Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 2303.12 утврђење
Гж 2303.12 утврђење
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2303/12
Дана 17.07.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа-судије Божидара Вујичића и чланова већа-судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиље М. Т. из Ј., коју заступа пуномоћник В. М., адвокат из Ј., против тужених М. Т. из Ј., кога заступа пуномоћник М. М., адвокат из Ј. и И. Т. из Ј., ради утврђења, одлучујући по жалбама странака изјављеним против пресуде Основног суда у Јагодини 3П.бр.344/10 од 23.01.2012. године и допунске пресуде истог суда 3П.бр.344/10 од 23.04.2012. године, на седници већа од 17.07.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиље М. Т. и туженог М. Т., а пресуда Основног суда у Јагодини 3П.бр.344/10 од 23.01.2012. године у односу на ставове I, II, V, VI, VII и VIII изреке, ПОТВРЂУЈЕ.
II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Јагодини 3П.бр.344/10 од 23.01.2012. године у односу на став III и IV изреке и допунска пресуда Основног суда у Јагодини 3П.бр.344/10 од 23.04.2012. године, тако да гласе:
УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужиље М. Т. из Ј. па се према туженим М. Т. из Ј. и И. Т. из Ј. утврђује да је тужиља по основу стицања у заједници стекла право својине са уделом од 26,27% на вењаку, лименој гаражи, зечарнику, пољском клозету који се налазе на кп.бр.1512/1 у КО Ц., што су тужени дужни признати и трпети, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
Преко досуђеног износа по претходном ставу а до тражених 50%, тужбени захтев тужиље ОДБИЈА СЕ као неоснован.
УТВРЂУЈЕ СЕ према туженом М. Т. из Ј. да је тужиља М. Т. из Ј. по основу стицања у заједници власник на 50% од једне трпезарије браон боје са троделним столом и 6 столица, једној дрвеној комоди браон боје, 3 стола гвоздене конструкције, једном дрвеном столу са 3 столице плаве боје, 2 веш машине, једном ТВ у боји, једном тепиху црно-сиве боје димензија 5х4 метара, једној дводелној судопери, једној бачви за вино запремине 500 литара, једном бурету за ракију запремине 200 литара, једној машини за млевење меса, двема свињама од по 40 килограма и 20 комада зечева просечне тежине, што је тужени дужан да призна и овако утврђени припадајући део путем физичке деобе преда тужиљи у државину а у немогућности исплати новчану вредност по ценама на дан исплате, све у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
Тужбени захтев тужиље у делу којим је тражила да се према туженом утврди да је по основу стицања у заједници власник на 50% путничког аутомобила марке „Л.“ рег. Ознаке …….., двема свињама тежине 100 килограма и 20 комада зечева, ОДБИЈА СЕ као неоснован.
III УКИДАЈУ СЕ решења о трошковима спора садржана у ставу IX и X изреке пресуде Основног суда у Јагодини 3П.бр.344/10 од 23.01.2012. године, па се у том делу предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу I делимично се усваја тужбени захтев тужиље па се утврђује да је тужиља по основу стицања у заједници са туженим М. Т. власник са уделом од 26,27% на једној стамбеној згради у два нивоа, сутерен и приземље постојећој на кп. бр. 1512/1 у КО Ц., с правом коришћења дела те парцеле која је у сувласништву тужених М. Т. и И. Т. у мерама и границама које су описане у изреци првостепене пресуде, као и дела кп.бр. 1512/2 у КО Ц., власништво туженог М. Т. у мерама и границама које су такође описане у првостепеној пресуди, а које земљиште служи за редовну употребу зграде, што су тужени дужни да признају и трпе упис сувласништва тужиље у јавним књигама и што ће тужени М. Т. из Ј. признати и припадајући део на предметном објекту путем физичке деобе предати тужиљи у државину у року од 15 дана по пријему пресуде. Ставом II тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је по основу стицања у заједници са туженим М. стекла право својине на објекту описаном у првом ставу изреке пресуде преко досуђеног износа а до тражених 50%, одбијен је као неоснован. Ставом III тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је по основу стицања у заједници стекла право својине са уделом од 50% на вењаку, лименој гаражи, зечарнику, пољском клозету, а што се налази на кп.бр. 1512/1 у КО Ц. и да тужени то призна, одбијен је као неоснован. Ставом IV утврђено је да је тужиља власник по основу стицања у заједници са уделом од 28,57% на покретним стварима које су наведене у том ставу изреке првостепене пресуде, што је тужени Т. М. дужан да призна и утврђени припадајући део путем физичке деобе преда тужиљи у државину а у немогућности исплати јој новчану противвредност по ценама на дан исплате. Ставом V утврђује се према туженом М. Т. да је тужиља искључиви власник на једном двоседу сиве боје, што је тужени дужан да призна и тужиљи преда у државину, а у случају немогућности исплати противвредност. Ставом VI обавезује се тужени М. Т. да тужиљи на име њеног удела у изградњи стамбене зграде у Ц. која се налази на кп.бр.1512/1 исплати 37.051,25 динара, са законском затезном каматом почев од 23.01.2012. године до исплате, у року од 15 дана. Ставом VII тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужени Т. М. из Ј. исплати на име њеног удела у изградњи стамбене зграде на кп.бр. 1512/1 преко досуђеног износа по претходном ставу а до тражених 90.704,00 динара са каматом, одбијен је као неоснован. Ставом VIII одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужени Т. М. преда два прозора и један прозор врата застакљен са пластичним ролетнама од дрвета, у року од 15 дана по пријему пресуде, као неоснован. Ставом IX обавезан је тужени Т. М. да тужиљи на име трошкова поступка исплати 220.946,77 динара у року од 15 дана. Ставом X обавезан је тужени Т. И. да тужиљи на име трошкова поступка исплати 45.123,75 динара у року од 15 дана.
Против наведене пресуде све парничне странке су благовремено изјавиле жалбе, с тим што је тужени И. Т. првостепену пресуду побијао само у односу на трошкове спора о којима је одлучено у ставу X изреке. Тужени М. Т. првостепену пресуду је побијао у односу на став I, IV, V, VI и IX изреке из свих законом предвиђених разлога, док је тужиља М. Т. првостепену пресуду побијала у односу на став II, III, VII, VIII, IX и X изреке такође из свих законом предвиђених разлога. Допунском пресудом од 23.04.2012. године првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиље којим је тражила да се према туженом М. Т. утврди да је власник на покретним стварима, о којима је иначе првостепени суд одлучио у ставу IV изреке првостепене пресуде и то преко досуђеног удела од 28,57% а до тражених 50%. Против допунске пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући исту из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући ожалбену пресуду и допунску пресуду на основу чл. 372 ЗПП, по увиду у списе предмета, садржине изјављених жалби, Апелациони суд је нашао да је тужиљина жалба делимично основана, да је жалба туженог М. Т. такође делимично основана и да је жалба туженог И. Т. основана.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ни једна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности, нити повреде поступка на које у својим жалбама указују тужиља и тужени Т. М. Ово због тога што првостепена пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, изрека пресуда није неразумљива, није противречна сама себи и разлозима пресуде, а у пресуди су наведени разлози о битним чињеницама који су јасни и непротивуречни. Парнични суд није зашао у ванпарнични или извршни поступак како то у својој жалби сматра тужени М., јер се право на деобу, начин деобе и последице немогућности физичке деобе уређују императивним законским одредбама, а изрека првостепене пресуде у том делу није супротна закону, а што се тиче питања уредности тужбе у току трајања парнице о томе се изјаснио правноснажном одлуком Окружни суд у Јагодини и то питање се сада у жалби не може поново истицати. Међутим, овај суд може да оцени да ли је поступање тужилачке стране у овој парници било у складу са начелима процесне економије али о томе овај суд може да се изјасни само кроз одлуку о трошковима спора. То што се првостепени суд у својој одлуци није позивао на одредбе материјалног права представља битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 1, како то наводи тужиља у својој жалби. Међутим, та повреда не утиче на правилност првостепене пресуде. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и материјално право је правилно примењено у оном делу у коме је овај суд жалбе као неосноване одбио а првостепену пресуду потврдио. У делу у коме је овај суд преиначио првостепену пресуду на потпуно и правилно утврђено чињенично стање материјално право није правилно примењено, што је овај суд исправио. Код одлучивања о трошковима поступка чињенично стање није потпуно и правилно утврђено нити је материјално право правилно примењено а што је условило укидање првостепене пресуде у том делу.
Првостепеном пресудом је утврђено да су тужиља и тужени М. 20.03.1992. године засновали ванбрачну заједницу а венчали су се у јулу месецу 1993. године, да би та заједница живота престала у септембру месецу 2004. године. При заснивању заједнице М. је већ поседовао кућу на кп.бр.1512/1 у КО Ц. на којој су тужиља и он у заједници извели радове на постављању олука, шприцању фасаде, постављању ламперије и др. Њих двоје су од М. сестре купили плац од око 11 ари и то је кп.бр. 1512/2 у КО Ц. и на тој парцели су изградили нову кућу а у дворишту су подигли и помоћне објекте – вењак, лимену гаражу, зечарник и пољски клозет и ти су објекти на кп.бр. 1512/1 у КО Ц. (у коначно опредељеном тужбеном захтеву од 07.11.2011. године тужиља је тражила и чесму, али првостепени суд о томе у пресуди није одлучио, а како тужиља то није истакла у складу са одредбом чл. 343 ЗПП, сматра се да је у том делу тужба повучена). Током трајања заједнице стекли су и покретне ствари, а тужиља је на поклон од пријатељице добила један двосед сиве боје. С обзиром да је део спорних непокретности М. поклонио свом сину И., током трајања парнице тужиља је у том делу преиначила – проширила тужбу и на И. На основу наведеног првостепени суд закључује да новоподигнута кућа представља заједничку имовину тужиље и туженог М. а по основу свог сувласништва на кући тужиља стиче право коришћења (иако се ради о земљишту у приватној својини тужбеним захтевом је тражено право коришћења а не својина, што је суд и признао држећи се тужбеног захтева), земљишта под кућом и које је нужно за њено коришћење које је у поступку од кп.бр.1512/1 и 1512/2 обе у КО Ц. издвојено путем вештачења. На име обављених радова на старој кући тужиља стиче облигационо тражење у односу на које није наступила застарелост потраживања како је то тврдио тужени М. Што се тиче помоћних објеката у питању су објекти привремено карактера на којима се не може утврђивати право својине. Покретне ствари су такође заједничка имовина тужиље и туженог М. осим једног двоседа сиве боје који је искључиво тужиљин.
Утврђујући учешће странака у стицању поменуте имовине првостепени суд је имао у виду да је тужиља била запослена у предузећу „Д. П.“ где је остваривала зараду. Тужени М. је примио накнаду од стране Службе за запошљавање због престанка радног односа а остваривао је зараду радећи грађевинске послове као и послове месара. Тужиља је обављала лакше послове у башти, спремала храну, радила лакше послове при градњи куће као што је сејање песка. У градњи куће М. је учествовао физичким радом пошто је био мајстор а помагали су му пријатељи којима је он касније то враћао тако да ти мајстори нису плаћани. У стицање имовине М. је учествовао и извесним новчаним средствима као посебном имовином као и делом кп.бр. 1512/1 у КО Ц. Преко вештака одговарајуће струке суд је обрачунао учешће странака у стицању имовине имајући у виду да је тужиљина зарада као и учешће радом били мањи од М., па је тако суд нашао да је тужиља својим учешћем стекла право својине на непокретностима са 26,27%. Иначе на крају парнице М. је у односу на непокретности тужиљи признао тужбени захтев за 15% а када се ради о покретним стварима за оне за које је признао да су стечене у заједници, тужиљи је признао и право својине на ½. Међутим, без обзира на то првостепени суд налази да је удео туженог М. у куповини покретних ствари два ипо пута веће од удела тужиље, па је због тога тужиљи признао својину на покретним стварима са 28,57%. Када се ради о тужиљином учешћу о радовима на кући која је постојала пре заснивања заједнице са М., преко вештака одговарајуће струке, првостепени суд је утврдио да је њено учешће 37.051,25 динара па је толико тужиљи и досуђено. Коначно када се ради о прозорима и вратима првостепени суд налази да те ствари јесу стечене у заједници између тужиље и М., али како је тужиља тражила предају тих ствари сматрајући да је искључиви власник, то је тај захтев одбијен као неоснован.
С обзиром да је тужени М. признао тужиљи право својине на непокретностима са 15% а на појединим покретним стварима са 50%, то значи да је тиме и утврђено да су њих двоје у току ванбрачне и брачне заједнице стицали заједничку непокретну и покретну имовину. То што тужени И. није лично признао ову чињеницу није од значаја јер њему околности везане за стицање имовине и нису могле бити познате као тужиљи и туженом М. Отуда су жалбе странака углавном усмерене на то да учешће тужиље у заједничкој имовини није правилно одређено, да неке од ствари чине или не чине заједничку имовину, да је тужиљино облигационо тражење правилно или неправилно одређено и слично. Све те жалбене наводе овај суд је оценио и нашао следеће:
Правилно је првостепени суд тужиљи признао право својине на новој кући од 26,27% и у том проценту право на земљиште нужно за коришћење куће, јер је суд до тог износа дошао водећи рачуна о посебној имовини тужених, о зарадама и другим приходима странака, о њиховом раду и свему другом, како је то прописано чланом 180 Породичног закона, а све су то израчунали вештаци одговарајућих струка. Отуда није прихватљив став туженог М. из жалбе да је тужиља до тог дела практично стигла само кувајући кафу мајсторима јер је она била и у радном односу, остваривала зараду коју је улагала у кућу, а осим тога законска је претпоставка по чл. 180 ст. 2 Породичног закона да су удели супружника у заједничкој имовини подједнаки. М. је у овој парници био дужан да доказује да није тако и он је успео да докаже своје веће учешће али не и преко досуђеног износа, односно процента. Ни тужиља са својом жалбом у овом делу није у праву јер суд није пресуду засновао само на основу исказа туженог М., већ из низа других доказа који су наведени и цењени. То што М. није плаћао мајсторе, зидаре већ им је услуге враћао не води само по себи стицању посебне имовине нити већем учешћу јер се ради о уложеном раду. Да је двосед сиве боје искључиво тужиљин практично међу странкама није ни спорно а то несумњиво произилази из исказа сведока који је тај двосед тужиљи дао. У поступку је исказима сведока несумњиво утврђено да су тужиља и М. заједно извели неке радове на старој кући, суд је све те радове утврдио да би преко вештака одговарајуће струке утврдио њихову вредност и тужиљи с правом досудио износ који јој припада у складу са њеним улагањем. Ово због тога што се за тај износ на рачун тужиоца увећала М. имовина, па како је брак као основ тог улагања престао, то је М. дужан да тужиљи тај износ врати сходно чл. 210 ЗОО. Ово потраживање није застарело и због тога што застарелост не тече међу брачним друговима како је то утврђено у чл. 381 ст. 1 тач. 1 ЗОО. Зато су жалбени наводи и тужиље и туженог М. који споре досуђени износ, неосновани. Суд је практично одбио тужбени захтев тужиље за предају два прозора и једна прозор врата ставом VIII пресуде јер је утврђено да се ту не ради о тужиљиној посебној имовини већ о заједничкој имовини ње и туженог М. Тужиља тражи предају ових ствари, услов за тако нешто је да је она искључиви власник па како она то није, то је захтев у том делу морао бити одбијен на основу чл. 37 Закона о основама својинско-правних односа. С обзиром да странке у својим жалбама у односу на став I, II, V, VI, VII и VIII изреке првостепене пресуде углавном понављају наводе које су износили у току парнице, а ти наводи нису основани, то је овај суд у том делу жалбе странака као неосноване одбио, а првостепену пресуду потврдио ставом I изреке ове пресуде на основу чл. 375 ЗПП.
Основано је тужиља у својој жалби навела да првостепени суд приликом одлучивања о праву својине на вењаку, лименој гаражи, зечарнику и пољском ВЦ-у, није правилно применио материјално право. Наиме, првостепени суд је у том делу тужбени захтев одбио сматрајући да се ради о привременим објектима који не могу бити предмет права својине. Међутим, такав став првостепеног суда се не заснива на материјалном праву, јер су и привремени објекти ствар и могу бити предмет својине у стању у коме јесу и за време док постоје. Оно што би у конкретном случају могло бити спорно то је да ти објекти као припадци ствари не могу бити предмет права својине сами за себе. Међутим, тиме што је тужени М. тужиљи признао право својине и на овим објектима са 15% он је практично признао да ти објекти припадају спорној новој кући, те да су припадак дакле те куће као главне ствари. У таквој ситуацији ови објекти деле и правну судбину те куће, односно у конкретном случају тужиља је сувласник и на тим стварима у истом проценту у коме је и на кући, тј. са 26,27% а преко тог износа, с обзиром да је она тражила 50% она није власник, те у том делу захтев је морао бити одбијен. Такође тужиља основано у својој жалби сматра да је првостепени суд погрешно применио материјално право када јој је досудио право својине на покретним стварима са 28,57% идеалних делова. Ово због тога што је управо првотужени М. тужиљи признао право својине на појединим стварима са 50% признајући да је на тај начин подједнако учешће странака, па суд није имао разлога да у том делу признање не уважи. Постоји правило код заједничке имовине која произилази из чл. 180 ст. 5 Породичног закона да се код утврђивања права својине у односу на заједничку имовину брачних другова досуђује подједнак удео у свим стварима и правима. Међутим, од тога може да постоји изузетак уколико је то право економски самостално у односу на остала права. По мишљењу овог суда овде се ради управо о економски самосталним правима, те нема сметњи да се на њима утврђују и различити проценти. Због тога је овај суд прихватио да када се ради о покретним стварима тужиља и тужени М. су сувласници са једнаким деловима. Ово посебно и због тога што је М. са својим већим учешћем стекао веће право у непокретној имовини, па нема основа да му се исто то признаје и код покретних ствари, тим више што у том делу постоји признање као што је већ наведено. Међутим, када се ради конкретно о појединим стварима основано тужени М. у својој жалби наводи да возило „Л.“ није заједничка имовина тужиље и њега јер је он то возило стекао 1991. године, дакле пре заснивања ванбрачне заједнице. Он је у току поступка више пута истицао да прилаже саобраћајну дозволу као несумњиви доказ за ову своју тврдњу али је ту дозволу приложио тек уз жалбу па овај суд тај доказ није могао узети у обзир сходно одредби чл. 359 ЗПП. Међутим, из исказа саме тужиље као парничне станке произилази да је возило стечено 1991. године а и њена ћерка саслушана као странка је навела да је то возило купио М. а да су само њена мајка и М. касније уплаћивали кредит. На тај начин, тј. отплатом кредита не стиче се заједничка имовина из чега произилази да је М. заиста возило „Л.“ стекао пре заснивања ванбрачне заједнице са тужиљом, те да је отуда то његова посебна имовина. Такође, тужени М. с правом наводи да је управо тужиља као парнична странка навела да када је напустила заједницу код М. су остале две свиње од по 40 кг, па онда нема основа да јој се досуде 2 свиње од по 100 кг. Што се тиче броја зечева тужиља је тврдила да их је било 40 али ту своју тврдњу у току поступка ничим није доказала. Тужени М. је признао да је зечева било 20, па у таквој ситуацији мора се прихватити оно што је тужени признао, односно да је било 20 зечева. Због свега тога, овај суд је тужиљи досудио право својине на 1/2 покретних ствари, осим возила, свиња и зечева, у ком делу је одлучио другачије, па је на тај начин преиначио првостепену пресуду и у том делу као и у односу на помоћне објекте, све сходно одредби чл. 380 тач. 4 ЗПП.
Код одлучивања о трошковима спора све странке основано сматрају да првостепени суд у том делу није потпуно и правилно утврдио чињенично стање и применио материјално право. По мишљењу овог суда он то није урадио на штету тужених. Ово због тога што из предмета произилази да је тужиља своје потраживање више пута у току поступка мењала, тужбене захтеве је поднесцима прецизирала практично до самог окончања парнице, дуго је парница вођена а да у њој као тужени није био означен И. иако је морао бити, а све то је могло имати утицаја на економичност овог поступка, односно на трошкове који су проузроковани. С обзиром да првостепени суд о свему томе није водио рачуна, то је пресуда у том делу морала бити укинута на основу чл. 387 тач. 3 ЗПП.
У поновном поступку при одлучивању о трошковима спора првостепени суд ће имати у виду све што је напред наведено, па ће водити рачуна о начелима процесне економије, ефикасног поступка, стварним и нужним трошковима и у складу са тим и у том делу ће донети на закону засновану одлуку.
Одредбе ЗПП које су напред наведене су из раније важећег закона, а примењене су овој парници на основу чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011).
Председник већа-судија
Божидар Вујичић, с.р.