Одељење у К. и В. Д. из К., ради накнаде штете, вредност спора 330.000,00 динара, одлучујући о жалбама тужених изјављеним против пресуде Основног суда у Краљеву П.1189/10 од 27.09. 2010. године, у седници већа одржаној 26.09. 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
I. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Р. С., МУП РС, Секретаријат у К., Одељење у К. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву П.1189/10 од 27.09.2010. године, у ставу првом изреке у делу којим је обавезана тужена Р. С. да тужиоцу плати на име претрпљених физичких болова износ од 100.000,00 динара на име претрпљеног страха износ од 80.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 27.09.2010. године до исплате .
II. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у ставу првом и трећем изреке у односу на тужену Р. С. тако да гласи:
1. ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му солидарно са туженим В. Д. на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности плати износ од 120.000,00 динара све са законском затезном каматом од 27.09.2010. године до исплате .
.
2. Обавезује се тужена Р. С. МУП РС, Секретаријат у К. да тужиоцу Н. П. из К. на име трошкова парничног поступка плати 67.067,00 динара у року од 15 дана од правноснажности пресуде.
III. УКИДА СЕ иста пресуда у првом и трећем ставу изреке у односу на туженог В. Д. из К. и у укинутим деловима предмет враћа истом суду на поновно суђење.
IV.ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба туженог В. Д. изјављена против првостепене пресуде садржане у другом ставу изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Првим ставом изреке побијане пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца Н. П. из К., па је обавезана тужена Р. С., МУП РС, Секретаријат у К., и В. Д. из К. да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате за претрпљене физичке болове износ од 100.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 120.000,00 динара и за претрпљени страх износ од 80.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 27.09.2010. године до исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Другим ставом изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца према туженима преко износа досуђеног у ставу један и то: за износ од још 10.000,00 динара на име накнаде за претрпљене душевне болове и за износ од још 20.000,00 динара на име накнаде за претрпљени страх , све са законском затезном каматом од 27.09.2010. године, до исплате као неоснован.
Трећим ставом изреке обавезани су тужени Р. С. МУП РС, Секретаријат у К. и В. Д., да тужиоцу Н. П. на име трошкова парничног поступка солидарно плате износ од 92.600,00 динара, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против ове пресуде тужени су благовремено изјавили жалбе , побијајући је из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП и то тужена Р. С. у ставу првом и трећем а тужени В. Д. у целости.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба тужене Р. С. је делимично основана, а жалба туженог В. Д. је основана, на изреку пресуде у ставу првом и трећем.
Приликом доношења првостепене пресуде у односу на Р. С. нису учињене битне повреде парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности
Током првостепеног поступка утврђено је да је тужени В. Д. оглашен кривим за кривично дело злоставе у служби из чл. 66 КЗ РС и за кривично дело тешка телесна повреда из чл. 53 ст.1 КЗ РС и осуђен јер је као службено лице, припадник МУП РС, Секретаријата у К., вршећи службену дужност, тужиоца из ове парнице , без обзира што је поступао по његовим наредбама, прво одгурнуо према зиду, наредио да подигне руке увис, ударио га шамаром у пределу лица, а затим и ногом обувеном чизмом у предео груди, што представља поступање којим се вређа достојанство људи. Због ударца ногом оштећени је пао уназад и леђима ударио у зграду а потом пао на тло којом приликом је задобио тешку телесну повреду у виду прелома жбице десне руке.
Због задобијене повреде тужилац је трпео бол јаког интензитета у трајању од три сата од повређивања након чега је ублажен фиксацијом повређене руке, мировањем и лековима против болова, а потом је трпео бол средњег интензитета два до три дана у комбинацији са болом слабог интензитета.
Преко вештака неуропсихијатра утврђено је да је тужилац трпео секундарни страх јаког интензитета један час. За време ношења гипса 4 седмице трпео је секундарни страх средњег интензитета, а након тога секундарни страх 3 седмице до краја лечења . Претрпљени страх није оставио трајне нити трајније последице на душевно здравље тужиоца .
И по оцени Апелационог суда , првостепени суд је правилно одлучио када је обавезао тужену Р. С. да тужиоцу накнади нематеријалну штету на име претрпљених физичких болова у износу од 100.000,00 динара и на име претрпљеног страха у износу од 80.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 27.09.2010. године до исплате, коју му је својом кривицом сходно чл. 154 ст.1 ЗОО проузроковао полицајац запослен у органу тужене за време вршења службене дужности због чега је сходно чл 172 ЗОО тужена дужна и да је надокнади.
Правилно је првостепени суд одмерио и висину накнаде нематеријалне штете на име претрпљених физичких болова и на име претрпљеног страха као врсту сатисфакције којом се доприноси успостављању нарушене психичке равнотеже тужиоца имајући у виду значај повређених добара, циљ коме служи накнада и друге околности а водећи рачуна да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом ове врсте накнаде како је то прописано одредбом чл. 200 ст.1 и 2 ЗОО тако да су неосновани жалбени наводи тужене Р. С. да је превисоко досуђена накнада за претрпљене физичке болове и страх.
Из изнетих разлога Апелациони суд је сходно чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци под I.
Међутим, приликом досуђења накнаде нематеријалне штете због умањења животне активности, првостепени суд није правилно применио материјално право и то одредбу чл 200 ЗОО. Наиме, према утврђеном чињеничном стању тужиоцу је била умањена животна активност 80%, од момента повређивања и даље током наредне 4 недеље а након скидања гипсане имобилизације наступа период рехабилитације повређене руке, па је у току наредне 3 недеље ограничење животне активности било 40 %. Поступно је повећавана покретљивост ручног зглоба десне руке тако да је у периоду од две недеље умањење животне активности било 20%. Трајног умањења животне активности код тужиоца нема.
Тужилац није трпео душевне патње због трајног умањења животне активности за које се према наведеној законској одредби досуђује накнада нематеријалне штете. Умањење животне активности је било јачег интезитета али краћег трајања у односу на коришћење десне руке, како се вештак ортопед и изјаснио, док су функције других органа и екстремитета биле очуване, због чега није оправдано досуђење накнаде за овај вид нематеријалне штете, обзиром да током поступка тужилац није доказао да то оправдавају неке друге изузетне околности, а терет доказивања ове чињенице је сходно чл. 223 ЗПП на њему због чега је одлучено као у изреци под II тач. 1 сходно одредби чл. 380 тач.4 ЗПП јер је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право.
Основани су жалбени наводи туженог В. Д. којима се посредно указује да је побијана пресуда донета уз битну повреду одредбе чл.361 ст.2 тач.7 ЗПП јер му током поступка није омогућено да расправља на коју повреду поступка другостепени суд пази и по службеној дужности и због тога што је суд поднесак тужиоца од 18.03.2009. године прихватио као субјективно проширење тужбе на друготуженог без његовог изричитог пристанка, уместо да га заведе као нову тужбу и одлучи о спајању парница под условима прописаним чл. 314 ЗППа , водећи рачуна о стању у коме се налази парница која већ тече како би туженом из нове парнице омогућио да расправља, а то подразумева предлагање доказа и присуствовање рочиштима на којима се они изводе, што му није било омогућено у односу на доказе који су били изведени пре подношења тужбе против њега обзиром да се није сагласио да се прочитају односно да након спајања поступака прима ранију парницу у стању у каквом се налазила у тренутку подношења тужбе и против њега, што је све било нужно аналогном применом чл 195 ст. 4 ЗПП, због чега је Апелациони суд одлучио као у изреци под III сходно чл. 376 ст.1 ЗПП.
Тужени В. Д. нема правног интереса да побија првостепену пресуду која се односи на други став изреке којим је одбијен тужбени захтев тужиоца, због чега је Апелациони суд на основу чл. 374 у вези са чл.365 ст.3 одлучио као у изреци под IV.
У поновном поступку поводом укинутих делова пресуде првостепени суд ће отклонити пропуст на који му је указано, односно спровешће парнични поступак тако што ће туженом В. Д. омогућити да расправља пред судом и на основу свих изведених доказа и резултата расправљања, уз правилну примену одредби о терету доказивања предвиђених чл. 220-223 ЗПП и правилну примену материјалног права, утврдити да ли је и тужени В. Д. одговоран да тужиоцу накнади претрпљену штету и по ком правном основу солидарно са туженом Р. С.
У односу на овог туженог укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од коначног исхода конкретне парнице.
Како је у односу на тужену Р. С. делимично преиначена одлука о главној ствари , преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка сходно чл. 161 ст.2 ЗПП, па је Апелациони суд сходно чл. 149 ст.2 и чл. 150 ЗПП обавезао тужену да тужиоцу накнади целокупне трошкове вештачења у износу од 16.000,00 динара, а остале трошкове досуђене првостепеном одлуком умањено за 30% , сразмерно успеху у спору, при чему је овај суд имао у виду да тужилац није изјавио жалбу а тужена Р. С. није указивала на неправилност обрачуна.
Председник већа - судија
Надежда Видић