АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа – судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници  тужиоца С. О. из К., против тужене Р. С., коју заступа законски заступник Републички јавни правобранилац, Одељење у К., ради пружања делотворне судске заштите од дискриминаторског поступања,  одлучујући по жалби тужиоца изјављеној против  решења Вишег суда у Јагодини  П.бр.12/11 од 08.06.2011.године,   на седници већа од 14. 10. 2011.године, донео је

 

Ожалбеним решењем  Виши суд у Јагодини оглашава се стварно ненадлежним за поступање у правној ствари тужиоца С. О. из К., против тужене Р. С., те да се по правоснажности решења предмет уступи Уставном суду Србије.

Против наведеног решења тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући  исто због повреде одредаба парничног поступка и непотпуно утврђеног чињеничног стања. 

Испитујући ожалбено решење на основу чл.388 у вези чл.372 ЗПП, по увиду у списе  предмета  и садржину изјављене жалбе, Апелациони суд је нашао да је тужиочева   жалба  делимично основана.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбеног решења  није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности, нити повреда поступка  из чл.361 ст.1 ЗПП, на коју тужилац указује у својој жалби, јер  у конкретном случају првостепени суд није  био дужан да одржи рочиште на главну расправу а на чему тужилац у својој жалби инсистира.  Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено али материјално право у једном делу није правилно примењено што је условило преиначење првостепене одлуке на начин наведен у изреци ове одлуке.

Из  ожалбеног решења произилази да је овде тужилац Вишем суду у Крагујевцу поднео тужбу против Д. С. и  А. С., судије Вишег суда у  Крагујевцу.  Након што је поступак у односу на захтев према туженој А. С. правоснажно окончан, Апелациони суд у Крагујевцу је списе  предмета уступио Вишем суду у Јагодини као месно надлежном, с  обзиром да су све судије Вишег суда у Крагујевцу биле изузете од поступања у конкретном предмету.

Поступајући у конкретној правној ствари првостепени суд полази од  одредбе чл.23 Закона о уређењу судова којом је дефинисана надлежност Вишег суда. У конкретном случају тужилац тражи да се утврди да је тужена Р. С. повредила право на независно, непристрасно и законом установљено право гарантовано одредбом чл.36 Устава Републике Србије, право на једнак положај  свих странака у судским и другим поступцима, право на жалбу, право на имовину и наслеђивање, па је због тога  тражио да се тужена обавеже да у року од три месеца почев  од дана  примене пресуде  у национално законодавство  инплементира директиве, препоруке Савета Европе и  правна схватања наведена у захтеву. Имајући у виду реферат  и петитум тужбе, по мишљењу првостепеног суда овде се ради о уставној жалби из чл.170 Устава Републике Србије а за поступање по уставној жалби надлежан је Уставни суд Србије а не Виши суд због чега је донето решење како је већ наведено.

Правилно је закључио првостепени суд да није стварно надлежан за поступање у конкретној правној ствари. Ово због тога што тужилац својом тужбом од 13.11.2011.године која је достављена Вишем суду у Крагујевцу тражи делотворну судску заштиту од дискриминаторског поступања тужених, а тражи и отклањање последица свих проузрокованих утврђених од суда дискриминаторских поступања.  Према постављеном захтеву то дискриминаторско поступање према тужиоцу се огледа у томе што су му ускраћена или ограничена одређена права гарантована Европском конвенцијом за заштиту људских права и слобода, што му је ускраћено право на правично пресуђење у разумним роковима пред стварно ненадлежним, независним, непристрасним и законом установљеном суду, што му је повређено право на имовину и  на наслеђивање и томе слично. Сва ова права која су тужиоцу, наводно повређена, спадају у корпус људских права предвиђених Европском конвенцијом за заштиту људских права и  основних слобода а као таква су предвиђена и важећим  Уставом Републике Србије. Одредбом чл.82 Закона о Уставном суду предвиђено је да се уставна жалба може изјавити  против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права  и слободе зајемчене Уставом, ако  су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту. Уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року. За одлучивање по уставној жалби надлежан је  Уставни суд.  Редован суд није овлашћен да одлучује о напред наведеним питањима а тужилац у конкретном случају потражује и одређену штету од тужених проистеклу наводном повредом његових уставом зајемчених права. Међутим,  да би се могло одлучивати по захтеву за накнаду штете сходно одредби чл.90 Закона о уставном суду  неопходно је да постоји одлука Уставног суда донета у складу са чл.89 ст.3 истог Закона којом би се утврдило да је повређено одређено уставом зајемчено право. Тек након што таква одлука уставног суда постоји мора се испоштовати законом утврђена процедура па уколико се и на тај начин не реши  питање накнаде штете тек се може тада говорити о надлежности редовног суда. Очито је дакле да у конкретном случају тужилац није одабрао правилан и законом предвиђени правни пут за заштиту својих права јер се непосредно обратио редовном суду а што у складу са свим напред наведеним није могуће. То значи да се у оваквим случајевима тужба јавља као недопуштена.

Ожалбеним решењем првостепени суд је правилно нашао да није надлежан за поступање, али одлука коју је првостепени суд донео имајући у виду све напред наведено није правилна јер се суд  није могао огласити стварно ненадлежним док недопуштене тужбе а посебно предмет није могао уступити Уставном суду Србије јер се овде не ради о случају из чл.21 ст.1 ЗПП.  Суд је у конкретном случају применом одредби чл.15 ст.1, 277 и 279 ст.1 тач.1 ЗПП био дужан да тужбу одбаци па с обзиром да није поступио на наведени начин  а да је уједно првостепени суд погрешно применио  поменуте одредбе Закона о Уставном суду које се могу третирати и као материјално право, то је овај суд преиначио првостепено решење на начин наведен у изреци овог решења а сходно одредби чл.387 тач.3 ЗПП. Овај суд је напред наведену одлуку донео пазећи по службеној дужности на правилну примену материјалног права, те се практично само утолико тужиочева жалба може сматрати основаном.

Иначе, сами жалбени наводи нису од значаја за другачије одлучивање јер  се  у њима углавном цитирају одредбе прописа и слично. Предлог из жалбе за доношење допунске пресуде од стране првостепеног суда сада је беспредметан. Сам тужилац у жалби даје жалбени предлог да  Уставни  суд донесе одлуку, што само потврђује прави циљ вођења овог поступка а то је да се управо дође до одређене одлуке Уставног суда Србије како је то напред наведено. Тиме се само потврђује напред изнет правни став овог суда.

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр.2510/11 од 14.10.2011. године.