Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж-2531.12 Утврђивање права својине
Гж-2531.12 Утврђивање права својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2531/12
Дана 10.09.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић чланова већа, у правној ствари тужиље М. М. из К., чији је пуномоћник П. П., адвокат из К., против туженог Д. М. из К., чији је пуномоћник Ж. Ј., адвокат из К., ради утврђивања права својине по основу стицања у брачној заједници и накнаде штете, вредност спора 18.267.279,00 динара, одлучујући о жалбама тужиље и тужиоца на пресуду Вишег суда у Крагујевцу П-12/12 од 20.03.2012. године, у седници већа одржаној дана 10.09.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиље М. М. као неоснована, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу П-12/12 од 20.03.2012. године у ставу првом и другом.
УКИДА СЕ иста пресуда у ставу трећем и предмет враћа првостепеном суду на поновно одлучивање.
Образложење
Оспореном пресудом у ставу првом одбија се као неоснован тужбени захтев тужиље да суд утврди да је тужиља по основу стицања у брачној заједници са туженим сувласник са уделом од ½ на оснивачким правима у предузећу „М. МКВТ“ ДОО, са седиштем у К. Ставом другим одбија се као неоснован тужбени захтев тужиље да се обавеже тужени да тужиљи исплати на име противвредности сувласничког удела од ½ на непокретностима-станови, локали и помоћни објекти, у К., у стамбено-пословној згради, која је у првој фази изграђене спратности-два блока А1 и А2 са ПО+П+2 и везаним делом А3 са ПО+П до фазе грубих грађевинских радова, износ од 86.294,07 еура у динарској противвредности по курсу НБС на дан исплате, на име противвредности удела од ½ на непокретности-објекту за технички преглед возила износ од 23.214,24 евра у динарској противвредности по курсу НБС на дан исплате, на име противвредности сувласничког удела од ½ на бензијској пумпи у Б., постојећа на кп.бр. 93/2 КО Б., уписана у лн.бр. 426 КО Б., износ од 67.843,92 еура, у динарској противвредности по курсу НБС на дан исплате, све са каматом по каматној стопи у висини есконтне стопе, коју одређује Европска централна банка почев од 28.09.2010. године као дана вештачења па до исплате, у динарској противвредности, у року од 15 дана по пријему писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом трећим обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова поступка исплати износ од 372.000,00 динара.
Против наведене пресуде тужиља је преко пуномоћника благовремено поднелa жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка, са предлогом да Апелациони суд поступи у смислу жалбених навода.
У законски предвиђеном року, жалбу на пресуду у ставу трећем уложио је тужени због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања са предлогом да суд пресуду у ожалбеном делу преиначи и обавеже тужиљу на трошкове спора сразмерно успеху у спору.
Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11), Апелациони суд је нашао:
Жалба тужиље није основана, а жалба туженог је основана.
Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач.1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, као ни повреде из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се указује жалбом тужиље. Пресуда има разлога о одлучним чињеницама, чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и правилно је примењено материјално право. Међутим, пресуда у укинутом делу захваћена је битном повредом одредбе парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП , јер нема разлога о одлучним чињеницама и погрешно је примењено материјално право, због чега је у ставу трећем морала бити укинута.
На основу изведених доказа које је првостепени суд ценио у смислу чл. 8 ЗПП, утврђено је да су странке биле у браку од ………. године до ……….. године када су се формално развели, али је економска заједница раскинута ………. године. За време трајања брака тужиља је радила у ДГП „К. В.“ док је тужени био запослен у привредном друштву „З.“ све до 1991. године, када је почео да се бави шверцом бензина. Привредно друштво „М. МКВТ“ ДОО основано је 1997. године, а тужени је уписан као оснивач и једини члан друштва. Приликом оснивања друштва 13.08.1997. године уплаћен је оснивачки улог у износу од 2.500 УСД, а касније је извршена докапитализација. У време оснивања, привредно друштво је као корисник кредита закључило уговор и два анекса уговора 20.11.1997. године на износ од 18.181,50 динара. Плац на коме је изграђено привредно друштво, странке су добиле од тужиљине мајке као и плац који се граничи са тим плацем, а на коме је изграђен стамбено-пословни објекат. У току трајања брачне заједнице изграђена је и пумпа у селу КО Б. Све наведене непокретности су биле уписане као својина привредног друштва „М. МКВТ“ ДОО са седиштем у К., које је тужени отуђио у току поступка. Вештачењем вештака економске струке утврђена је вредност свих објеката као и допринос тужиље у стицању у брачно заједници, а који износи 62,32 %.
При одлучивању о тужбеном захтеву као у ставу првом првостепени суд се позива на одредбе чл. 55 Закона о предузећима и одредбе чл. 151 и чл. 152 Закона о привредним друштвима налазећи да тужиљи као брачном другу оснивача предузећа не припадају ни управљачка ни имовинска права према друштву као ни право управљања преко улога унетог у друштво из заједничке имовине.
Одлучујући о тужбеном захтеву као у ставу другом првостепени суд примењује одредбу чл. 5 и чл. 50 Закона о предузећима важећег у време оснивања предузећа и чл. 3 и чл. 44 Закона о привредним друштвима важећег у време пресуђења, закључујући да је тужбени захтев тужиље неоснован из разлога што су све непокретности уписане као својина привредног друштва „М. МКВТ“ ДОО тако да заједничка имовина брачних другова постаје својина друштва, а привредно друштво постаје посебан привредни субјекат чиме се на имовини унетој у друштво као оснивачки улог искључују власничка права како улагача тако и његовог брачног друга.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиље, за своју одлуку дао је јасне и уверљиве разлоге, које прихвата и овај суд.
Наиме, према одредби чл. 171 Породичног закона „ имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину“. На несумњив начин је утврђено да је улог који је уплаћен за оснивање привредног друштва из средстава заједничке имовине коју су странке стекле радом у току трајања брачне заједнице. Међутим, неспорна је чињеница да је тужени једини оснивач привредног друштва тј. једночланог друштва са ограниченом одговорношћу. Обзиром да је он једини оснивач привредног друштва, њему као оснивачу сразмерно улогу припадају сва права предвиђена одредбом чл. 55 Закона о предузећу који је важио у време оснивања привредног друштва, а којом је прописано да „оснивачи, чланови и акционари, сразмерно свом улогу у имовини предузећа, стичу удео у предузећу односно акције предузећа.“ Иако је у време оснивања предузећа тужиља била у браку са туженим, она није била уписана као суоснивач друштва, тако да по основу стицања у браку не може стећи власничка ни управљачка права на том друштву сходно чл. 152 Закона о привредним друштвима, обзиром да само члановима друштва припадају наведена права. Обзиром да заједничка имовина брачних другова постаје својина друштва и да се на тој имовини искључују како власничка права улагача тако и брачног друга, тужиља у конкретном случају може по основу стицања у браку захтевати новчану противвредност улога сразмерно свом уделу у стицању имовине.
Такође, правилно је првостепени суд одлучио о тужбеном захтеву тужиље као у ставу другом изреке. Наиме, све непокретности које су предмет тужбеног захтева као у ставу другом уписане су у јавним књигама као својина предузећа. Самим тим тужиља не може захтевати новчану противвредност наведених непокретности од туженог, јер се он и у јавним књигама не води као власник истих, а нарочито из разлога што и да је тужено предузеће као власник спорних непокретности то право не би могла остварити обзиром да тужиља није оснивач предузећа а самим тим ни носилац управљачких ни имовинских права.
Навод тужиље да је поклон плаца тужиљи од мајке пресудан утицај за оснивање предузећа је неспоран, али тужиља по том основу не може имати права на наведеном предузећу, обзиром на изјаву мајке да је за предметни плац обештећена давањем станова и локала који се граде на тој парцели.
Како се ни осталим наводима жалбе не доводи у сумњу правилно утврђено чињенично стање и правилна примена материјалног права, првостепена пресуда је потврђена ставовима првом и другом.
Основани су жалбени наводи туженог да је првостепени суд учинио битну повреду одредбе парничног поступка, а самим тим и погрешно применио материјално право одлучујући о трошковима спора.
Наиме, првостепени суд је донео одлуку о трошковима спора примењујући одредбу чл. 149 и 150 ЗПП тако што је тужиљи досудио трошкове спора сразмерно успеху у поступку. Међутим, првостепени суд је пропустио да одлучи о трошковима спора које је имао тужени, а сразмерно његовом успеху у парници, сходно одредби чл. 153 ст. 2 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11), обзиром да је пуномоћник туженог на рочишту на којој је расправа закључена поднео захтев за накнаду трошкова, опредељујући врсту и износ трошкова сагласно чл. 163 ст.2 и ст.3 ЗПП, због чега је другостепени суд удовољио наводима жалбе туженог и одлуку у ставу трећем укинуо.
У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду примедбе изнете у овој одлуци као и остале разлоге у жалби туженог, ако нађе да су од значаја за одлучивање те бити у могућности да донесе правилну и закониту одлуку.
На основу изложеног сагласно одредби чл. 390, чл. 401 тач.3, а у вези чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11) Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић, с.р.