Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2405.21 Ништавост валутне клаузуле

Гж 2405.21 Ништавост валутне клаузуле

      

У ИМЕ НАРОДА

                        АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија, Драгане Сретовић, председника већа, Александре Прешић и Светлане Васиљевић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца „АА“ из …, кога заступа пуномоћник Горан Стаменић, адвокат из …, против тужене „ББ“ АД …, коју заступа Адвокатско ортачко друштво „Живковић – Самарџић“ …, ради утврђења ништавости, вредност предмета спора 7.500.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Чачку 5П.бр.18/21 од 10.06.2021. године, у седници већа одржаној дана 03.02.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

 ОДБИЈА СЕ, као неоснованa, жалба тужене „ББ“ АД … и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Чачку 5П.бр.18/21 од 10.06.2021. године у ставу другом и четвртом изреке.

  ОДБИЈА СЕ, као неоснован, захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.     

О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим изреке првостепене пресуде одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се утврди да су Уговор о стамбеном кредиту за куповину непокретности број … од 24.03.2008. године и Анекс уговора закључен 20.11.2012. године апсолутно ништави и да не производе правно дејство од дана закључења, што би тужена „ББ“ АД … била дужна признати и трпети у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

Ставом другим изреке усвојен је евентуални тужбени захтев тужиоца и утврђено да је одредба Уговора о стамбеном кредиту за куповину непокретности број … закљученог 24.03.2008. године између тужиоца, као корисника, и тужене, као даваоца кредита, и то:

- одредба чл. 1.4 Уговора која гласи: „Уговорне стране сагласно уговарају примену валутне клаузуле. Кредит се пушта у коришћење и главница отплаћује (укључујући и камату) у динарској противвредности по званичном средњем курсу НБС на дан исплате – отплате“

ништава тако да не производи правно дејство од дана закључења уговора.

Ставом трећим изреке одбијен је део евентуалног тужбеног захтев тужиоца и утврђено да су одредбе Уговора о стамбеном кредиту за куповину непокретности број … закљученог 24.03.2008. године, те одредбе Анекса уговора закљученог 20.11.2012. године закључене између тужиоца, као корисника, и тужене, као даваоца кредита, и то:

- одредба чл. 1.1 Уговора која гласи: „Предмет овог уговора је стамбени кредит који банка одобрава кориснику кредита у износу од 63.397,92 ЦХФ (шездесет три хиљаде три стотине деведесет седам и 92/100 ЦХФ) у динарској противвредности по званичном средњем курсу на дан пуштања кредита у коришћење“,

- део одредбе чл. 2.2 Уговора који гласи: „ у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан отплате“,

- део одредбе чл. 2.3 Уговора који гласи: „Износ месечног ануитета, датум доспећа ануитета, ефективна каматна стопа и др. детаљно регулише План отплате кредита који чини саставни део овог уговора. „Корисник кредита га унапред прихвата и саглашава се са истим“,

- одредба чл. 2.4 Уговора који гласи: „Корисник кредита се обавезује да ће на дан доспећа уплаћивати динарску противвредност месечног ануитета утврђену Планом отплате“,

- одредба чл. 2.1 Анекса уговора од 20.11.2012. године која гласи: „Уговорне стране сагласно констатују да укупан износ који корисник треба да плати на дан закључења Анекса износи 58.219,50 ЦХФ у динарској противвредности по званичном средњем курсу НБС“

ништаве тако да не производе правно дејство од дана закључења Уговора и Анекса уговора.

Ставом четвртим изреке пресуде обавезана је тужена да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ од 467.186,00 динара, са законском затезном каматом од извршности пресуде па до исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавила тужена побијајући је у односу на други и четврти став изреке због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права, непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне одлуке о трошковима.

Испитујући правилност првостепене пресуде у побијаном делу у смислу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11… 18/20), Апелациони суд у Крагујевцу је оценио да је жалба тужене неоснована.

Првостепена пресуда у потврђеном делу није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се жалбом тужене неосновано указује, јер је изрека пресуде разумљива, пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама, а о битним чињеницама не постоји противречност између навода из образложења и изведених доказа, тако да пресуда нема недостатке због којих се не би могла испитати.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку произлази да су парничне странке закључиле Уговор о стамбеном кредиту број … дана 24.03.2008. године по којем је тужена банка, као давалац кредита, одобрила стамбени кредит за куповину непокретности - стана, кориснику кредита, овде тужиоцу, у износу од 63.397,92 ЦХФ у динарској противвредности по званичном средњем курсу на дан пуштања кредита, период отплате кредита у трајању од 27 година. Уговорена је примена валутне клаузуле. Предвиђено је да износ месечног ануитета, датум доспећа ануитета, ефективна каматна стопа и др. детаљно регулише План отплате кредита који са Прегледом битних елемената отплате кредита, чини саставни део овог уговора. Корисник кредита их унапред прихвата и саглашава се са истим. Корисник кредита се обавезао да ће на дан доспећа уплаћивати динарску противвредност месечног ануитета утврђену Планом отплате. Уговорена је променљива каматна стопа од 4,16939% годишње од дана пуштања кредита у коришћење, која се обрачунава линеарним методом. Утврђено је да тужени, приликом закључења уговора, тужиоца није информисао о ризицима правног посла, као ни како делује механизам валутног ризика који је уговорен, јер да је тужилац са овим био упознат, не би закључио предметни уговор. Утврђено је и да је и поред редовне отплате ануитета, рата кредита која је у почетку износила 16.000,00 динара, нарасла и у време економско - финансијског вештачења износи преко 35.000,00 динара, што је последица јачања курса швајцарског франка у односу на динар.

Странке су закључиле и Анекс уговора дана 20.11.2012. године, којим је репрограмиран дуг тужиоца и чланом 2.1 Анекса, утврђен укупан износ који тужилац треба да плати на дан закључења Анекса, од 58.219,50 ЦХФ у динарској противвредности по званичном средњем курсу НБС.

Вештачењем од стране вештака економско - финансијске струке утврђено је да је тужилац примио кредит у динарима у износу од 3.241.973,10 динара, да примљена средства у валути ЦХФ износе 63.397,92 ЦХФ рачунато по званичном средњем курсу НБС на дан 03.04.2008. године када је тужилац примио средства, када је средњи курс ЦХФ у односу на динар на дан закључења уговора 24.03.2008. године, износио 52,5690 а на дан израде налаза 07.06.2018. године износио је 101,6026, што значи да је дошло до раста средњег курса ЦХФ за 93,27%. Тужилац је на име враћања доспелих обавеза по кредиту закључно са 03.06.2018. године уплатио у корист банке 3.008.821,51 динара а на тај исти дан банци дугује још 7.529.434,41 динар. Вештак је валоризацијом по средњем курсу ЦХФ и по стопама раста цена на мало, приказао и обрачун валоризације за сваку доспелу рату применом валутне клаузуле по средњем курсу ЦХФ и по стопама раста цена на мало - потрошачких цена за период од 03.05.2008 до 03.06.2018. године, по ком обрачуну је тужени за период од 10 година остварио екстра приход у износу од 587.903,41 динар што по званичном средњем курсу на дан доспећа појединачних рата износи 5.859,33 ЦХФ, за који износ је увећана имовина банке на терет корисника кредита. Вештак је такође приказао однос валоризације курсом евра и стопом раста цена и утврдио да је валоризација 122 доспеле рате на дан 03.06.2018. године мања од обрачунате валоризације по курсу ЦХФ и од валоризације по стопама раста цена, а да разлика у односу на курс ЦХФ износи 741.186,47 динара, што показује утицај бржег раста курса швајцарског франка у односу на курс евра у посматраном периоду. Вештак је приказао и разлику између обрачунате редовне камате и обрачунатих курсних разлика применом валутне клаузуле по средњем курсу швајцарског франка, из ког обрачуна произилази да је позитивна курсна разлика обрачуната по курсу ЦХФ већа за 190.318,53 динара од износа редовне камате која је Планом отплате кредита садржана у номиналном износу доспелих рата до 03.06.2018. године.

Првостепени суд је на основу исказа тужиоца саслушаног као парнична странка и сведока „ВВ“, шефа филијале, запослене код тужене банке, утврдио да тужилац, пре закључења уговора није информисан у потпуности са свим последицама уговарања и ризицима уговарања валутне клаузуле код стамбеног кредита у швајцарским францима, већ му је уговор о стамбеном кредиту као формални и формуларни уговор, чији текст је саставила банка и понудила тужиоцу као кориснику кредита, по принципу „узми или остави“, чиме је тужилац као корисник кредита стављен у неравноправан положај у односу на даваоца кредита, који је финансијска организација која се професионално бави кредитним пословима, и дужна да у поступку преговарања и закључења уговора о кредиту претходно упозна и недвосмислено упозори корисника кредита о свим ризицима и економским последицама које ће преузети закључењем уговора. Првостепени суд је утврдио да банка, као давалац кредита, није у поступку доказала да се на међународном тржишту задужила у ЦХФ валути и да је преузела обавезу да и враћање примљеног износа по том основу реализује у истој валути, нити да је тако прибављена девизна средстава непосредно уступила потенцијалим корисницима кредита, конкретно овде тужиоцу. Такође, није утврђено ни да је банка писаним обавештењем обавестила тужиоца као корисника кредита, пре закључења уговора, и на њему разумљив начин упознала га са свим економско - финансијским последицама ризика које ће он преузети прихватањем такве уговорне клаузуле - валутне клаузуле, иако је била дужна да кориснику кредита у писаној форми предочи све услове сопственог раздужења према свом повериоцу. Првостепени суд је на основу економског вештачења утврдио да је валутна клаузула имала за циљ заштиту повериоца и да уговарање обавезе тужиоца у противвредности швајцарског франка није служило обезбеђењу девизног потраживања тужене банке, већ стицању екстра профита на курсним разликама.

Закључак првостепеног суда је да уговарање валутне клаузуле служи очувању еквивалентности узајамних давања – једнакој тржишној вредности пласираних кредитних средстава у односу на враћени износ динарског дуга и не може бити правни основ богаћења даваоца кредита на штету корисника кредита стицањем несразмерне имовинске користи у односу на реалну тржишну вредност исплаћеног динарског износа кредитних средстава. Наиме, банка је као давалац кредита индексираних применом курса швајцарског франка могла и морала предвидети енормни курс – раст курса те валуте. Закључак првостепеног суда је да је уговарање валутне клаузуле довело до тога да је главница кредита постала променљива што предмет уговорне обавезе чини потпуно неодређеним па уз уговорену променљиву каматну стопу основ на страни туженог је недопуштен, јер је то неправична уговорна одредба чијом би се применом нарушила еквивалентност узајамних давања даваоца и корисника кредита, услед чега је првостепени суд с позивом на одредбе Закона о заштити потрошача и члана 12, 13, 14, 15 и 16 Закона о облигационим односима утврдио да је одредба уговора која се односи на уговорену валутну клаузулу у ЦХФ ништава у смислу члана 105, односно чл. 103 Закона о облигационим односима. Међутим, утврђена ништавост одредбе Уговора о кредиту о индексацији пласираних динарских износа кредита применом курса швајцарског франка нема аутоматског утицаја на пуноважност преосталих уговорних одредби, што значи да ништавост такве клаузуле нема за последицу аутоматску ништавост целог уговора о кредиту, већ предметни уговор производи правно ваљана дејства након утврђења ништавости предметне одредбе из разлога што преостале уговорне одредбе садрже све битне елементе уговора о кредиту прописане одредбом чл. 1065 ЗОО.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је примарни тужбени захтев тужиоца којим је тражио утврђивање апсолутне ништавости Уговора о стамбеном кредиту бр. … од 24.03.2008. године и Анекса уговора закљученог 20.11.2012. године, одбио као неоснован, а усвојио евентуални тужбени захтев тужиоца и утврдио да су одредбе уговора о стамбеном кредиту за куповину непокретности и то одредба члана 1.1 уговора, одредба члана 1. 4 уговора, део одредбе члана 2. 2 уговора, део одредбе члана 2.3 уговора и одредба члана 2. 4 уговора ништаве тако да не производе правно дејство од дана закључења уговора и да је одредба члана 2. 1 Анекса уговора од 20.11.2012. године ништава тако да не производи правно дејство од дана закључења Анекса уговора.

По оцени Апелационог суда првостепени суд је у потпуности утврдио чињенично стање и за своју одлуку дао јасне и прихватљиве разлоге и правилно применио материјално право.

Према члану 1065 Закона о облигационим односима уговором о кредиту се конституише обавеза банке – даваоца кредита да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава на одређено време, за неку намену или без намене, а корисник кредита се обавезује да банци плати уговорену камату и добијани износ новца врати у време и на начин утврђен уговором. Уговором о кредиту мора да се утврди износ кредитних средстава, услови давања и коришћења кредита и враћања примљених новчаних средстава по том основу. Уговор о кредиту је израз воље уговорних страна због чега су давалац и корисник кредита овлашћени да својом вољом пропишу и додатне клаузуле од значаја за начин обрачуна и отплату кредитних средстава. Уговор о кредиту се најчешће закључује као формални и формуларни уговор. Текст уговора је, по правилу, унапред састављен од стране даваоца кредита. Тиме се друга уговорна страна – корисник кредита ставља у неравноправан положај у односу на даваоца кредита. Банка давалац кредита је у предности и због чињенице да се ради о финансијској организацији која се професионално бави кредитним пословима. Зато је банка дужна да у поступку преговарања и закључења уговора о кредиту претходно упозна и недвосмислено писмено упозори корисника кредита о свим ризицима и економским последицама које ће преузети закључењем уговора. Обавеза таквог поступања банке се заснива на основним начелима облигационог права - сасвесности и поштења (члан 12), забране злоупотребе права (члан 13), забране стварања и искоришћавања монополског положаја (члан 14), једнаке вредности узајамних давања (члан 15) и забрани проузроковања штете (члан 16). Осим наведеним начелима, давалац кредита се обавезује да поштено поступа и потпуно информише примаоца кредита и императивним одредбама Закона о заштити потрошача („Службени гласник РС“ број 79/05).

Валутна клаузула према члану 34 став 8 Закона о девизном пословању и члану 395 Закона о облигационим односима представља дозвољен правни посао уговарања у девизама у Републици Србији, с тим што се плаћање врши у динарима по курсу валуте вредновања у тренутку испуњења обавезе. Основна функција уговарања валутне клаузуле се исказује у очувању еквивалентности узајамних давања – једнакој тржишној вредности пласираних кредитних средстава у односу на враћени износ динарског дуга. Валутна клаузула није и не може да буде правни основ богаћења даваоца кредита – банке на штету корисника кредита, стицања несразмерне имовинске користи у односу на реалну тржишну вредност плаћеног динарског износа кредитних средстава. Међутим, сагласном вољом уговорних страна се, осим валутне клаузуле као средства очувања једнаких узајамних давања, може конституисати клаузула којом ће се валутни ризик у целости превалити на корисника кредита. Таква клаузула је могућа и правно допуштена када се банка, давалац кредита на међународном тржишту задужила у одређеној страној валути и преузела обавезу да и враћање примљеног износа по том основу реализује у истој валути. У том случају, банка је овлашћена да тако прибављена девизна средства непосредно уступи потенцијалним корисницима кредита. Овакав вид кредитирања је допуштен сагласно одредби члана 25 Закона о девизном пословању и може се уговорити када се правном лицу и предузетнику обезбеђује плаћање увоза робе и услуга из иностранства (став 1) или када се физичком лицу омогућава куповина непокретности у земљи (став 2). Банка је овлашћена и да прибављена девизна средства на међународном тржишту понуди домаћим правним и физичким лицима и у динарској противвредности. У том случају трансфер девизног износа у динарски дуг се врши по важећем средњем курсу те валуте на дан закључења уговора о кредиту, уз обавезу враћања примљеног у динарима - валути плаћања обрачунатог по средњем курсу те исте валуте. Тада се валутни ризик може вољом уговорних страна правно ваљано превалити на корисника кредита уз услов постојања писаног обавештења којим је пре закључења уговора банка корисника кредита на њему разумљив начин упознала са свим економско - финансијским последицама ризика које ће он преузети прихватањем такве уговорне клаузуле. Обавеза банке да поштено поступи и упозори корисника кредита на стварни ризик и економске последице које таква клаузула производи, произлазе и из одредби Закона о заштити потрошача и Закона о заштити корисника финансијских услуга.

У конкретном случају првостепени суд је правилно утврдио да наведена клаузула није сагласна одредбама Закона о заштити потрошача који је важио у време закључивања наведеног уговора о стамбеном кредиту којима је дефинисано да је давалац услуге дужан да своју услугу понуди на начин којим потрошача јасно и недвосмислено обавештава о врсти и квалитету услуге, као и да „цена услуге мора бити унапред одређена на начин на који потрошача не доводи у заблуду у погледу цене исте“. Правилно је првостепени суд закључио да тужена не тврди и на ову околност не предлаже или доставља доказе под којим условима је банка кредитна средства пласирана кориснику кредита прибавила на међубанкарском тржишту, посебно код чињенице да је са тужиоцем закључила уговор са роком отплате од 27 година, а која чињеница је према правилима о терету доказивања, имајући у виду одредбу чл. 231 ЗПП, била на туженој банци, као економско јачој уговорној страни. Такође, правилно је првостепени суд извео закључак и да је обрачуном кориснику кредита преко валуте швајцарског франка тужена фактички пребацила непостојећи валутни ризик на тужиоца, чиме је установила очигледну несразмеру између чинидбе и противчинидбе, односно повредила начело еквивалентности узајамних давања, а тиме и начело савесности и поштења прокламовано одредбом чл. 12 ЗОО и начело аутономије воље прокламовано чл. 10 ЗОО, а која чињеница јасно проистиче и из налаза и мишљења вештака економско финансијске струке. При доношењу одлуке првостепени суд је правилно на основу одредбе чл. 15 ЗОО и чл. 18 ст. 1 ЗОО којима је прописано да уговорне стране у извршавању својих обавеза треба да поступају са пажњом доброг привредника, односно пажњом доброг домаћина, и одредбе чл. 18 став 3 ЗОО којом је одређена обавеза уговарача да се у остварењу свог права уздрже од поступака којима би се отежало извршење обавезе друге стране, закључио да је тужбени захтев тужиоца у потврђеном делу основан, у ком погледу су неосновани жалбени наводи тужене да првостепени суд није правилно применио материјално право.

Неосновано се жалбом тужене указује да је нејасан закључак првостепеног суда да ће се у конкретном случају извршење уговора обезбедити уз конверзију уговора и то тако што ће се преостало дуговање корисника кредита утврдити применом курса евра на дан закључења уговора о кредиту уз обрачун и исплату дуговане камате у висини одређеној уговорима исте врсте и трајања закљученим са валутном клаузулом између истог даваоца кредита и других корисника кредита, чија се дуговања утврђују применом курса евра, истичући да наведено решење није могуће спровести јер се изреком пресуде утврђује искључиво ништавост валутне клаузуле. Наведени закључак првостепеног суда, односно могућност опстанка уговора о кредиту и након утврђене ништавости клаузуле о индексикацији динарског дуга применом курса швајцарског франка, има основ у аналогној примени одредбе чл. 106 Закона о облигационим односима и њеног циљног тумачења у складу са начелом савесности и поштења, једнаке вредности давања и дужности испуњења обавезе. Наведено из разлога што се сагласно цитираним начелима и циљном тумачењу одредбе чл. 106 ЗОО мора обезбедити опстанак уговора о кредиту у складу са опредељујућим циљем његовог закључења и опште познатом уверењу да би давалац и корисник кредита закључили уговор са валутном клаузулом у еврима да су знали да ће уговорна клаузула о индексикацији динарког дуга применом курса швајцарског франка неће уживати судску заштиту. На тај начин се обезбеђује опстанак уговора о кредиту са ништавом клаузулом о индексирању динарског дуга применом курса швајцарског франка. Тиме се реализује остварење жељеног циља уговорних страна да закључењем уговора о кредиту обезбеде задовољење сопствених интереса заснованих у правно допуштеном начину очувања еквивалентности њихових узајамних давања. Тако се сагласно одредби чл. 18 Устава обезбеђује и непосредна примена опште прихваћеног међународног стандарда правичног очувања и извршења уговором установљених обавеза.

Нису од значаја жалбени наводи тужене да је предвиђање кретања курса неке валуте шпекулативни посао и због тога нико не може предвидети у којој мери и у ком правцу ће се кретати промена курса. Наиме, првостепени суд је правилно оценио као неосноване тврдње тужене да није могла претпоставити нити очекивати да ће доћи до великог скока валуте швајцарског франка у односу на динар, из разлога што банка као финансијска организација која се професионално бави кредитним пословима је могла и морала знати да ће доћи до енормног скока курса швајцарског франка у односу на евро и динар, а посебно имајући у виду преглед курса динара према страним валутама у периоду од 1997 - 2019. године који је исказан у годишњем извештају НБС-а, које чињенице представљају општепознате чињенице које се не доказују, у ком погледу су неосновани жалбени наводи тужене да је првостепени суд донео одлуку између осталог и на годишњем извештају НБС-а, који није изведен као доказ у овом поступку. Правилно је првостепени суд закључио да је тужена банка, као давалац кредита индексираних применом курса швајцарског франка, могла и морала предвидети енормни курс – раст курса те валуте, будући да су банке организације са посебним степеном финансијског знања и обавезе професионалног обављања делатности кредитирања биле дужне да пре закључења спорних уговора потпуно и за просечног потрошача разумљивим језиком, писаним путем, информишу кориснике кредита о свим пословним ризицима и економским последицама које преузимају пристајањем да се динарски износ њиховог дуговања индексира применом курса швајцарског франка. Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд утврдио да тужена банка није обавестила корисника кредита, овде тужиоца, потпуно и у писаној информацији о свим пословним ризицима. Давалац кредита је дужан да упозори примаоца кредита, као слабију уговорна страна, о свим ризицима уговарања и да ће корисник кредита сносити ризик промене међувалутног односа. Како банка није понудила тужиоцу план отплате кредита уз све информације о економско – финансијским последицама ризика уговарања ове валутне клаузуле, да ли је он такав план прихватио, неосновано се жалбом тужене указује да је погрешан закључак првостепеног суда да давање Плана отплате кредита и преглед битних елемената кредита не представља информацију у смислу одредбе чл. 46 ст. 1 Закона о заштити потрошача, будући да тужилац, као потрошач, из истих није био у могућности да схвати ризике којима се излаже и економске последице које из тога произлазе.

Како се ниједним жалбеним наводом није довела у сумњу правилност и законитост првостепене одлуке, Апелациони суд је применом чл. 390 ЗПП, одучио као у изреци пресуде.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка која је донета применом чл. 150, 153, 154 и 163 ЗПП, а према важећој Адвокатској тарифи, која се жалбом туженог неосновано побија.

Тужена је тражила накнаду трошкова другостепеног поступка, па како са жалбом није успела, Апелациони суд је на основу одредбе члана 165 става 1 Закона о парничном поступку одбио захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка, те одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде.

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу