Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Наследно право » Гж 2522.11 утврђивање
Гж 2522.11 утврђивање
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВАЦ
Број: Гж.бр.2522/11
Дана: 24.10.2011. године.
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА!
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиља Б. Б. из Ч. и Љ. Ф. из С., чији је заједнички пуномоћник М. С. адв. из Ч., против тужене Н. П. из П., чији је пуномоћник С. В. адв. из Ч., ради утврђивања, вредност предмета спора 760.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку 2П.бр.769/10 од 18.11.2010. године, у седници већа одржаној 24.10.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Н. П. из П. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку 2П.бр.769/10 од 18.11.2010. године.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиља да се обавеже тужена да им на име трошкова жалбеног поступка–састава одговора на жалбу плати износ од 14.062,50 динара и неопредељени износ на име судске таксе за одговор на жалбу.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде 1. утврђено је да тужена П. Н. из Ч. нема право законског наслеђивања на заоставштини оставиоца П. Д., бившег из Ч., јер је њена заједница живота са оставиоцем била трајно престала пре његове смрти, њеном кривицом.
Изреком 2. обавезана је тужена да тужиљама као солидарним повериоцима, на име трошкова парничног поступка плати износ од 346.925,00 динара.
Против ове пресуде тужена је благовремено, преко накнадно ангажованог пуномоћника Д. М. адв. из Ч., изјавила жалбу, побијајући је из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Тужиље су, преко својег пуномоћника, доставиле одговор на жалбу у коме су предложиле да се жалба као неоснована одбије и да им суд на терет тужене досуди трошкове жалбеног поступка.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Неоснован је навод жалбе да је оспорена пресуда донета уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП уз образложење да не садржи разлоге о одлучним чињеницама и да су дати разлози нејасни, противречни и у супротности са стањем доказа у списима предмета.
Побијана пресуда не садржи наведене недостатке. Супротно тврђењу у жалби образложење пресуде садржи исцрпне, јасне, аргументоване и уверљиве разлоге у погледу свих чињеница битних за решење конкретне парнице, који се заснивају на правилној оцени свих изведених доказа и на чињеницама које између странака нису спорне.
Саслушањем странака и бројних сведока и увидом у одговарајуће писмене доказе, првостепени суд је утврдио да је правни претходник тужиља сада пок. Д. П. који је трагично изгубио живот 11.07.2002. године, засновао ванбрачну заједницу са туженом П. Н. у априлу 2000. године, а да су се венчали 22.05.2001. године. У почетку су живели у кући Д. мајке у Љ.. Због недостатка конфора после око три месеца преселили су се у изнајмљени стан у Ч. у коме је сада пок. Д. само повремено боравио јер је чешће спавао у кући своје мајке а у ком дворишту је имао и кафану СУР „П.“ коју је једно време држао.
Увидом у писмени доказ под насловом опозив пуномоћја који је оверен пред Општинским судом у Чачку под Ов.бр.6713/01 од 11.10.2001. године, суд је утврди да је сада пок. Д. опозвао раније сачињено пуномоћје издато супрузи односно туженој П. Н. под бр.Ов.764/01 од 08.02.2001. године, а којим је тужену овластио да у његово име води све послове око његове СУР „П.“, врши набавку и плаћање робе и свих дажбина, пошто га је супруга напустила навео је да опозива дато пуномоћје и све трошкове које буде учинила на његов рачун не признаје.
Претходно је сада пок. Д. према признаници коју је издала Р.-н. И. У. „Ч. Г.“ бр. 225755 дана 27.09.2001. године уплатио износ од 100 динара ради објављивања огласа са текстом: „Одричем се супруге Н. П., рођ. М. из Ч., учињене дугове на моје име не признајем јер је покренута бракоразводна парница“.
Правилно је на основу увида у ове писмене доказе првостепени суд утврдио, а у склопу исказа бројних сведока који су се о томе изјашњавали и чији су искази у основи правилно интерпретирани, супротно жалбеним наводима, да је заједница живота између супружника сада пок. Д. и сада тужене Н. била трајно престала почев од 11.10.2001. године и да није поново успостављена до смрти сада пок. Д. који је извршио самоубиство 11.07.2002. године.
Поред утврђене, за конкретну парницу релевантне, чињенице да је заједница живота између оставиоца сада пок. Д. и тужене као његове венчане супруге била трајно престала, првостепени суд је утврдио, супротно жалбеним наводима да је трајни престанак фактичке заједнице живота престао кривицом тужене која га је без оправданог разлога и повода напустила и поред чињенице да је био склон претераној употреби алкохола, а због чега је у четири наврата лечен у болници, а што се потврђује и у жалби. С обзиром да сада пок. Д. и када је био под дејством алкохола, није био агресиван, нити је злостављао, вређао и омаловажавао тужену, а што је и сама потврдила у својем исказу, а што није чинио ни у време кад није конзумирао алкохол јер је био добар и миран човек, тужена није имала разлога ни оправдања да га напусти. Сада пок. Д. се жалио бројним сведоцима због тога што га је супруга односно тужена напустила и занемарила брачне обавезе према њему, да му није спремала храну, одржавала домаћинство, прала га и пеглала, а што је чинила његова сада пок. мајка са којом је живео у родитељској кући у Љ., после фактичког прекида брачне заједнице са туженом.
Брак између супружника склапа се ради остварења заједнице живота, а што јасно произилази из одредбе чл. 16 Породичног закона, као и обавеза супружника да воде заједнички живот те да се узајамно поштују и помажу, да споразумно одређују место становања и одлучују о вођењу заједничког домаћинства, а што произилази и из одредби чл. 25, 27 истог Закона.
Поред законских обавеза супружници имају и одређене моралне обавезе једно према другом које подразумевају да буду заједно „и у добру и у злу и у здрављу и у болести“, да одржавају и емотивне везе и сексуалне односе, а што се не може остарити уколико су супружници раздвојени. Повремено виђање супружника, ради евентуалног договора око споразумног развода брака, управљања заједничком имовином и регулисања имовинских односа, ако су супрузи физички раздвојени без оправданог разлога, не може се сматрати поновним успостављањем брачне заједнице.
Због тога су неосновани и без утицаја на правилност утврђеног чињеничног стања, жалбени наводи да сада пок. Д. није поднео тужбу за развод брака и поред тога што је то навео у тексту признанице за оглас, да је био хронични алкохоличар који се болнички лечио у четири наврата, да је због нетрпељивости свекрве према туженој и недостатка купатила и основних услова за становање, у кући родитеља сада пок. Д., изнајмила стан у Ч. у који се уселио и сада пок. Д., мада је чешће спавао у родитељској кући јер се у истом дворишту налазила и кафана коју је држао тужени и да све то указује да брачна заједница између њих никада није престајала а још мање њеном кривицом. Жалбени навод да је сада пок. Д. био на болничком лечењу почев од 09.10.2001 до 16.10.2001. године, а из којег периода датира и опозив пуномоћја од 11.10.2001. године и да због тога није могао слободно изразити своју вољу у изјави коју је суд оверио, а у којој је између осталог наведено да га је супруга Н. напустила не доводи у питање веродостојност тог писменог доказа и пословну способност сада пок. Д.
У првостепеном поступку тужена није предлагала извођење доказа вештачењем преко вештака одговарајуће медицинске специјалности у доказ напред наведених чињеница. У тој фази поступка такође није предлагала ни да се изврши увид у писмени доказ под насловом „последњи поздрав“, а које писмено је наводно сачинио сада пок. Д. и својеручно га потписао, а у коме се похвално изражава о туженој, најављујући самоубиство, а који доказ је приложен тек уз жалбу уз образложење да је то писмено тужена наводно добила тек после закључења расправе, од Б. Н. која га је случајно сачувала и није била свесна његовог значаја.
По оцени Апелационог суда наведено писмено не може се третирати као нов доказ на који се позива у жалби, а у смислу чл. 359 ст. 1 ЗПП је није учинила вероватним да без своје кривице није могла предложити да се овај доказ изведе до закључења расправе пред првостепеним судом. Поред тога наведено писмено је без датума и било какве потврде да га је сачинио сада пок. Д. и без доказа када се и како нашао код Б. Н. и када га је и због чега предала туженој.
Неосновано је и оспоравања закључка првостепеног суда у односу на садржину исказа сведока Б. З. и К. Г. који су навели да заједница живота између сада пок. Д. и тужене никада није трајно престајала до смрти сада пок. Д.
Тим поводом првостепени суд је дао јасне и уверљиве разлоге због којих није прихватио исказе ових сведока који су у супротности са контекстом исказа других бројних сведока чија су имена поименично наведена и у супротности са садржином писмених доказа које је написао и потписао сад пок. Д., који не би имао разлога ни интереса да у писменима која је сачинио, а чија веродостојност није оспорена, наведе да га је тужена као супруга напустила, да то стварно није учинила и то без оправданог разлога.
На правилно утврђено чињенично стање да је заједница живота између супружника сада пок. Д., као оставиоца и тужене престала почев од октобра 2001. па до 11.07.2002. године, када је пок. Д. трагично изгубио живот, а што се сматра трајним престанком заједнице живота и то кривицом тужене, правилно је применио материјално право првостепени суд, на које се и позвао и то одредбу чл. 22 ст. 3 Закона о наслеђивању, када је усвојио тужбени захтев тужиља и одлучио као у изреци под 1. побијане пресуде.
Ниједним жалбеним наводом јасни и исцрпни разлози првостепеног суда који се односе на утврђено чињенично стање и примену материјалног права, не доводи се у питање, а због чега је Апелациони суд на основу чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци 1. Правилна је и одлука о трошковима јер су тужиљама које су у целости успеле у конкретној парници досуђени само нужни парнични трошкови, према одредби чл. 149 ст. 1 и 150 ЗПП, у укупном износу од 346.925,00, а чија се висина жалбом и неоспорава.
Захтев тужиља истакнут у одговору на жалбу да се тужена обавеже да им за састав одговора на жалбу од стране пуномоћника адвоката плати износ од 14.062,50 динара и неопредељени износ на име таксе на одговор, Апелациони суд је оценио неоснованим јер се не ради о нужном издатку. Поред тога захтев за надокнаду судске таксе није опредељен ни документован одговарајућом признаницом, а због чега је сходно одредби чл. 161 ст. 1 у вези са чл. 150 ЗПП, одлучено као у изреци 2.
Председник већа – судија
Обрен Јездић