Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 2328.13 ради утврђења
Гж 2328.13 ради утврђења
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: Гж-2328/13
Дана:12.05.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени у већу састављеном од судија Смиљане Ристић, председника већа, Обрена Јездића и Драгане Сретовић, чланова већа у правној ствари тужилаца Града Ч., кога заступа Градско јавно правобранилаштво Ч. и Р. С., коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у К. преко заступника Д. Ј. против туженика А. „О. – К.“ Ч., кога заступа пуномоћник В. Ђ., адвокат из Ч., ради утврђења, одлучујући о жалбама тужилаца на пресуду Основног суда у Чачку 17П.бр.365/11 од 03.04.2013. године, у седници већа одржаној дана 12.5.2014. године, донео је
П Р Е С У Д У
1.ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Чачку 17 П .бр.365/11 од 3.4.2013. године тако да иста гласи:
УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужилаца Града Ч. и Р. С. те се утврђује да је Р. С. власник а Град Ч. корисник на делу објекта авио хангара у површини од 649/724 дела објекта постојећег на к.п. 2175/3 КО П. а по основу финансирања и изградње објекта као и да је Р. С. власник а град Ч. корисник дела к.п. 5397/6017 дела исте к.п. а по основу својине на објекту авио хангара који се налази на к.п. 2175/3 КО П. што је тужени А. К. „ О. – К.“ Ч. дужан да призна и дозволи тужиоцима да своје право својине одн. коришћења упишу у земљишне и друге јавне књиге у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ се тужени да плати тужиоцу Граду Ч. на име трошкова парничног поступка износ од 268.250.00 дин у року од 15 дана по правоснажности пресуде.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ се тужени да плати тужиоцу Р. С. на име трошкова поступка износ од 192.750,00 дин. у року од 15 дана по правоснажности пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом под ставом један одбија се тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се утврди да је тужилац Р. С. власник а тужилац Град Ч. корисник, на делу објекта авио хангара у површини од 649 м2 од укупне површине објекта од 724 м2 што у реалном делу износу 649/724 дела објекта постојећег на кп.бр.2175/3 КО П., а по основу финансирања изградње објекта, као и да је Р. С. власник а Град Ч. корисник дела кп.бр.2175/3 КО П. чија је укупна површина 0.60,17 ха у реалном делу од 5397/6017 дела предметне парцеле а по основу својине на објекту авио хангара који се налази на истој парцели, што је тужени А. к. „О. – К.“ Ч. дужан признати и дозволити тужиоцима да своје право својине односно коришћења упишу земљишне и друге јавне књиге по основу ове пресуде у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, као неоснован. Под ставом два се обавезују тужиоци да туженом солидарно плате на име трошкова парничног поступка износ од 345.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против ове одлуке тужиоци су благовремено изјавили жалбе из свих законских разлога.
Апелациони суд као другостепени је испитао првостепену одлуку сходно чл. 372 ЗПП па је нашао:
Жалбе су основане.
У првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности и због којих би одлука била укинута.
У првостепеном поступку је утврђено да је дана 26.07.1984. године закључен писмени уговор о преносу права коришћења између предузећа „А.“ Б. ОУР Пољопривредна производња „П.“ у П. с једне стране и А. к. „О. – К.“ из Ч. с друге стране по коме „А.“ Б. ОУР Пољопривредна производња „П.“ у П. као корисник дела кп.бр. 2175 у површини од 0.60,17 ха преноси на коришћење без накнаде исту парцелу А. к. „О. – К.“ у Ч.. А. к. „О. – К.“ Ч. је поднео захтев за издавање грађевинске дозволе надлежним државним органима у коме се наводи да доставља комплетну инвестиционо-техничку документацију за изградњу прве фазе авио хангара за авионе и да ће након завршетка прве фазе хангара која је предвиђена за 25.12.1985. године и обезбеђења средстава из буџета општине поднети захтев за издавање грађевинске дозволе за другу фазу изградње. Решењем Комитета за урбанизам, стамбене и комуналне делатности Општине Ч. број 351-197/85-10 од 27.03.1985. године утврђује се да је инвеститору А. к. „О. – К.“ Ч. одобрено извођење радова на изградњи прве фазе хангара за авион на кп.бр.2175/1 КО П.. Након тога закључен је уговор о извођењу радова на изградњи прве фазе хангара за авионе између А. к. „О. – К.“ из Ч. као инвеститора, с једне стране и Грађевинског предузећа хидроградња „Ч.“ као извођача радова, с друге стране, а који је заведен код туженог под бројем 760 дана 13.12.1984. године. Са извођачем радова инвеститор-тужени у овом поступку је закључио неколико анекса уговора и у свим тим уговорима се тужени појавио као једини инвеститор ових радова. Решењем Комитета за урбанизам, стамбено-комуналне делатности Општине Ч. број 351-197/85-10 од 27.05.1985. године А. к. „О. – К.“ Ч. је одобрено извођење радова на изградњи прве фазе хангара за авионе на кп.бр.2175/1 КО П.
У „Службеном листу Општине Ч.“ број 4 од 03.06.1985. године објављена је одлука о завршном рачуну буџета Општине Ч. за 1984. године, те из исте одлуке се утврђује да је на Фонд општенародне одбране за изградњу хангара аеро клуба предвиђено и реализовано 2.000.000,00 динара. У „Службеном листу Општине Ч.“ број 3 од 16.04.1986. године објављена је одлука о завршном рачуну буџета Општине Ч. за 1985. годину у којој је наведено да је Фонду општенародне одбране за изградњу хангара клуба предвиђено 6.000.000,00 динара а извршено 8.700.000,00 динара. Вештак грађевинске струке се изјаснио да је у време изградње вредност истог износила 14.349.360,00 динара а вредност објекта на дан вештачења износи 9.527.000,00 динара. Према налазу вештака економске струке учешће тужилаца у финансирању спорног дела објекта по уплатама тужилаца од 31.12.1984. године у износу од 2.000.00,00 динара и на дан 31.12.1985. године у износу од 8.700.000,00 динара а у односу на утврђену вредност објекта од 14.349.360,00 динара износи 74,57%. Уколико се прихвати још једна уплата тужилаца од 31.12.1986. године која је износила 4.170.000,00 динара проценат учешћа тужилаца износи 100%.
Према извештају Службе за катастар непокретности број 952-1126/2012 од 21.01.2013. године кп.бр.2175/3 КО П. је настала 1984. године када је по списку промена број 7/84 извршена деоба кп.бр.2175/1 КО П., која је у тренутку деобе била уписана на ЗЗ „П.“. Новонастала кп.бр.2175/3 КО П. уписана је у лист непокретности број 1478 на А. к. „О. – К.“ Ч., а на основу уговора Ов.бр.3164/84 од 30.08.1984. године. Из листа непокретности број 1048 КО П. произилази да је А. к. „О. – К.“ Ч. уписан као носилац права на кп.бр.2175/3 КО П. и објекта површине 0.07,24 ха које се налази на кп.бр.2175/3 КО П.
Првостепени суд налази да тужбени захтев тужилаца није основан. Наиме, према чл. 20 Закона о основама својинскоправних односа право својине се стиче по самом закону на основу правног посла и наслеђивања. Право својине стиче се и одлуком државног органа на начин и под условима одређеним законом. Чланом 21 истог закона је прописано да се по самом закону право својине стиче стварањем нове ствари, спајањем, мешањем, грађењем на туђем земљишту, одвајањем плодова, одржајем, стицањем својине од невласника, окупацијом и у другим случајевима предвиђеним законом. Према чл. 7 Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана(„Службени гласник СРС“ бр.24/82, 39/83,17/84,50/84,45/85 и 12/89), који је важио у време грађења спорне непокретности је прописано да су друштвене организације и удружења грађана самосталне у остваривању својих циљева и задатака који су утврђени њиховим статутом. Чланом 17 ст. 1 истог закона је прописано да друштвена организација и удружење грађана у остваривању својих циљева и задатака остварују сарадњу са друштвено политичким организацијама и са органима друштвено политичких заједница, а чл. 38 да за остваривање својих циљева друштвене организације могу стицати ствари и новчана средства и материјална права. Средства из ст. 1 овог члана друштвене организације стичу из доприноса својих чланова и из других извора на основу самоуправног споразума, уговора или другог правног посла као и на основу одлуке државног органа или по сили закона. Чланом 39 истог закона регулисано је да се у погледу средстава која је доприносима или по другом основу остварила друштвена организација и њени чланови своја права обавезе и одговорности остварују у складу са овим законом као и другим законима којима су у погледу друштвених средстава уређена права и обавезе друштвених организација односно друштвених правних лица и општим актима друштвене организације само- управним споразумима и друштвеним договорима које је та организација закључила или им је приступила. По чл. 40 истог закона чланови друштвене организације и њени органи користе средства у складу са њиховом природом и наменом и са функцијама и са задацима друштвене организације сагласно општим актима те организације.
Статутом А. к. „О. – К.“ из Ч. који је усвојен на Скупштини одржаној 15.06.1984. године, а уписан под регистарским бр.163 по решењу Секретаријата за унутрашње послове Општина међуопштинске регионалне заједнице К. Секретаријата у Ч. у чл. 1 предвиђено је да је А. к. „О. – К.“ друштвено ваздухопловна спортско техничка организација заснована на самоуправним основама у које се удружују радни људи и грађани ради остваривања заједничких циљева и задатака утврђених Статутом. По чл. 3 Статута А. к. има својство правног лица са правима и обавезама и одговорностима које произилазе из Устава, закона и овог Статута и за своје обавезе одговара средствима са којима располаже. По чл. 65 Статута за остваривање циљева и задатака утврђених Статутом А. к. може стицати ствари, новчана средства и материјална права из следећих извора: од доприноса и чланарине својих чланова и сопствених прихода, из буџета Скупштине Општине Ч. за програмску активност, од самоуправних интересних заједница, друштвених организација, организација удруженог рада и других самоуправних организација и заједница за извршење договорених програма рада, из Фонда за опште народну одбрану и ДСЗ Општине Ч. за извршење договорених програмских задатака, од органа ЈНА, удруживањем рада и средстава са организацијама удруженог рада и другим управним организацијама и заједницама на основу одлуке органа друштвено политичке заједнице и непосредним обављањем привредне и друштвене делатности у складу са законом. Имајући у виду наведене одредбе Закона и Статута првостепени суд налази да је тужени био друштвена организација са својством правног лица и са правима и обавезама које проистичу из Устава, закона и Статута, па је као правно лице могао да стиче новчана средства и материјална права и из буџета Општине Ч., а за програмску активност из Фонда опште народне одбране ДСЗ Ч. Произилази да је Општина Ч. наменски предала средстава Фонду опште народне одбране које је та средства пренела А. к. ради помоћи у смислу оспособљавања с обзиром да је А. к. имао посебан значај не само за ширу друштвену заједницу, већ и за ратно ваздухопловство тадашње ЈНА и одбрану земље. Значи, тужени је био инвеститор у изградњи авио хангара те је као инвеститор закључио уговор о грађењу са предузећем „Х.“ Ч. као и уговор о преносу права коришћења без накнаде на кп.бр.2175 КО П. Тужени је као правни субјект са својством правног лица самосталан у промету и иступао је пред другим органима и предузећима са циљем да стекне својину на авио хангару и на парцели на којој је хангар изграђен. Чињеница је да је Општина Ч. пренела туженом средства за изградњу авио хангара, али првостепени суд налази да на основу тог преноса није могла стећи својину на истим непокретностима, јер средства нису пренета са намером стицања својине већ помоћи туженом као спортској организацији, те улагање није било условљено стицањем својине на објекту или на његовом делу.
Осим тога, првостепени суд налази да је неоснован и захтев тужиоца Р. С., јер у тренутку ступања на снагу Закона о средствима о својини Републике Србије („Службени гласник РС“ бр.53/95) објекат- авио хангар и кп.бр.2175 КО П. нису прешли у државну својину већ су уписане непокретности пре ступања на снагу овог закона уписане у јавне књиге на туженог, што произилази из извештаја Службе за катастар непокретности из листе непокретности бр. 1048 КО П. Значи објекат - авио хангар не представља државну својину сходно чл. 1 Закона о средствима у својини Р. С., с обзиром да исти нису стечени нити су изграђени односно прибављени средствима у државној својини. При том, треба имати у виду да тужени није државни орган, јавна служба или организација територијалне јединице, већ спортско удружење па се не могу применити одредбе чл. 1 Закона о средствима о својини Републике Србије из разлога што нису испуњени из чл. 47 истог закона који прописује да ће се само средства и непокретности које су пре ступања на снагу овог закона прешла у државну својину у јавним књигама уписати као својина Р. С., а органи и организације или јавне службе које су користили наставиће да исте непокретности користе.
Другостепени суд налази да је првостепени суд потпуно и право утврђено чињенично стање али је погрешно применио правилно материјално право услед чега је првостепена одлука преиначена.
Наиме, тужени је основан 1984. године решењем Секретаријата за унутрашње послове Општине међуопштинске регионалне заједнице К. Секретаријата у Ч., те је донео Статут дана 15.06.1984. године. Закон о основним својинско правним односима („Службени лист СРЈ“ бр.6/80) у чл. 1 прописује да се право својине стиче по самом закону или по основу правног посла. Овим Законом је прописано стицање својине физичких и грађанско правних лица. По чл. 1. Статута А. к. Ч., исти је друштвено ваздухопловно спортско техничка организација. Значи, произилази из Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана(Сл. гласник СРС бр.24/82......и 12/89) и Статута А. к. „О. – К.“, да је А. К. друштвена организација са својством правног лица. Тужени није могао да стекне право својине на спорном објекту у време градње истог у току 1984. године јер је у то време на снази био Закон о основним својинско правним односима (Сл. лист СФРЈ бр.1/80) који је у чл.ч 1. регулисао да грађани, удружења грађана и друга грађанско- правна лица могу бити носиоци права својине у границама и под условима предвиђеним законом.Исти закон није предвидео да правна лица могу бити носиоци права својине.Значи, у време док је исти закон био на снази тужени по самом закону није могао бити носилац права својине.Тужени као друштвено правно лице је могло да стиче право својине тек после ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о основним својинско правним односима („Службени лист СРЈ“ бр.29/96 од 26.06.1996. године) којим је прописано у чл. 1 да физичка и правна лица могу имати право својине на покретним и непокретним стварима. Стицање права својине на непокретним стварима је прописано чл. 20 до 26 истог закона. Одредбом чл. 20. ст.2.је прописано да се право својине стиче одлуком државног органа на начин и под условима одређеним законом.
Имајући у виду начела грађанског права и глобалне циљеве које је поставила законодавна власт другостепени суд суд налази да је тужбени захтев тужилаца основан јер је првотужени финансирао изградњу аеро хангара и да су та средства уложена наменски ради подизања истог , да су средства прво пребачена из буџета Општине Ч. на Фонд опште народне одбране који је средства пренела на туженог с обзиром да је аеро клуб имао посебан значај не само за ширу друштвену заједницу већ и за ратно ваздухопловство тадашње ЈНА и одбрану земље.Ценећи све изведене доказе а посебно наменски уложена средства за потребе изградње аеро хангара ради општег интереса произилази да наменски финансирани објекти морају припасти ономе ко их је наменски исфинансирао и изградио а што произилази из општих начела грађанског права .Значи, изградњом спорног објекта и његовим коришћењем је остварен заједнички циљ с обзиром да је објект био од значаја за ширу друштвену заједницу.Тужени у време градње није ни имао намеру стицања права својине на овом објекту будући да то није ни било могуће с обзиром на правила и законске одредбе који су постојали у време када су улагана новчана средства. При том је другостепени суд имао у виду и основни циљ уговорника па налази да ће се усвајањем захтева тај циљ остварити јер ће објект над којим ће власник бити друготужилац и даље служити у сврхе за који је и саграђен.
На дан подношења предметне тужбе на снази је био Закон о средствима у својини РС (Сл. гласник РС бр.53/95) који у чл. 1.ст.1.т.2. регулише да су средства у државној својини она средства која су стечена одн. која стекну органи и организације јединице локалне самоуправе.У конкретном случају управо произилази да је првотужилац својим средствима извршио изградњу спорног објекта те даном доношења наведеног закона исти објект је постао државна својина тј. својина Р. С.
При том треба имати у виду да сходно чл. 80 Закона о удружењима грађана ( Сл. гласник РС бр.51/09 и 99/11) непокретности у друштвеној својини на којима право коришћења имају друштвене организације , удружења или облици повезивања удружења (савези), са седиштем на територији РС( у даљем тексту друштвене организације), даном ступања на снагу овог закона постају средства у државној својини на којима право коришћења има јединица локалне самоуправе на чијој се територији непокретности налазе.Произилази а сходно наведној законској одредби да је првотужилац корисник а да је друготужилац власник на предметној непокретности.
Са изнетих разлога а сходно чл. 380. ст.1.т.4 ЗПП одлучено је као у изреци ст. 1.
Одлука о трошковима поступка је донета сходно чл. 149 и 150 ЗПП те је тужени у обавези да плати тужиоцу Граду Ч. на име трошкова износ од 268.250,00 дин., а који се односе на име састава тужбе износ од 9.000,00 дин., на име трошкова вештачења износ од 38.000,00 дин. и на име састава жалбе износ од 18.000,00 дин., на име састава 1 образложеног поднеска износ од 9.000,00 дин., на име заступања од стране Општинског јавног правобраниоца Града Ч. на 11 одржаних рочишта по 10.500,00 дин. што износи 115.500,00 дин. и на име 15 одложених рочишта по 5.250,00 динара што износи 78.750,00 динара а који трошкови су били нужни за вођење поступка.
Осим тога, тужени је у обавези да плати тужиоцу Р. С. на име трошкова парничног поступка износ од 192.750,00 динара а који се односе на име састава једног образложеног поднеска 9.000,00 динара, на име заступања од стране Републичког јавног правобраниоца за 10 одржаних рочишта по 10.500,00 динара, што износи 105.000,00 дионара и за 15 одложених рочишта по 5.250,00 динара, што износи 78.750,00 динара а који трошкови су били нужни за вођење поступка.
При одлучивању у овој правној ствари примењене су одредбе ЗПП ( Сл. гласник РС 125/04 и 111/09) а сходно чл. 506 ЗПП ( Сл. гласник РС 72/11).
Председник већа-судија,
Смиљана Ристић, с.р.