Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 244.13 предаја у судржавину
Гж 244.13 предаја у судржавину
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-244/13
Дана: 03.09.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Росе Терзић и Весне Цветковић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Ј. М. из П., кога заступа пуномоћник В. Б., адвокат из К., против туженика М. М. и В. М., које заступа пуномоћник адвокат Ђ. З. из К., основ спора предаја у судржавину, вредност спора 501.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Врњачкој Бањи I 29П.бр.577/12 од 09.10.2012. године, у седници већа одржаној дана 03.09.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца Ј. М. као неоснована, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Врњачкој Бањи I 29П.бр.577/12 од 09.10.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке пресуде, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу туженици да тужиоцу као сувласнику са уделом од 1/2 -идеалне половине породичног стамбеног објекта који се налази на кат. парцели 997/8 уписане у поседовном листу број 1594 КО В. Б., предају у судржавину сутерен и приземље породичног стамбеног објекта који се налази на кат. парцели број 997/8 уписаној у поседовном листу број 1594 за КО В. Б. , у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, као неоснован.
Ставом другим изреке пресуде, обавезан је тужилац да туженицима плати трошкове парничног поступка у износу од 195.255,00 динара у року од 15 дана са законском затезном каматом почев од дана извршности одлуке о трошковима па до коначне исплате.
Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих законских разлога са предлогом да се првостепена пресуда преиначи тако што ће се усвојити тужбени захтев тужиоца као основан и туженици обавезати на плаћање опредељених трошкова поступка.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу тужиоца сагласно овлашћењима из чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је одлучио:
Жалба је неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредби парничног поступка, на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би морала бити укинута. Првостепена пресуда има разлоге који нису у супротности са изреком пресуде, нити су противуречни изведеним доказима, па нема битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се неосновано указује. Дати разлози првостепеног суда нису довољни и потпуни, али овај пропуст првостепеног суда не утиче на законитост и правилност првостепене пресуде, јер ће разлозима које ће овај суд додати, пропуст бити исправљен.
Према утврђењу првостепеног суда, сада покојни Ж. је отац тужиоца Ј., који је 03.08.2005. године извршио самоубиство. Сада пок. Ж. и тужилац су сувласници породичне стамбене зграде у површини од 1,35 ари и дворишта уз стамбену зграду површине 1,25 ари са уделима од по 1/2 – идеалне половине а која стамбена зграда је изграђена на кат. парцели број 997/8 КО В. Б., према препису поседовног листа број 1594. Сада покојни Ж. са туженицима закључио је уговор о доживотном издржавању који је оверен од стране судије Општинског суда у Врњачкој Бањи III Р.бр.30/05 дана 24.02.2005. године којим је као прималац издржавања, туженицима као даваоцима издржавања као накнаду за уговорено издржавање оставио у својину свој сувласнички удео од 1/2 стамбене зграде и то приземни део који се састоји од две собе, кухиње са трпезаријом, купатила са вц-ом, ходника, гараже са подрумом, две терасе око стана и терасе под гаражом, као и 1/2 дворишта уз стамбену зграду укупне површине од 0.01,26 ха и то садашњи део плаца испред улазних врата за приземни део зграде, уз обавезу давалаца издржавања у овом спору туженика, да за прилаз спратном делу зграде у којој ће боравити прималац издржавања, сада пок. Ж. изграде одговарајуће степениште у правцу постојећих степеница, као и део парцеле иза кухиње и терасе у приземљу. Радовима туженика који су обављени у 2005. години и то до краја јула 2005. године стамбени објекат који је представљао једну стамбену целину подељен је на две стамбене целине а према закљученом уговору о доживотном издржавању са сада покојним Ж., тако да једну стамбену целину чини сутерен и приземље а другу стамбену целину чини спрат објекта. Издвајање посебних стамбених целина извршено је извођењем радова за које сагласност није дао тужилац. Укупна корисна површина просторија у сутерену износи 49,49 м2, у приземљу 75,51 м2 а на спрату 82,43 м2. Вештачењем од стране вештака грађевинске струке утврђено је који радови су изведени од стране туженика као и чињеница да су у питању две стамбене целине.
Даље је утврђено, да су туженици у државини непокретности које су предмет уговора о доживотном издржавању, а који уговор није раскинут нити је утврђена његова ништавост. Тужилац је држалац спрата стамбеног објекта. Сувласници стамбеног објекта који се налази на кат. парцели 997/8 КО В. Б., уписани са уделима од по 1/2 – идеалне половине сада покојни Ж. и тужилац Ј. нису извршили физичку деобу сувласничке ствари пре закључења уговора о доживотном издржавању сада пок. Ж. са туженицима у овом спору, а који уговор је закључен и оверен под бројем III Р.бр.30/05 дана 24.02.2005. године.
Тужилац и М. М. као правни следбеници сада пок. Ж. по његовој смрти покренули су поступак против туженика којим су тражили да суд раскине уговор о доживотном издржавању уз постављање и евентуалног тужбеног захтева да уколико га не раскине утврди да је ништав и да не производи правно дејство. Пресудом П.бр.182/10 одбијен је тужбени захтев. У поступку по жалби Апелациони суд у Крагујевцу одлуком Гж-3490/10 потврдио је првостепену пресуду и уговор о доживотном издржавању остао је на снази и као такав производи правно дејство.
Из тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је с позивом на одредбу чл. 14 ст. 1 и чл. 43 Закона о основама својинско правних односа извео закључак да је тужбени захтев тужиоца као сувласника са уделом од 1/2 - идеалне половине за предају у судржавину сутерена и приземља стамбеног објекта изграђеног на кат. парцели 997/8 КО В. Б. а који су у искључивој државини туженика, неоснован. Као разлоге навео је да се туженици не налазе у државини стамбеног објекта као целине, већ у државини сутерена и приземља а да се тужилац налази у државини спратног дела куће, па његово право на судржавину као сувласника није повређено, јер он није искључен из судржавине породичног стамбеног објекта и свако од сувласника је у државини дела сразмерно свом сувласничком уделу.
Утврђено чињенично стање, жалбом тужиоца се не доводи у сумњу јер је првостепени суд правилном оценом изведених доказа и то сваког посебно и свих заједно потпуно и правилно утврдио релевантне чињенице за правилно пресуђење.
Наиме, предмет овог спора је захтев тужиоца као сувласника породичне стамбене зграде са уделом од 1/2 - идеалне половине за предају у судржавину дела стамбене зграде и то приземља и сутерена објекта који је у искључивој државини туженика.
Институт сусвојине регулисан је чл. 13 Закона о основама својинско правних односа, према којој одредби сусвојина постоји када на неподељеној ствари више лица има право својине, али тако да је део сваког титулара својине одређен сразмерно целини. То значи, да на једној ствари право својине припада већем броју лица, а пошто ствар није подељена то нико од сувласника нема искључиву власт на физички одређеном делу ствари, него свако врши своја власничка овлашћења сразмерно свом сувласничком идеалном делу, на целој ствари по чл. 14 истог Закона. То даље значи, да је идеални део, део права на ствари, за разлику од реалног дела који је део саме ствари. Сваки сувласник има идеални део на свакој честици заједничке ствари. Сувласници се налазе у правној заједници и сваки сувласник је власник свога аликвотног дела и њиме може слободно да располаже, али не може да отуђи реални део сувласничке ствари, нити може оптеретити целу сувласничку ствар. Ниједан сувласник не може имати искључиво право државине без сагласности осталих. Сувласници ствар користе по договору, а ако договора нема следи уређење начина коришћења или деоба ствари. Према одредби чл. 14 наведеног Закона, сувласник има право да сувласничку ствар држи, да се њоме користи заједно са осталим сувласницима, сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника.
У конкретној правној ситуацији, правни претходник тужиоца, сада покојни Ж., отац тужиоца, без договора и споразума са тужиоцем и без претходне физичке деобе или уређења начина коришћења сувласничке ствари извршио је сам физичку деобу сувласничке ствари и реални део сувласничке ствари отуђио уговором о доживотном издржавању III Р.бр.30/05. Покојни Ж. као сувласник могао је слободно располагати својим аликвотним делом сувласничке ствари од 1/2 - идеалне половине али није могао отуђити реални део сувласничке ствари. У ситуацији када је вођен и правноснажно окончан поступак за раскид и утврђивање ништавости уговора о доживотном издржавању III П.бр.30/05 којим је сада пок. Ж., као сувласник са уделом од ½-идеалне половине, отуђио реални део сувласничке ствари, чија се предаја у судржавину захтева у овом предмету П-182/10, која одлука је потврђена одлуком Гж-3490/10 по налажењу овог већа, физичка деоба сувласничке ствари коју је извршио један од сувласника и то сада пок. Ж. без сагласности другог сувласника овде тужиоца је оснажена, што значи да је извршена физичка деоба сувласничке ствари, јер је одлука постала правноснажна па закључени уговор о доживотном издржавању производи правно дејство по истој одлуци и не може бити предмет другачије оцене од стране овог већа, па су туженици у својину и државину добили тачно одређен реални део. Код таквог стања ствари и постојања правноснажне одлуке П-182/10 и одлуке Гж-3490/10 туженици се у искључивој државини сувласничке ствари и то реалног дела приземља и сутерена налазе по основу правног посла чија ништавост у правноснажном окончаном поступку није утврђена, па он производи правно дејство и у таквој ситуацији захтев за предају у судржавину је неоснован из напред наведеног разлога.
Из наведеног разлога, наводи жалбе тужиоца о погрешној примени материјалног права нису основани, па је Апелациони суд сагласно одредби чл. 375 ЗПП, а у вези чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11) жалбу тужиоца одбио као неосновану и првостепену пресуду потврдио, истој додајући и своје разлоге.
Правилна је и одлука о трошковима спора и за исту дати правилни разлози, с обзиром да тужилац није успео у овом спору.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић, с.р.