Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2348.12 Ништавост уговора
Гж 2348.12 Ништавост уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2348/12
Дана 13.06.2012.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца малолетног Д. Б. из К., кога заступа законски заступник мајка З. Б., а законског заступника пуномоћници адвокат Д. П. и адвокат У. М., оба из К., против туженог Г. А. из села Е. К. бр. 41, Општина С., кога заступа пуномоћник адвокат В. Б. и Д. Б. из К., ради ништавости уговора, вредност спора 10.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца на пресуду Вишег суда у Краљеву П-5/12 од 25.04.2012. године, у седници већа одржаној дана 13.06.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца малолетног Д. Б. као неоснована, па се пресуда Вишег суда у Краљеву П-5/12 од 25.04.2012. године ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу првом одбија се тужбени захтев малолетног тужиоца кога заступа законски заступник-мајка З. Б. којим је тражио да се према туженом утврди да је уговор о купопродаји непокретности закључен између сада пок. М. Б., бив. из К. и туженог, оверен код Општинског суда у Краљеву под Ов.бр.6781/07 од 25.04.2007. године ништав и да не производи правно дејство. Ставом другим обавезан је мал. тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 325.500,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против првостепене пресуде жалбу је изјавио пуномоћник мал. тужиоца и исту оспорава због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права са предлогом да суд пресуду преиначи и поступи у правцу жалбених навода.
Тужени је доставио одговор на жалбу, изјаснио се о наводима жалбе са предлогом да суд жалбу одбије као неосновану и потврди првостепену пресуду.
Испитујући ожалбену пресуду и жалбу тужиоца у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је одлучио:
Жалба је неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити уз повреде на које се неосновано жалбом указује. Првостепена пресуда није донета ни уз битну повреду из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, јер је изрека пресуде јасна, не противуречи сама себи нити разлозима пресуде.
Према утврђеном чињеничном стању, отац мал. тужиоца, сада пок. М. Б., закључио је са „П. б.“ уговор о отварању кредитне линије бр. ЦЛ 52-01/05 у износу од 100.000 евра. Због наведеног кредита решењем Општинског суда у Краљеву И.бр.218/05 од 24.02.2005. године одређен је упис заложног права првог реда у корист повериоца „П. б.“ на непокретностима у власништву заложног дужника М. Б. до износа предметног потраживања са каматом и трошковима, које је констатовано у интабулационој књизи Општинског суда у Краљеву под бројем 36/05. Даље је утврђено да је тужени са оцем мал. тужиоца пок. М. био у добрим пријатељским и пословним односима из којих су настала одређена дуговања. Сравњењем дуговања утврђено је да укупан дуг пок. М. на име преузете робе износи 120.000 еура. Обзиром да пок. М. није имао могућности да исплати дуговано, а како је имао и друга дуговања, постигао је договор са туженим да закључе уговор о купопродаји непокретности које су оптерећене хипотеком за износ до 250.000 еура, с тим да износ од 120.000 еура буде део купопродајне цене и да му да још 130.000 еура, од ког новца је требало да буде скинута хипотека и исплата преосталих дугова. Пок. М. и тужени су закључили уговор о купопродаји дана 25.04.2007. године који је оверен код Општинског суда у Краљеву у коме је наведена купопродајна цена у висини од 6.400.000,00 динара.
Истог дана закључен је Уговор о међусобним правима и обавезама који није оверен код суда. У чл. 2 наведеног уговора унета је сагласност уговарача да цена од 6.400.000,00 динара из уговора о купопродаји није адекватна правој вредности продатих непокретности, већ да је тужени као купац одмах по закључењу уговора исплатио износ купопродајне цене од 250.000 еура, при чему је наведено да ће уговор служити као признаница о исплати износа од 250.000 еура. У чл. 3 наведеног уговора утврђено је да су се уговарачи споразумели да тужени неће отуђивати предметну непокретност у току од 5 година од дана закључења уговора уз обавезу туженог у том року по позиву сада пок. М. омогући му да откупи наведене непокретности за исту цену по којој су продате, као и да уколико сада пок. М. нађе купца за износ већи од 250.000 еура тужени са тим лицем закључи уговор о продаји непокретности, а за разлику преко наведене цене споразумеју се накнадно. Након закључења уговора о купопродаји, тужени је извршио пренос апсолутних права на себе и укњижио право својине у катастру непокретности уз пуну сагласност пок. М. Даље је утврђено а на основу извештаја „П. б.“ од 22.12.2011. године да је 25.04.2007. године од стране пок. М. Б. измирен целокупан дуг по узетом кредиту и да је истог дана издата брисовна дозвола. Општински суд у Краљеву је решењем И.бр.491/07 од 09.05.2007. године одредио брисање заложног права на непокретности сада пок. М. Б., а које је засновано решењем Општинског суда у Краљеву И.бр.218/05.
На основу изведених доказа, првостепени суд је утврдио да циљ странака за закључење уговора о купопродаји није недопуштен у смислу одредбе чл. 51 ст. 2 ЗОО обзиром да је мотив сада пок. М. био да задржи право откупа наведених непокретности у року од 5 година за које време је требало да обезбеди износ од 250.000 евра као и да са уговореном купопродајном ценом врати своја дуговања. По мишљењу првостепеног суда мотив овде туженог је омогућавање сада пок. М. право на откуп под истим условима због дугогодишњих пословних односа и да се управо из тих разлога ради о неименованим уговорима. Иако законом није предвиђено право продавца на откуп, по оцени првостепеног суда, купопродаја са правом откупа може се закључивати ако се креће у дозвољеним границама којима се регулише слобода уговарања, позивајући се на чл. 10, чл. 20 и чл. 25 ст.1 и 3 Закона о облигационим односима. Такође, првостепени суд закључује да се не ради о симулованом правном послу и да уговор о купопродаји не представља средство обезбеђења за износ од 6.400.000 динара.
По оцени Апелационог суда, правилно је првостепени суд поступио када је одбио тужбени захтев тужиоца, за своју одлуку дао је јасне и разумљиве разлоге које у свему прихвата и овај суд.
Наиме, основ уговора представља основни елемент уговора и у случају непостојања или недопуштености уговор не производи правно дејство односно апсолутно је ништав у смислу чл. 52 ЗОО.
У конкретном случају, закључени уговор о купопродаји није апсолутно ништав у смислу наведене законске одредбе, јер је основ за закључење уговора била могућност сада пок. М. да откупи продате непокретности под истим условима и за исту цену под којима су и продате.
Наиме, на поуздан начин је утврђено да су пок. М. и тужени били у добрим пријатељским и пословним односима из којих су настала одређена дуговања. Да је постојао дуг на име преузете робе потврђује и брат пок. М., Д. Б., који управо указује да је извршено сравњење дугова. Због немогућности исплате тог дуга и дуга које је пок. М. имао према Пореској управи на име пореза као власник предузећа „Р.“ и због постојања кредита који је узео од „П. б.“, дошло је до закључења наведеног уговора управо да би се намирили наведени дугови. Обзиром да је уговор о купопродаји закључен 25.04.2007. године, а да је М. преминуо 13.03.2010. године, поставља се питање зашто за време свог живота сада пок. М., уколико је сматрао да је у питању симулован правни посао и да је уговор о купопродаји у ствари средство обезбеђења за износ од 6.400.000,00 динара, није тражио ништавост уговора односно да је уговор о купопродаји закључен из нужде због постојања одређених дуговања. Према одредби чл. 141 ст.1 ЗОО предвиђено је да је „ ништав уговор којим неко користећи се стањем нужде или тешким материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што је он другом дао или учинио, или се обавезао дати или учинити“. Тужилац није доказао да је тужени принудио пок. М. да потпише такав уговор и да је искористио његово тешко материјално стање, јер да је тако, тужени не би закључио уговор о регулисању међусобних права и обавеза којим пок. М. задржава право откупа предметних непокретности у року од 5 година за исту цену. Такође, тужилац није доказао да је његов отац у тренутку закључења уговора био лаковеран и да је тужени увећао дуг, јер је и у чл. 2 уговора о регулисању међусобних права и обавеза констатовано да су странке сагласне да износ од 6.400.000,00 динара није адекватан правој вредности продатих непокретности. Увидом у извештај Пореске управе о попису и процени непокретности од 20.03.2006. године утврђено је да је укупна вредност наведених непокретности 21.384.400,00 динара, што према званичном курсу НБС према вредности еура на дан закључења износи 245.042 еура тако да не постоји несразмера давања и такав уговор није противан правном поретку, начелу савесности и поштења односно такав уговор није ништав. Посебно је значајна чињеница да су и после склапања уговора о купопродаји тужени и пок. М. остали у добрим пријатељским односима. Да је склопљен уговор валидан о томе говори чињеница не само то што је одмах проведен у јавним књигама, већ и то да је склопљен и уговор о закупу предметних непокретности за уговорену закупнину од 1.000 еура, што је омогућавало сада пок. М. да ради, а када је он умро сама мајка мал. тужиоца је предала кључеве објекта, претходно не оспоравајући уговор. Законски заступник мал. тужиоца је могла да зна, с обзиром на уговор о регулисању међусобних права и обавеза да је део купопродајне цене и део дуговања предузећа пок. М. предузећу туженог, коју чињеницу није оспоравала нити је било ко такав начин, ако је сматрао да однос чини не дозвољеним санкционисао од стране било ког органа, с обзиром да се промена власништва објекта у коме се врши пословање одмах морало регистровати о чему је сведочио уговор о купопродаји.
Неоснован је навод жалбе да је уговор ништаван, јер део купопродајне цене од 120.000 еура је био дуг између предузећа, а овде се ради о односу између власника као физичких лица, јер то може бити једино предлог оцене финансијског прекршаја, али власници предузећа су договорили да тај дуг буде део цене и то никада нису оспорили нити је пок. М. икада ни једним поступком указивао на неважност уговора, нити га је оспоравао до смрти, нити су пријатељски односи поремећени.
Све то говори да је предметни уговор био израз слободне воље странака и да он као такав није недопуштен.
Како се ни осталим наводима жалбе не доводи у сумњу правилно утврђено чињенично стање и правилна примена материјалног права, жалба је одбијена као неоснована и првостепена преуда потврђена.
Правилна је одлука о трошковима поступка донета сагласно одредби чл. 149 и 150 ЗПП-а.
На основу свега изложеног, а сагласно одредби чл.375 ЗПП, а у вези са чл. 506 ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, бр.72/11), Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић, с.р.