Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж-2317.12 Утврђивање својине и државине
Гж-2317.12 Утврђивање својине и државине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж.2317/12
Дана:20.09.2012. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова, у парници тужиоца Д. К. из К., чији је пуномоћник М. Ч., адвокат из К., против тужених Р. С., чији је законски заступник Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у К., Града К., чији је законски заступник М. М. и „Дирекције за планирање и изградњу К.“ ПО К., чији је пуномоћник Д. Б. из К., ради утврђења својине и државине, вредност спора 95.000,00 динара, одлучујући о жалбама тужених Града К. и „Дирекције за планирање и изградњу К.“ ПО К. изјављеним против пресуде Основног суда у Краљеву 18П.бр.1700/10 од 12.03.2012. године, у седници већа одржаној 20.09.2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Краљеву 18П.бр.1700/10 од 12.03.2012. године у изреци под 2. и 3. и у укинутим деловима предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком под 1. првостепене пресуде утврђено је да је тужена Р. С. власник кп.бр. 3846 КО К., по култури њива друге класе, површине 248 м2, а корисници исте парцеле тужени Град К. и „Дирекција за планирање и изградњу К.“ ПО К., чији је досадашњи власник и корисник тужилац Д. К., из К.
Изреком под 2. обавезани су тужени Град К. и „Дирекција за планирање и изградњу К.“ ПО К. као корисници кп.бр.3846 КО К., да тужиоцу К. Д. солидарно исплате износ од 1.429.472,00 динара на име накнаде тржишне вредности кп.бр.3846 КО К. са законском затезном каматом која почиње тећи од 12.01.2011. године.
Изреком под 3. обавезани су тужени Град К. и „Дирекција за планирање и изградњу К.“ ПО К. да тужиоцу Д. К. из К. на име трошкова поступка солидарно исплате износ од 206.255,00 динара, са законском затезном каматом на овај износ која почиње тећи од 12.03.2012. године, као дана пресуђења па до коначне исплате.
Против ове пресуде жалбе су благовремено изјавили тужени Град К. и „Дирекција за планирање и изградњу К.“ ПО К., не наводећи у којим деловима је побијају, али из њихових садржина произилази да је побијају у изреци под 2. и 3. и то због: битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужилац је одговорио на жалбу.
Испитујући побијане делове пресуде у смислу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио да су жалбе странака основане.
Побијани део пресуде садржан у изреци под 2. донет је уз битну повреду одрeдбe парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се жалбом тужених основано указује, која је утицала да ни чињенично стање није могло бити правилно и потпуно утврђено, а због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања не може се испитати ни правилност примене материјалног права, што је све утицало на законитост и правилност побијане пресуде.
Наведена битна повреда огледа се у томе што образложење побијане пресуде не садржи јасне разлоге о битним чињеницама, јер се из истог не може закључити како је суд утврдио да је у питању накнада за фактичку експропријацију кад из стања у списима предмета произилази да је у питању национализација.
Према стању у списима предмета, увидом у решење СО К. 01 број 8932/1 од 05.06.1964. године суд је утврдио да је из поседа ранијих власника правног претходника тужиоца узето национализовано грађевинско неизграђено земљиште кп.бр.3846 КО К. у површини од 248 м2. Тачком 2. решења одређено је да ће се накнада за земљиштем одредити посебним решењем Одељења за финансије.
Увидом у решење Општинског суда у Краљеву О.бр.577/69 од 04.06.1970. године, суд је утврдио да је у оставинском предмету расправљена заоставштина иза сада пок. Ж. К., бившег из К., коју између осталог чини и кп.бр.3846 КО К. Након расправљања заоставштине извршена је физичка деоба, тако да је тужиоцу Д. К. припала на део и кп.бр.3846 КО К.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је извео закључак да на страни тужиоца постоји активна легитимација и да је предметна парцела изузета, а да никад није донето посебно решење од стране Одељења за финансије Скупштине Општине К. којим је утврђена накнада која припада бившим власницима за одузето земљиште. Даље је утврђено да поступак експропријације земљишта није вођен, а како је земљиште трајно одузето правном претходнику тужиоца и претворено у улицу оно је по сили закона прешло у државну својину, па је суд усвојио тужбени захтев и утврдио да тужиоцу припада право на накнаду за одузето земљиште по тржишној вредности, коју вредност је утврдио преко вештака грађевинске струке.
Међутим, по оцени Апелационог суда основано се у жалби тужених истиче да је на утврђено чињенично стање суд погрешно применио материјално право. Ово с тога што је решење којим се узима из поседа ранијег власника, национализовано грађевинско неизграђено земљиште и то кат. парцела број 3846 КО К. у површини од 248 м2 раније власништво Ж. К. из Р. од 05. јуна 1964. године донето на основу чл. 119 Статута Општине К. („Службени лист Среза за К.“, број 12/64) и чл. 38 Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“, број 52/58).
Народна Скупштина Републике Србије је 23.05.2005. године, донела Закон о пријављивању и евидентирању одузете имовине („Службени гласник РС“, број 42/05). Чланом 1. овог Закона прописано је да се тим законом уређује поступак пријављивања и евидентирања имовине која је на територији Републике Србије одузета без накнаде тржишне вредности и правичне накнаде, применом прописа и аката о национализацији, аграрној реформи, конфискацији, секвестрацији, експропријацији и других прописа донетих и примењиваних после 09.03.1945. године. Чланом 9. ставом 1. овог Закона прописано је да ће се правни основ и право у погледу враћања имовине или обештећења по основу одузете имовине пријављене по одредбама овог закона, као и поступак по захтевима за остваривање права за повраћај одузете имовине или обештећењу за ту имовину уредити посебним законом. Након тога 2011. године ступио је на снагу Закон о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/011). Чланом 1. овог Закона уређени су услови, начин и поступак враћања одузете имовине и обештећења за одузету имовину која је на територији Републике Србије применом прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији, као и других прописа на основу аката о подржављењу после 09.03.1945. године одузете од физичких и одређених правних лица и пренесена у општенародну, државну, друштвену или задружну својину. Чланом 2. тачком 34 овог закона прописано је да се право на враћање имовине по одредбама овог закона може остварити и за имовину одузету применом Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“, број 52/58).
Да је није у питању фактичка експропријација, већ национализација произилази управо из решења од 05. јуна 1964. године које је донето на основу чл. 119 Статута Општине К. („Службени лист Среза за К.“, број 12/64) и чл. 38 Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист ФНРЈ“, број 52/58).
Сви напред наведени пропусти утицали су на правилност чињеничног утврђења због чега се не може испитати ни правилност примене материјалног права, на чије се одредбе првостепени суд у образложењу побијене пресуде није ни позвао, мада га на то обавезује одредба члана 342. став 4. ЗПП.
У поновном поступку, првостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења, па ће имајући у виду претходно изнето оценити да ли је апсолутно надлежан за поступање у смислу члана 16 ЗПП обзиром да је 2011. године ступио на снагу Закон о враћању одузете имовине и обештећењу за одузету имовину путем национализације којим је одређен правни основ у погледу враћања или обештећења имовине.
Међутим, уколико утврди да је стварно надлежан донеће одговарајућу одлуку крећући се у оквиру диспозиције парничних странака и правила о терету доказивања сходно члану 220. и 223. ЗПП, па ће након што правилно и потпуно утврди чињенично стање важно за одлуку, правилном применом материјалног права, на чије је одредбе у смислу члана 342. став 4. ЗПП дужан да се позове донети закониту и правилну одлуку.
Укинута је и одлука о трошковима поступка јер иста зависи од коначног исхода спора.
Из изнетих разлога на основу члана 376. став 1. и члана 377. ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Претходно наведене процесне одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије, број 125/04 и 111/09), примењене су на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП, („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), сада важећег Закона, који је ступио на снагу 1.02.2012. године.
Председник већа – судија
Обрен Јездић