Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 2439.12
Гж 2439.12
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ 2439/12
Дана 18.06.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Милорада М. Јанићијевића, као председника већа и судија Драгијане Дробњак и Росе Терзић, као чланова већа, у правној ствари тужиоца Ж. С. из К., чији су пуномоћници Г. С. и О. П., адвокати из К., против туженог Г. Г. из К., чији је пуномоћник С. Р. адвокат из К. ради чинидбе, вредност спора 101.000,00 динара, решавајући по жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Крагујевцу 1П-6963/10 од 08.02.2012. године, у седници већа одржаној на дан 18.06.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу 1П-6963/10 од 08.02.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу један одбијен је тужбени захтев тужиоца против туженог којим је тражио да се обавеже тужени да успостави раније стање, тако што ће да уклони два прозора и прозорска окна и зазида отворе на североисточном зиду, и то један димензија 1,6м х 1м на етажи приземље и 1 димензија 1м х 0,8м на етажи поткровље, у својој породичној стамбеној згради, означене као зграда број 1, постојећа на кп.бр. 9567, земљиште под зградом – објектом, површине 0.00,64 ха, која се састоји од етаже приземље и етаже поткровље, при чему само део објекта има одобрење за употребу, а која је кп.бр. 9567, укупне површине од 0.01,28 ха, све уписано у лист непокретности 5835 КО К. – насеље „Л.“ посматрано у правцу породичне стамбене зграде тужиоца постојеће на кп. бр. 9568, земљиште под зградом – објектом 0,00,71 ха и кп.бр. 9568, а која је кп.бр. 9568 површине од 0.02,17 ха, све уписано у лист непокретности 5835 КО К. 3 – насеље „Л.“, а што би тужени био дужан да трпи, а уколико тужени не би испунио обавезу овлашћује се тужилац да лично или преко трећег лица, о трошку туженог, успостави раније стање и уклони поменуте прозоре и прозорска окна и зазида поменуте отворе, а све у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
У ставу два обавезује се тужилац да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 71.250,00 динара, у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужилац је изјавио жалбу са предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода или укине и предмет врати истом суду на поновно суђење.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд у Крагујевцу је нашао:
Жалба није основана.
По налажењу Апелационог суда побијана пресуда није заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, као ни са разлога који су наведени у жалби.
Наиме, одлука првостепеног суда није противна утврђеном чињеничном стању, примени материјалног права и датим разлозима.
Првостепени суд је по оцени овог суда на поуздан начин утврдио чињенично стање и извео правилан чињенично-правни закључак и то да као прво тужилац није доказао да је тужени у обавези успостављати раније стање ствари, с обзиром да то раније стање ствари датира знатно пре него што се у предметну своју кућу уселио тужилац, где је иначе претходно становао његов отац. То што је посебно утврђено и исказима сведока којима суд с правом поклања веру јер су сведочили о чињеницама које су непосредно опажали, при чему је значајан исказ сведока Т. П. коме је првостепени суд поклонио веру у целини и који је навео да је био раније 10-12 година близак пријатељ са оцем тужиоца, да за то време ништа није рађено на објекту туженога, да отац тужиоца никада није указивао на пропусте који се тужбом указују и траже да се отклоне, тако да није доказано измењено стање које се тужбом тврди.
Такође, првостепени суд правилно до наведеног закључка долази изласком на лице места поред саслушања сведока, и налазом вештака грађевинске струке, те увидом у грађевинску дозволу као и употребну дозволу где се не указује, да су одређени радови били противно одређеној грађевинској дозволи, да се посебно не указује који део објекта нема такву дозволу посебно употребну, а имајући у виду, да су радови на предметном објекту туженога извођени у континуитету, до завршетка, дужи низ година пре него што је овде тужилац подигао тужбу.
Неоснован је навод жалбе тужиоца да је требало допустити ново вештачење, с обзиром да тужилац није довео у сумњу наводе вештака Д. К., а по оцени овога суда само другим налазом би се такав налаз могао довести у сумњу, и на основу тога издејствовати ново вештачење уколико би се разлози другог вештака у значајнијој мери разликовали од вештака кога је поставио суд. То у конкретном случају није било, нити је уз жалбу приложен други налаз вештака кога је првостепени суд поставио и чији је налаз прихватио довео у сумњу.
Сам вештак грађевинске струке утврђује, да је предметна грађевинска дозвола и употребна дозвола везана за цео објекат, да радови који су изведени а на које се тужбом указује, а који су наводно по наводима тужбе угрозили приватност тужиоца у својој кући и свом дворишту нису били такве природе, да су одступали од пројекта и самим тим грађевинске дозволе, у правцу повећанога увида са објекта туженога према објекту тужиоца и његовом дворишту, већ управо супротно. Мањим одступањем од пројекта, овде тужени је извршио застакљивање дела који је био предвиђен као тераса, са стаклом које је непровидно, те самим тим управо је смањио могућност увида у двориште и објекат тужиоца, а што је иначе у већој мери одобрено званичном грађевинском дозволом а и употребном дозволом. Такође, није доказано, што и вештак непосредно утврђује као и суд на лицу места, да са прозора у приземљу, као и са прозора на поткровном делу се врши већи увид у објекат и двориште тужиоца, јер је сам тужени застаклио део који припада терасном делу са кога би се у горњем нивоу много више и боље видео објекат тужиоца као и његов дворишни део, што је иначе такође било одобрено пројектом за градњу. Ако и постоји одступање, по налазу вештака, она нису била таква, да би повећала могућност увида туженога у кућу тужиоца, односно двориште истога, већ насупрот.
Да таквог ометања није било говора и чињеница да отац тужиоца никада није указивао на пропусте које би чинио и ако је чинио овде тужени, није тражио барем 10 до 12 година пре тога измену постојећега стања враћајући га на неко раније стање, тако да постављени тужбени захтев није ослоњен на позитивне чињенице које би водиле другачијој одлуци него што чини првостепени суд или довели до другачијег чињенично-правнога закључка.
Правилно првостепени суд по основу одредбе чл. 3 и 5 ЗОСПО утврђује да власник има право да своју ствар држи, да је користи, да њоме располаже у границама одређеним законом, што је у конкретном случају тужени и чинио, односно није учинио ништа што би водило злоупотреби свога овлашћења из чл. 3 ЗОСПО нити је тужени приликом коришћења непокретности отежао коришћење друге непокретности, овде објекта тужиоца као и његовог дворишта, јер је доказано путем сведока, да тужилац нити ко од његових станара је бацао смеће са прозора у двориште туженога, нити су у том правцу пружени позитивни докази. Такође, није доказано да имисија непријатних мириса, прелази ниво који је допуштен за нормално коришћење стамбеног објекта какав је објекат туженога, јер није пружен доказ да се овде тужени бави некаквом делатношћу, због које би објекат био извор имисија које нису уобичајене.
Према томе, овај суд налази да су сви разлози жалбе тужиоца појављују као неосновани јер није спорно да тужилац као власник своје ствари има право да ствар користи у пуној мери, али уз ограничење законом заштићених права другога власник, нити је овде други власник прекорачио своје законом дато овлашћење у коришћењу свога објекта а на штету објекта туженога, тако да нема повреде прописа на које се у жалби указује, односно да је повређена приватност тужиоца пропустима и начином коришћења своје непокретности од стране туженога.
Како је првостепени суд на правилан начин ценио и одмерио трошкове парничног поступка усвајајући само нужне и потребне трошкове за вођење предметне правне ствари, а према постигнутом успеху у парници, сходно одредби чл. 149 и 150 ЗПП, то је све разлоге жалбе тужиоца ваљало одбити, те је донета одлука као у изреци ове пресуде.
Са изложеног, на основу чл. 375 ЗПП-а, а у вези чл. 506 ст. 1 ЗПП-а („Службени гласник РС“ 72/11), одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић