Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стамбено право » Гж 2422-20 Утврђење права на нужни смештај
Гж 2422-20 Утврђење права на нужни смештај
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2422/20
Дана: 08.10.2020. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Ане Спасић, председника већа, Светлане Илић и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у правној ствари тужиоца ,,AA” и ,,ББ“, чији је заједнички пуномоћник Марко Радојковић, адвокат из …, против туженог ,,ВВ“, чији је пуномоћник Бранко Уњић, адвокат из …, ради утврђења права на нужни смештај, вредност предмета спора 10.000,00 динара, одлучујући о жалби тужилаца, изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу 13П-702/19 од 23.10.2019. године, у седници већа одржаној дана 08.10.2020. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца ,,АА“ и ,,ББ“, па се пресуда Основног суда у Крушевцу 13П-702/19 од 23.10.2019. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца да се утврди право на дом тужиоцу ,,ББ“, над стамбено - пословном зградом на објекту бр. 3, кп.бр. …, уписаног у лист непокретности бр. … КО … и да се тужени обавеже да тужиоцу омогући коришћење просторија и несметано становање у просторијама стамбено – пословне зграде , уписаног у лист непокретности бр. … КО …, као објекат бр.3, под претњом принудног извршења.
Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца да се утврди право на дом тужиљи ,,АА“, над стамбено - пословном зградом на објекту бр. 3, кп.бр. …, уписаног у лист непокретности бр. … КО … и да се тужени обавеже да тужиљи омогући коришћење просторија и несметано становање у просторијама стамбено – пословне зграде на кп.бр. …, уписаног у лист непокретности бр. … КО …, као објекат бр.3, под претњом принудног извршења.
Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца да се наложи Републичко – геодетском заводу – Служби за катастар непокретности …, да изврши упис терета на име права на дом тужиоца ,,ББ“ и тужиље ,,АА“, на објекту бр. 3, на кп.бр. …, уписаног у листу непокретности бр. … КО …, а све у року од 15 дана од правноснажности пресуде.
Ставом четвртим изреке обавезани су тужиоци, да туженом на име накнаде трошкова парничног поступка солидарно исплате износ од 21.000,00 динара у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужиоци су благовремено преко пуномоћника изјавили жалбу побијајући првостепену пресуду у целости из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући првостепену пресуду, у границама разлога наведених у жалби тужилаца, сагласно овлашћењима из чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11…18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба тужилаца неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1- 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, као ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју жалба тужилаца неосновано указује, јер пресуда садржи јасне, правилне и непротивуречне разлоге који нису у супротности са стањем у списима предмета.
Из образложења првостепене пресуде и стања у списима предмета произилази: да су тужиоци као супружници од 1992. године становали у кући у …; да је као власник те куће-објекта (стамбено пословне зграде означене бр. 3, на кп.бр. … КО …) тужилац ,,ББ“ дао заложну изјаву да се на објекту упише извршна вансудска хипотека првог реда дана 20.10.2008. године ради обезбеђења потраживања повериоца „Еуробанк“ АД … из уговора о кредиту бр. … закљученог дана 09.09.2008. године; да рате кредита нису редовно измириване због чега је банка прогласила кредит доспелим и покренула извршни поступак у коме је предмет извршења непокретност на којој је установљена хипотека односно кућа тужилаца; да је извршни поступак започет пред судом али је окончан пред Јавним извршитељем, јер је решењем о извршењу Основног суда у Крушевцу посл.бр. И-2500/2013 од 03.07.2013. године одређен Јавни извршитељ Младен Пецељ да спроведе извршење, на предлог извршног повериоца „Еуробанке“ АД против извршног дужника ,,ББ“ ради намирења потраживања извршног повериоца.
Даље је утврђено да је наведени Јавни извршитељ дана 04.03.2019. године донео закључак да се непокретност извршног дужника ,,ББ“ (овде тужиоца) додељује најповољнијем понудиоцу ,,ВВ“ (овде туженом), као купцу за цену од 2.917.194,69 динара, а истом је даље непокретност предата, јер су се тужиоци доборовољно иселили из предметне непокретности, након чега исти станују код своје деце у …. Такође је утврђено да је тужени уписао право својине на предметној непокретности код СКН ….
Будући да немају других непокретности тужиоци у овој правној ствари тужбом са више тужбених захтева траже да им се установи право на дом, сматрајући да је то њихово право јаче у односу на право својине које је у извршном поступку стекао тужени на предметној непокретности, позивајући се при том на одредбе Конвенције о људским правима.
Одлучујући о тужбеним захтевима тужилаца првостепени суд применом одредби Закона о извршењу и обезбеђењу на утврђено чињенично стање, закључује да су исти неосновани, јер у конкретном случају нема места примени чл. 8 Конвенције о људским правима, уз даљи закључак да мешање државе у овом случају има легитиман циљ, да је то неопходно у демократском друштву, због чега је првостепени суд одбио тужбене захтеве тужилаца и одлучио као у изреци ожалбене пресуде.
По оцени Апелационог суда, правилно је првостепени суд утврдио чињенично стање и на исто правилно применио материјално право и за своју одлуку дао разлоге које у свему прихвата и овај суд. Наиме, чл. 8 ст. 1 Европске Конвенције о људским правима прописано је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. Став 2. истог члана допушта, под одређеним условима мешање државе у остваривање ових права, такво мешање мора бити у складу са законом, мора имати легитиман циљ и мора бити неопходно у демократском друштву. Како из чињенично-правног утврђења првостепеног суда произилази да је тужени предметну непокретност купио као учесник на јавној лицитацији, за коју је понудио одговарајући износ, платио купопродајну цену, порез на промет и предметну непокретност укњижио на своје име, да је извршни поступак спроведен и обављен у складу са Законом о извршењу и обезбеђењу, да се приликом избора средстава и предмета извршења водило рачуна о начелу сразмерности, правилан је закључак првостепеног суда да је овакав вид поступања у складу са цитираним одредбама Конвенције о људским правима, те да је у конкретном случају мешање јавних власти усмерено на постизање легитимног циља и у складу је са законом. Такође, правилан је и закључак првостепеног суда којим се наводи да би утврђивањем права на дом тужиоцима било повређено право приватне својине туженог. Наиме, како је тужени спорну непокретност купио у законито спроведеном поступку јавне лицитације на који начин је право својине на истој стекао на правно ваљан начин, то би примена чл. 8 Конвенције о заштити људских права и основних слобода у конкретном случају представљала повреду права приватне својине туженог, а које право је загарантовано Уставом РС као највишим правним актом, па и самом Конвенцијом којом је прописана и заштита имовине у чл. 1 Додатног протокола уз Конвенцију.
Стоје наводи жалбе да је право на дом условљено чињеничним околностима јаке и трајне везе са одређеним местом, међутим исти нису од утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, као што нису од утицаја ни жалбени наводи којима се тужиоци позивају на одлуке Уставног суда РС, обзиром да се у тим одлукама наводи другачије чињенично-правно утврђење. Ово због тога што је предметна непокретност била предмет конституисања заложног права – хипотеке ради обезбеђења новчаног потраживања, па имајући у виду да су тужиоци располагали предметном непокретношћу, исти су свесно наведену непокретност заложили и били упознати са последицама неиспуњења уговора о кредиту. Наиме, хипотека представља заложно право на непокретности, које овлашћује повериоца да ако дужник не исплати дуг о доспелости, захтева наплату потраживања обезбеђеног хипотеком из вредности непокретности без обзира у чијој својини се непокретност налази, па како је своје потраживање поверилац остварио у законито спроведеном извршном поступку, будући да исти представља начин принудног намирења извршног повериоца, то је правилан закључак првостепеног суда да се у конкретном случају не може дати примат заштити права на дом извршног дужника, те да право на дом загарантовано чл. 8 Европске конвенције у конкретном случају не може бити основ заштите извршног дужника од продаје заложене непокретности. Следом изнетог, по оцени Апелационог суда одлучујући у овој правној ствари првостепени суд није повредио право на дом тужилаца, како се то у жалби неосновано истиче, будући да је спорна непокретност као што је наведено била предмет добровољног располагања тужилаца, односно конституисања хипотеке, због чега су и остали жалбени наводи који се у претежном делу своде на тврдњу да се мора дати примат међународним актима у односу на закон оцењени као неосновани.
Из изнетих разлога Апелациони суд је на основу чл. 390 ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде, с тим што је потврђена и одлука о трошковима поступка која се конкретним жалбеним наводима и не оспорава у погледу ваљаности исте.
Председник већа-судија
Ана Спасић,с.р.