Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 2394.12 утврђење
Гж 2394.12 утврђење
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 2394/12
Датум: 24. 12. 2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца С. Т., из С., чији је пуномоћник Д. С., адвокат из С., против тужених Ж. А., из С., чији је пуномоћник Р. С., адвокат из Ж. и Н. Ј., из Ј., ради утврђења, вредност предмета спора 231.170,00 динара, поступајући по жалби туженог Ж. А., из С., на пресуду Основног суда у Јагодини, Судске јединице Свилајнац II-3П. бр. 215/11 од 23. 02. 2012. године, у нејавној седници већа одржаној дана 24. 12. 2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Јагодини, Судске јединице Свилајнац II-3П. бр. 215/11 од 23. 02. 2012. године, у ставу првом и у односу на одлуку о трошковима поступка, садржану у ставу четвртом изреке, а жалба туженог Ж. А. ОДБИЈА КАО НЕОСНОВАНА.
ОДБАЦУЈЕ СЕ жалба туженог Ж. А., у односу на други и трећи став изреке првостепене пресуде
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде делимично је усвојен тужбени захтев тужиље па је утврђено да је тужиља С. Т., из С. по основу куповине стекла право својине на путничком возилу марке ''Пасат'', број шасије ……………., број мотора ……………., произведен 1991. године, што је тужени Ж. А., из С. дужан да призна и трпи у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Другим ставом изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се и у односу на туженог Н. Ј. из Ј. утврди право својине на стварима, описаним у ставу првом изреке.
Трећим ставом изреке тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужени Н. Ј. из Ј. солидарно са туженим Ж. А. из С. обавеже на исплату повраћаја купопродајне цене за возило из става првог изреке и то 1.900 евра у динарској противвредности на дан исплате, по средњем курсу, као и износ од 9.973,009 динара на име штете за плаћено осигурање, износ од 4.308,00 динара на име плаћеног пореза на промет и износ од 19.669,00 динара на име укупне регистрације овог возила, све са зак. затезном каматом од 18. 02. 2011. године до исплате, као неоснован.
Четвртим ставом изреке обавезан је тужени Ж. А. из С. да тужиљи С. Т., из С. исплати на име трошкова поступка износ од 75.096,80 динара у истом року и под истом претњом.
На наведену пресуду, у законском року жалбу је уложио тужени Ж. А. из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да другостепени суд, поступајући у смислу његових жалбених навода, ожалбену пресуду укине и врати првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност првостепене пресуде, у смислу одредбе чл. 372 ЗПП-а Апелациони суд налази да је жалба туженог Ж. А. није основана у односу на први став изреке, а да овај туженик нема правног интереса за подношење жалбе у односу на други и трећи став изреке.
У спроведеном поступку, у односу на први став изреке, нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7,9 ЗПП-а на које Апелациони суд пази по службеној дужности, као ни повреда које се истичу жалбом Ж. А., а иста није донета ни на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања или примене материјалног права, да би у овом делу била укинута.
Из утврђеног чињеничног стања произилази да су тужиља и тужени Ж. А. у току 2010. године закључили усмени уговор о купопродаји предметног путничког возила за цену од 1.900 еура, након чега је тужиља извршила исплату цене и примила возило у државину. Након овог усменог уговора сачињен је и уговор о купопродаји возила код Агенције ''Н.'', у вези ког уговора се против трећег лица З. И. води кривични поступак због кривичног дела злоупотребе службеног положаја, јер је 29. 11. 2010. године прекорачио службена овлашћења тако што је Агенција СТР ''Н.'' сачинио и потписом и печатом оверио уговор о купопродаји предметног возила између продавца Ж. А. из С. и оштећене С. Т. за 1900 евра иако је знао да Ж. А. по основу овлашћења датог од Н. Ј., као власника предметног возила није имао право да изврши пренос власништва на друго лице, већ само на себе, а због чега тужиља није могла да изврши регистрацију возила на своје име.
Првостепени суд је даље утврдио да је тужени Н. Ј. уговором о купопродаји предметно возило продао трећем лицу Д. А., а овај туженом Ж. А., који је потом возило продао тужиљи. Тужени Ж. А. је наведеном купопродајом стекао право својине на овој ствари, због чега је он као власник возило и продао тужиљи и примио уговорену цену и поступао као власник, а не као пуномоћник туженог Н. Ј., који га је овластио да може без његовог присуства да управља у земљи и иностранству предметним возилом, да врши пренос својине на њега, да врши одјаву саобраћајне дозволе регистарских таблица код надлежних органа, и да у случају настанка штете наплати штету од осигуравача.
Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредбе чл. 34 ст. 1 Закона о основама својинско правних односа утврдио да је тужиља наведеном усменом купопродајом, која је у потпуности реализована постала власник предметног возила, нарочито имајући у виду да се по основу правног посла, право својине на покретној ствари стиче предајом те ствари у државину стицалаца, односно њеном реалном предајом, на основу чега је одлучио као у ставу првом изреке.
Истовремено, полазећи од тога да тужени Н. Ј. предметно возило није продао тужиљи, да са њом није био у материјално правном односу, да исти више није власник наведеног возила већ је то сада тужени Ж. А., у односу на овог туженика, првостепени суд је ставом другим изреке одбио тужбени захтев као неоснован.
Трећим ставом изреке, првостепени суд је, након што је усвојио основни, одбио евентуални тужбени захтев тужиље у односу на оба туженика, којим је тражила враћање купопродајне цене и накнаду штете коју би трпела у случају да је одбијен њен основни тужбени захтев.
Са ставом и закључком првостепеног суда у односу на усвајајући део првостепене пресуде којом је утврђено да је тужиља постала власник предметног возила купопродајним уговором који је закључила са туженим Ж. А. у потпуности је сагласан и Апелациони суд, који прихвата као правилне и потпуне све дате разлоге првостепеног суда.
Ово из разлога што је уговор о продаји моторног возила неформалан уговор, а закон не прописује форму за уговор, што произилази из одредбе чл. 67 и чл. 454 ст. 1 ЗОО. Уговор о продаји покретне ствари је правни основ за стицање права власништва, а право власништва се стиче предајом на начин који је прописан чл. 34 Закона о основним и својинско правним односима. С тога је у потпуности правилан закључак првостепеног суда да код овако утврђеног чињеничног стања, где је дошло до исплате купопродајне цене и предаје возила утврди да је тужиља постала власник наведеног возила, како је то правилно и одлучио првостепени суд.
Право својине је увак претпоставка за регистрацију возила, али регистрација код надлежног органа није начин стицања права својине. С тога је првостепени суд правилно поступио што је поступак регистрације овог возила потпуно раздвојио од питања својине на истом, јер за стицање права својине на возилу није потребан писмени уговор о продаји, а за регистрацију јесте.
Наводима жалбе туженог Ж. А. не доводи се у питање ни правилност утврђеног чињеничног стања, а ни примене материјалног права у односу на одлуку првостепеног суда којим је утврђено право својине тужиље на предметном возилу. Првостепени суд је на основу утврђеног чињеничног стања правилно закључио да су испуњени услови за примену одредбе чл. 34 Закона о основама својинско правних односа, и дао јасне и уверљиве разлоге за овакве своје закључке, па не стоје ни они жалбени наводи овог туженика којима се указује да је првостепена пресуда донета уз повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, односно да нема довољно јасних и уверљивих разлога.
На основу напред изнетог, одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе чл. 375 ЗПП-а.
Остали жалбени наводи туженог Ж. .A, у односу на други став изреке, којим је одбијен тужбени захтев тужиље у односу на туженог Н. Ј. и трећи став изреке којим је одбијен евентуални захтев у односу на оба туженика, а којима се истиче да је тужени Н. Ј. формални власник возила, што доводи у питање његову регистрацију, од указивања на пропусте агенције преко које је вршена регистрација, не тичу се овог туженика, већ тужиље. С тога Апелациони суд закључује да тужени Ж. А. нема правни интерес за подношење жалбе у овом делу, па је његова жалба у односу на други и трећи став изреке првостепене пресуде одбачена применом одредбе чл. 374, а у вези чл. 365 ст. 3 ЗПП-а, како је одлучено ставом другим изреке.
Правилна је и одлука о трошковима поступка, која је донета уз примену одредаба чл. 149 и 159 ЗПП-а, као и правилном применом Адвокатске и Таксене тарифе, а жалбеним наводима туженог Ж. А. се и не указује у чему се огледа њена неправилност.
Апелациони суд је код одлучивања примењивао одредбе ЗПП-а (''Сл. гл. РС'', бр. 125/04, 111/09), сходно одредбама чл. 506 ЗПП-а (''Сл. гл. РС'', 72/11) који је ступио на снагу 01. 02. 2012. године.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.