Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Парнични поступак » Гж 2483.12
Гж 2483.12
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2483/12
Дана 19.06.2012. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судијa Милорада М. Јанићијевића, као председника већа и судија Росе Терзић и Надежде Видић, као чланова већа, у правној ствари тужиоца Ј. Љ. из К., кога заступа пуномоћник С. Л., адвокат из К., против тужене Националне службе за запошљавање, Филијала К., коју заступа пуномоћник Ј. М., ради накнаде штете, вредност предмета спора 361.589,90 динара, решавајући поновно по жалби тужиоца на основу одлуке Уставног суда Србије Уж-3810/2011 од 22.05.2012. године, у седници већа одржаној на дан 19.06.2012. године донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Ставља се ван снаге одлука овога суда Гж.бр.1221/11 од 25.05.2011. године, па Апелациони суд одлучује
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Краљеву П1 1630/10 од 17.01.2011. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу један одбијен је тужбени захтев тужиоца против тужене којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде материјалне штете због неостваривања права на новчану накнаду и права на пензијско и инвалидско осигурање за период 01.06.2008. године до 31.05.2010. године исплати износе у висини зараде све као у изреци, са припадајућом законском затезном каматом на сваки појединачни износ од доспећа па до исплате.
У ставу два одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да на тужиочево име надлежном Фонду ПИО, Филијала у К., изврши уплату неуплаћених, обавезних, законом предвиђених доприноса за пензијско, социјално и здравствено осигурање за период 01.06.2008. године до 31.05.2010. године по стопи на дан уплате, те да уредно попуни и преда одговарајући законом прописани образац М-4, као неоснован.
У ставу три одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
Одлучујући по жалби тужиоца овај суд је донео своју одлуку Гж.бр.1221/11 од 25.05.2011. године, где је жалба тужиоца одбијена као неоснована.
Тужилац се уставном жалбом обратио Уставном суду налазећи да су му одлуком овога суда и Основног суда повређена права на правично суђење и једнаку заштиту права, зајамчено одредбама чл. 32 ст. 1 и чл. 36 ст. 1 Устава Републике Србије. Уставни суд је донео своју одлуку број: Уж-3810/2012 од 22.05.2012. године, којом се усваја уставна жалба тужиоца и утврђује да су пресудом Основног суда у Краљеву П1 1630/10 од 17.01.2011. године и пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж.бр.1221/11 од 25.05.2011. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и једнаку заштиту права, зајамчена одредбама чл. 32 ст. 1 и чл. 36 ст. 1 Устава Републике Србије, да би у ставу два наложено Апелационом суду у Крагујевцу да понови поступак по жалби који је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Основног суда у Краљеву П1 1630/10 од 17.01.2011. године, у року од 60 дана од дана достављања предметне одлуке.
Поступајући по одлуци Уставног суда број Уж-3810/2011 од 22.05.2012. године а става два исте, овај суд је донео одлуку као у ставу један овога решења, те ставио ван снаге своју одлуку Гж.бр.1221/11 од 25.05.2011. године.
Наиме, наведеном одлуком поштује се одлука Уставног суда Србије од 25.05.2012. године као у ставу два изреке, јер је то предуслов да се поновно одлучује по жалби тужиоца. Одлука Уставног суда утемељена је у члану 89 а потом у измењеним одредбама истога члана чланом 23 Измене закона о Уставном суду где је предвиђено да када Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајамчена Уставом се може поништити појединачни акт осим судске одлуке, забранити даље вршење радњи или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице утврђене повреде или ускраћивање зајамчених права и слободе и одредити начин правичног удовољења подносиоца, што у конкретном случају значи, да иако одлуком Уставног суда није поништен појединачан акт, односно овде судска одлука овога суда као и Основнога суда јер то није омогућено измењеним одредбама члана 89 Закона о уставном суду, али је у овлашћењу Уставног суда да наложи надлежном органу да предузме друге мере или радњу којом се отклањају последице утврђене повреде.
Доводећи ово у везу са чланом 104 Закона о Уставном суду, овај суд налази, да је обавеза да се поступи у свему према одлуци Уставног суда од 25.05.2012. године, посебно његовог става два. Даље да према наведеном има места примени одредбе члана 422 ЗПП која регулише понављање поступка, односно став 1 тачке 11 где је наведено да ако у поступку по уставној жалби Уставни суд утврди повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајамчених Уставом и парничним поступку се ствара основ за обнову поступка, те и ако у конкретном случају нема директнога захтева овде тужиоца, има се сматрати да је то учињено налогом Уставног суда у одлуци од 25.05.2012. године. У конкретном случају има места примени одредбе и чл. 429 ЗПП јер је одлуком Уставнога суда од 25.05.2012. године утврђена обавеза поступања другостепеног суда, односно става четири изреке, те је донета одлука као у изреци овога решења у ставу један, без одржавања расправе.
У поновном одлучивању по истакнутој жалби тужиоца на побијану пресуду а у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао
Жалба је основана.
По налажењу Апелационог суда побијана пресуда је заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, јер нема разлога о одлучним чињеницама, као и на погрешној примени материјалног права што је имало за последицу и непотпуност чињеничног стања, те је као таква морала бити укинута.
Наиме, доносећи одлуку као у изреци побијане пресуде првостепени суд је одбио постављени тужбени захтев, налазећи да би овде тужиоцу припало право на тражену накнаду, односно накнаду материјалне штете због неостваривања права на новчану накнаду и права на пензијско и инвалидско осигурање за период од 01.06.2008. године до 31.05.2010. године у износима као у изреци под условом, да је овде тужилац туженом ставио прописани захтев за остваривање права, односно да како то тужилац није учинио, то би у супротном био учињен „опасан преседан“ који би омогућавао потпуно обештећење странака у висини вредности неоствареног права у свим поступцима у којима је због протека рока за покретање поступка наступила преклузија права. То без обзира да је пропуштено учињено услед погрешног уверења – заблуде да тужиоцу, да му право не припада, било због одлука донетих у законитој процедури од стране надлежног органа, било због прејудицираног изјашњавања овог органа без спроведене законите процедуре.
Овакав став првостепеног суда се за сада са сигурношћу не може прихватити. То стога што првостепени суд када долази до овог става не даје разлоге, односно не цени у којој мери поступање надлежног органа тужене и запослених у оквиру вршења своје службене дужности истицањем у просторијама надлежног органа Службе за запошљавање, као и непосредним упутствима, где се наводи да радници, међу осталима и овде тужилац, немају право на остваривање тражене накнаде и да се то на њих не односи јер је условило и допринело да је такво поступање, незаконито и противно одредбама Закона о управном поступку неблаговременом подношењу захтева за накнаду, а све имајући у виду одредбу чл. 172 ЗОО.
Првостепени суд је био дужан да на основу утврђеног чињеничног стања на поуздан начин утврди да ли је поступање које је евидентно и по одлуци Уставног суда било непрописно и незаконито од стране надлежних служби органа тужене када су истакли обавештење да радници, између осталог и тужилац, немају право на одређену накнаду, би могло врло реално да доведе до закључка таквих лица, па и тужиоца, да то право не захтева већ да то учини тек по протеку рокова за стављање захтева.
Ово и стога што се у тужби, децидно наводе одредбе Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености вежећег до 23.05.2009. године, да је тужена поступила активностима супротно одредби чл. 60 ст. 3 Устава Републике Србије, те одредбама Закона о општем управном поступку, о чему је првостепени суд морао дати разлоге, као и о примени Правилника о организацији националне службе за запошљавање, те Правилника о начину и условима пружања услуга и коришћења средстава Националне службе за запошљавање. Тек са овог становишта и посматрајући предметни случај као целовит, у поступању и једне и друге стране првостепени суд би могао доћи до правилног закључка, да ли у понашању и једне и друге стране има пропуста који су утицали на штету и у ком обиму.
То првостепени суд није учинио, већ је одлуку искључиво засновао на свом ставу, за који је Уставни суд нашао, као и за став овога суда којим се потврђује став првостепеног суда, да није у складу са остваривањима права на правично суђење и једнаку заштиту права, зајамчену одредбама чл. 32 ст. 1 и чл. 36 ст. 1 Устава Републике Србије.
Стога има места у одлуци овога суда као у ставу два изреке где је укинута побијана одлука и враћена на поновно суђење, при чему је укинута и одлука о трошковима поступка, с обзиром да она дели судбину одлуке о главној ствари. Овај суд указује првостепеном суду да приликом одлучивања поред одредбе чл. 172 ЗОО и осталих наведених одредби као у тужби и на расправи датих од стране пуномоћника тужиоца, има у виду и одредбу чл. 192 ЗОО, односно како се ради о накнади штете, и о томе да је тужбени захтев оспорен како по основу тако и по висини, утврди да ли стоји допринос и у којој мери једне или друге стране у погледу висине штете и о томе да јасне и потпуне разлоге.
Поред наведеног, у поновном поступку првостепени суд ће имати у виду и примедбе изнете у овом решењу, као и све остале разлоге из жалбе тужиоца ако нађе да су од значаја за одлучивање, те бити у могућности да донесе закониту и правилну одлуку.
Са изложеног, на основу чл. 104 а у вези са чл. 89 Закона о Уставном суду Републике Србије и чл. 429 ЗПП, чл. 376 ЗПП, а у вези чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11), одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић