Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 253.10 Утврђивање правa својине
Гж 253.10 Утврђивање правa својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број:Гж.253/10.
Дана:19.02.2010.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиље Љ. М. из Ч., чији је пуномоћник Ј. П. адв. из Ч., против тужених Града Ч.,чији је заступник Градски јавни правобранилац и УТП М. АД Ч. у Ч., чији је пуномоћник В. Ћ. адв. из Ч., ради права својине, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Општинског суда у Ч. П.1474/08. од 6. 10. 2008. године, у седници већа одржаној 19. 2. 2010. године, донео је
П Р Е С У Д У
I.ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Општинског суда у Чачку П.1474/08. од 6.10.2008. године у ставу првом изреке тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље Љ. М. из Ч. којим је тражила да се утврди према туженима Граду Ч. и УТП М. АД Ч. у Ч., да је тужиља по основу наслеђа једини и искључиви власник објеката описаних у листу непокретности бр. 67 КО Ч. издатог од стране РГЗ – Службе за катастар непокретности и то објекта означеног као зграда бр. 1 – зграда угоститељства укупне површине 64,99 м2 и објекта означеног као зграда бр. 3 – зграда угоститељства, укупне површине 32 м2 а који се налазе у Ч. на кп. бр. 1310 КО Ч. као и да је носилац права коришћења на кп. 3010 КО Ч. на којој се објекти налазе у делу од 31/129 идеалних и да су тужени дужни то признати и дозволити тужиљи да се одмах на основу ове пресуде упише у јавне књиге као власник на згради бр. 1 и згради бр. 3 уписаних у листу непокретности бр. 67 КО Ч., као и корисник на кп. бр. 1310 КО Ч. у делу од 31/129 идеалних и да се обавеже друготужени УТП М. АД Ч. да тужиљи преда у својину и државину припадајући део описаних непокретности, све у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
II. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље Љ. М. из Ч. и ПОТВРЂУЈЕ иста пресуда у ставу другом изреке.
III. ПРЕИНАЧАВА СЕ одлука о трошковима тако да гласи:
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да туженом УТП М. АД Ч. надокнади трошкове парничног поступка у износу од 6.000,00 динара у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде, под претњом извршења.
У односу на тужиљу и тужени Град Ч. свака странка сноси своје трошкове.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде у ставу првом усвојен је тужбени захтев тужиље Љ. М. из Ч. па је утврђено према туженима Граду Ч. и УТП М. АД Ч. у Ч. да је тужиља по основу наслеђа једини и искључиви власник објеката описаних у листу непокретности бр. 67 КО Ч. издатог од стране РГЗ – Службе за катастар непокретности и то објеката бр. 1 и 3 ближе описаних у том делу изреке на кп.1310 КО Ч. и да је носилац права коришћења на истој парцели у делу од 31/129 идеалних што су тужени дужни признати и дозволити тужиљи да се одмах на основу ове пресуде упише у јавне књиге као власник означених зграда и корисник кп. бр. 1310 КО Ч. са уделом од 37/129 и обавезан је друготужени УТП М. да тужиљи преда у својину и државину припадајући део описаних непокретности.
Изреком у ставу другом одбијен је као неоснован део тужбеног захтева којим је тужиља тражила да се утврди да је по основу наслеђа једини и искључиви власник објекта описаног у листу непокретности бр. 67 и то зграде означене као бр. 1 преко површине од 64,99 м2, а за површину од 15,11 м2 као неоснован.
Изреком у ставу трећем обавезани су тужени да тужиљи надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 95.600,00 динара.
Против ове пресуде све странке благовремено су изјавиле жалбу побијајући је у деловима у којима нису успеле у парници.
Тужиља, преко пуномоћника, пресуду оспорава због погрешне примене материјалног права.
Првотужени Град Ч., преко законског заступника, пресуду побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, а пуномоћник друготуженог УТП М. пресуду у ожалбеним деловима оспорава из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио да су жалбе тужених основане, а да је жалба тужиље неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл.361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које другостепени суд испитује по службеној дужности, нити уз битну повреду из чл. 361 ст. 2 тачка 12 ЗПП на коју првотужени указује.
Међутим, основани су жалбени наводи тужених да је првостепени суд из чињеница које је изведеним доказима правилно утврдио извео неправилан закључак да је тужиља спорне непокретности наведене у ставу првом изреке стекла по основу наслеђа од стрица сада пок. Д. који је умро пре национализације и да нису могле бити одузете од тужиљиног оца М. и поред тога што је у решењу о национализацији, за које није спорно да је правноснажно, наведено да су изузете из својине тужиљиног оца као и да је пресуда садржана у ставу првом изреке донета и на основу погрешне примене материјалног права.
Увидом у правноснажно решење Комисије за национализацију при Народном одбору Општине Ч. бр. 8130/49. од 2. 6. 1959. године првостепени суд је правилно утврдио да је национализована пословна зграда на тадашњој кп.807/1 КО Ч. (сада кп.1310 КО Ч.) која се састојала од једног локала, кафане, три просторије: од којих је једна шанк, друга кухиња, трећа шпаиз, власништво тужиљиног оца сада пок. П. М. Истим решењем од национализације је изузет стамбени део и остављен у својину сада пок. М., који се састоји од три одељења: предсобља и две собе, такође власништво сада пок. М. с тим да се ова непокретност има уписати у земљишне књиге као својина сада пок. П. Г. М.
На основу садржине овог доказа и на основу чињенице да су тужиља Љ. и њена мајка сада пок. В. поднеле тужбу Врховном суду Србије ради поништаја решења Секретаријат за управноправне послове Скупштине општине Ч. од 24. маја 1974. године а којим је одбијен њихов захтев за укидање правнсонажног решења о национализацији од 2. 6. 1959. године, пресудом Врховног суда Србије у Београду У.10378/74. од 6. 2.1976. године, неправилно је закључио првостепени суд, оцењујући ове писане доказе, да спорне непокретности на садашњој кп.1310 КО Ч. нису могле бити национализоване од сада пок. П. М., правног претходника тужиље.
У управном поступку, покренутом ради спровођења национализације, сада пок. М., отац тужиље између осталог могао је оспоравати и чињеницу да непокретности, које су биле предмет национализације и одузимање, нису његова својина већ другог лица односно његовог брата сада пок. Д. који је умро у току 1956. године односно пре извршене национализације.
Правноснажно решење о национализацији, које је произвело правно дејство, обавезују све државне органе, па и суд и има правно дејство и према тужиљи Љ. и њеној мајци сада пок. В. која је такође била тужиља, па првостепени суд није имао законског основа, а нашта се основано и жалбама тужених указује, да изведе погрешан чињенични закључак да спорне непокретности представљају својину њеног стрица, сада пок. Д. који је брат .њеног оца М., према коме је и донето решење о национализацији.
На основу чињенице да је правноснажим решењем о наслеђивању О.9/75. од 13. 9. 1977. године за јединог законског наследника сада пок. М., на имовини – кући од три одељења на кп. бр. 1310 КО Ч., а која је изузета од национализације, проглашена његова супруга, ранија тужиља сада пок. В., мајка тужиље Љ., а коју чињеницу је првостепени суд правилно утврдио, такође посредно произилази да су непокретности које су предмет конкретне парнице, биле својина сада пок. М., а не његовог брата Д., а што је теза тужбе.
Чињеница да је и тужиља Љ., на основу решења првостепеног суда О.429/57, заједно са својом сестром сада пок. С. наследила заоставштину сада пок. Д. П., преминулог 28.6.1956. године, по основу његовог тестамента О.626/52 од 16. 11. 1952. године и то кућу од 3 одељења на садашњој кп.1310 КО Ч., а која је изузета од национализације, односно исте непокретности које су накнадно третиране као заоставштина сада пок. М. а коју је наследила његова супруга В. (решење О.9/75 од 13. 9. 1977 године), а коју непокретност је В. разменила са друготуженим уговором о размени Ов.бр.5911/81. од 9. 11. 1981. године и добила једнособан стан на другој локацији површине 43,27 , који је и извршен и да је добила од друготуженог новчану накнаду за припадајуће грађевинско земљиште, не представља посредан доказ, како је погрешно закључио првостепени суд да су и спорне непокретности које су биле предмет национализације представљале својину сада пок. Д.
Цитирани уговор о размени непокретности закључен између тужиљине мајке сада пок. В. и друготуженог УТП М. управо упућује да су национализоване непокретности, које су предмет спора, биле својина сада пок. М., а што несумњиво произилази из самог решења о национализацији.
Вештачењем преко вештака грађевинске струке првостепени суд је правилно идентификовао непокретности означене у ставу првом изреке пресуде, као објкете који су национализовани од сада пок. П. М., бившег из Ч.
Национализоване непокретности су решењем Народног одбора општине Ч. 03 бр.8552/10 од 19. 10. 1962. године дате на трајно коришћење, као основно средство, друготуженом УТП М. у чијој непрекидној државини у својству уписаног корисника у катастру се и данас налазе као и стамбене просторије од три одељења које су биле предмет размене између сада пок. В. и друготуженог по уговору Ов.5911/81. од 9. 11. 1981. године с тим што је друготужени уз постојеће спорне непокретности доградио магацински простор и сушару и друге просторије идентификоване од вештака грађевинске струке.
С обзиром да тужени УТП М. све спорне непокретности држи на основу одлуке надлежног органа првотуженог Града Ч., јер су му пренете на трајно коришћење још 1962. године друготужени је законити и савесни држалац односно корисник непокретности које су предмет спора тако да је могао да их стекне у својину односно на коришћење и на основу одржаја, а не само на основу одлуке надлежног органа, а ово сходно чл. 28 ст. 4 ЗОСПО јер је протекао знатно дужи рок од 20 година, потребан за одржај због непрекидне државине друготуженог у погледу спорних непокретности.
Са напред наведених разлога не стоји ни законски основ да друготужени као држалац и трајни корисник спорних непокретности, на основу одредбе чл.37 ЗОСПО тужиљи преда било коју просторију или површину, јер тужиља није њихов власник ни по једном правном основу а ни по основу наслеђа, као наводни тестаментални наследник сада пок. П. Д.
Због учињених пропуста од стране првостепеног суда у погледу чињеничних закључака, о којима је претходно било речи и погрешне примене материјалног права, Апелациони суд је на основу чл. 380 тачка 3 и 4 ЗПП одлучио као у изреци под I.
Неосновани су жалбени наводи тужиље који се односе на неправилност првостепене пресуде садржане у ставу другом изреке имајући у виду да тужиља на којој је био терет доказивања,сходно одредби чл. 220 и 223 ЗПП није доказала да је власник било којег дела спорних непокретности па и површине од 15,11 м2, а због чега је другостепени суд на основу чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци под II.
Апелациони суд је преиначио и одлуку о трошковима поступка имајући у виду да тужиља није успела ни са једним делом тужбеног захтева, односно да су тужени у целости успели у парници.
Друготуженом су досуђени само трошкови жалбеног поступка у износу од 6.000,00 динара на име састава жалбе од стране пуномоћника адвоката, који је специфициран и одређено наведен у жалби. Међутим није му признат издатак за таксу на жалбу и другостепену одлуку јер у жалби није опредељен, нити је достављен доказ да је издатак за таксу учињен.
С обзиром да пуномоћник друготуженог на последњем рочишту пред првостепеним судом, које је одржано 29. 9. 2008. године, није определио број одржаних и одложених рочишта за која потражује накнаду за заступање, а што је био дужан да учини на основу чл. 159 ст. 1 до 3 ЗПП и да према стању у списима предмета произилази да писмени одговор за тужбу није поднесен, а који је тражен у износу од 3.000,00 динара, друготуженом нису могли бити признати ови трошкови.
При доношењу одлуке о трошковима у односу на првотуженог другостепени суд је имао у виду чињеницу да заступник првотуженог такође није јасно определио и специфицирао трошкове јер није навео за колики број одржаних и одложених рочишта потражује накнаду за заступање и што није навео за који поднесак, односно од којег датума потражује 5.000,00 динара и за које поднеске и од којих датума потражује износ од по 3.000,00 динара.
Са свих изнетих разлога у односу на трошкове, одлучено је као у изреци под III, сходно чл. 161 ст. 2 у вези чл. 150 ЗПП.
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ дана, 19.02.2010. године.
Председник већа-судија,
Oбрен Јездић