Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2558-20 Дуг
Гж 2558-20 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2558/20
Дана: 27.10.2020.године
K р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Симовић, председника већа, др Татјане Кандић и Марице Петровић, чланова већа, у правној ствари тужиоца ,,АА“, чији је пуномоћник Зоран Радовић, адвокат из …, против туженог ,,ББ“, чији је пуномоћник Зоран Аранђеловић, адвокат из …, ради дуга, вредност спора 520.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Параћину 1П 888/19 од 21.07.2020. године, у седници већа одржаној дана 27.10.2020. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог ,,ББ“ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Параћину 1П-888/19 од 21.07.2020. године у ставу првом изреке.
2. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Основног суда у Параћину 1П-888/19 од 21.07.2020. године тако да гласи:
3. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 242.800,00 динара, у року од 15 дана, а у случају доцње плати и законску затезну камату на наведени износ почев од извршности пресуде па до исплате, све под претњом извршења.“
4. ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке пресуде Основног суда у Параћину 1П-888/19 од 21.07.2020. године усвојен је тужбени захтев тужиоца ,,АА“ и обавезан тужени ,,ББ“, да исплати тужиоцу:
-износ од 2.268,05 цхф (двехиљадедвесташездесетосам и 05/100 швајцарских франака) увећан за износ затезне камате по стопи од 15 % годишње почев од 22.03.2018. године као дана утужења, до коначне исплате,
-износ од 1.925,05 цхф (хиљадудеветстодвадестпет и 05/100 шваjцарских франака) увећан за износ затезне камате по стопи од 13,90 % годишње почев од 22.03.2018. године као датум утужења, до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом другим обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 278.800,00 динара, са законском затезном каматом на овај износ почев од извршности пресуде до коначне исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.
Против побијане пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду на основу члана 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11…18/20), по увиду у списе предмета и садржину жалбе, Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог делимично основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, а у односу на став први изреке не постоји ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју жалба туженог неосновано указује јер пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати, пресуда у наведеном делу садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и о битним чињеницама не постоји противречност између навода из образложења и изведених доказа. Побијана пресуда у наведеном делу није донета ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 1 у вези члана 398 ЗПП на коју жалба неосновано указује јер је првостепени суд разјаснио спорна питања у погледу висине потраживања тужиоца на која је указано одлуком Апелационог суда Гж-2911/19 од 10.09.2019. године.
Првостепени суд је побијаном пресудом утврдио да је правни претходник тужиоца ,,ВВ“ уступило тужиоцу своје потраживање настало према клијентима производа „myOne“ и „Media Markt shopping kard“, а за које је тужени дана 04.11.2013. године и 08.11.2013. године поднео захтев за издавање платних картица које су му одобрене. Тужени није поступио по упозорењима, није платио своје обавезе у уговореном року и накнадно остављеном последњем року и због тога што га тужилац није могао наћи на адреси коју је навео тужени, па је тужилац ангажовао Привредно друштво ,,ГГ“, које покрива регион бивше Југославије и бави се наплатом потраживања у земљи и иностранству, да би наплатио предметно потраживање. Тужени је у периоду од 2005. до 2015. године био у Швајцарској и користио потрошачке картице које су лимитиране, а у периоду од 29.10.2015. године па до 23.10.2017. године му је забрањен улазак у Швајцарску. Тужени поседује копију општих услова уговора и сагласио се са свим одредбама и општим условима за предметне картице, дао је изјаву да поседује копију уговора са општим условима, да је исте прочитао, разумео и у потпуности их прихватио, те да се сагласио са свим одредбама и општим условима за наведену картицу, како у погледу уговорене камате, тако и у погледу доприноса за трошкове и трошкове опомене. Тачком 7. Општих услова за „myOne“ картицу прописано је да за сваку куповину робе, коришћење услуга, подизање готовине и тд. уколико није другачије уговорено сваког месеца кориснику се доставља рачун, а да извод из стања рачуна који од стране власника рачуна није рекламиран у писаној форми у року од 30 дана, важи као безрезервно прихваћен. Након доставе рачуна (извода из стања рачуна) клијент има избор између две могућности плаћања и то: а) измирење дугованог износа од 30 дана од датума рачуна и под б) плаћање износа од најмање 10% од последњег отвореног салда рачуна (минимум 50 ЦХФ) до краја месеца у којем је рачун издат и код оваквог начина плаћања као и код заосталих плаћања клијенту се зарачунава на још неплаћени износ месечна камата од 1,17% (ефективна годишња камата 15%). Општим условима уговора за „Media Markt shopping kard“ чији је издавалац картице ,,ДД“ прописано је да сва потраживања на основу тог уговорног односа могу бити уступљена трећим лицима и клијент као потписник уговора изјављује да је сагласан са тим да ,,ДД“ из решења својих обавеза може да пренесе на ,,ВВ“. Под тачком 6. уговора прописано је да саопштење од стране ,,ДД“, извод из стања рачуна и раскид уговора сматрају се правно ваљано достављеним уколико су послати на последњу адресу коју је клијент саопштио, па се клијент обавезује да ,,ДД“ одмах пријави промену адресе пребивалишта и кореспонденције. Тачком 7. уговора је прописано да је сва куповина робе и пружања услуге клијенту зарачунава месечно (извод стања рачуна), а да се месечни извод стања рачуна сматра признатим без примедбе, уколико писмена рекламација клијента не стигне код ,,ВВ“ у року од 14 дана од датума извода стања рачуна. Након пријема извода из стања рачуна клијент има право избора између две могућности плаћања: а) плаћање укупног салда рачуна у складу са изводом стања рачуна, најкасније до датума за плаћање наведеног на износу стања рачуна, б) плаћање било ког износа или минималног износа наведеног на изводу стања рачуна, а у случају плаћања под б) и заосталих плаћања PayRed зарачунава годишњу камату од 13,9% на отвореном салду рачуна, а уколико клијент не испуни благовремено плаћање под а) или под б) без опомене доспева у кашњење са плаћањем. Правни претходник тужиоца по основу предметних картица уступио је потраживање овде тужиоцу по основу изјаве о генералном уступању за „myOne“ и „Media Markt shopping kard“. Тужени није редовно измиривао доспела дуговања по закљученим картицама, издавалац картица је слао опомене, па је упозорењем пред принудну наплату туженог од стране тужиоца остављен последњи рок за плаћање до 03.12.2015. године. Тужени је обавештаван о висини укупног дуговања која су износила 2.2218,10 ЦХФ на име коришћења „myOne“ картице број … и за дуговање по основу картице број … за износ од 1.848,05 ЦХФ са молбом да отворени износ уплати до 25.01.2016. године.
,,ГГ“ од 02.03.2017. године обавестила је туженог да му се издаје опомена за плаћање на име потраживања по тим картицама и да наведено дуговање плати до 16.03.2017. године. Туженом је задња опомена за плаћање послата по основу дуговања по „Media Markt shopping kard“, број рачуна … до 15.12.2015. године у износу од 2.170,46 ЦХФ, који треба најкасније да плати до 16.03.2017. године. Тужени је у свом исказу навео да никада није добио позив нити опомену од стране издаваоца картица да треба да намири дуговање по тим картицама, нити је то добио по губитку визе, а до момента утужења није ни знао да постоји дуговање по овим картицама. На месечном нивоу је од издаваоца картица добијао извештај о томе када је и у ком износу употребио картицу, наводи да је вероватно да је на извештају био наведен и преостали расположиви износ који је постојао на тој картици, о томе није обраћао пажњу.
Вештачењем од стрaне вештака економско финансијске струке првостепени суд је утврдио да по платној картици „myOne“ према одредбама уговора тужени на дан 02.03.2017. године дугује износ од 2.268,05 ЦХФ, а по платној картици „Media Markt shopping kard“ дугује износ од 1.925,05 ЦХФ. Наведени вештак је на рочишту одржаном дана 21.07.2020. године објаснио да је приликом израде налаза користио аналитичку евиденцију свих рачуна (превод извршили судски преводиоци) без физичког присуства свих рачуна и пратеће документације о набављеној роби, подигнутом новцу или друге услуге плаћања и да је према уговору, који је тужени закључио, банка дужна да на крају сваког месеца кориснику текућег рачуна испоставља рачуне за коришћена банчина средства које је корисник дужан да у року од 30 дана од дана добијања рачуна отплати, као и да је у уговору наведено да рачун мора да се плати најмање 10% од салда рачуна, минимун 50 ЦХФ до краја месеца у коме је рачун издат. Наведени вештак је разјаснио да је у аналитичкој картици приказано да је тужени уредно плаћао износ од 50 ЦХФ, а да није приказано да је тужени као корисник кредита улагао примедбе и тражио сторнирање претходног рачуна и књижење новог за претходни месец, а што би било приказано да је такве радње било. Првостепени суд је прихватио налаз и мишљење вештака да је тужени уредно добијао обрачуне од стране банке и поступао по њима и да на њих није имао примедбе јер ова чињеница произилази из аналитичке картице, а тужени није доставио доказе који ово оспоравају.
Првостепени суд је ценио чињеницу да су сва писмена и позивање туженог да измири дуговање прослеђена на адресу туженог коју је пријавио у моменту подношења захтева за издавање платних картица, а да након забране туженом уласка у Швајцарску од 29.10.2015. године до 28.10.2017. године тужени није обавестио издаваоца картица о промени пребивалишта, на шта је био обавезан Општим условима за издате картицe, тако да првостепени суд налази да су туженом позиви и опомене да плати своје обавезе у уговореном року и накнадно остављеном последњем року уредно достављани.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан јер је обавеза туженог доспела за наплату и тужени је пао у дужничку доцњу, како у погледу главног потраживања, тако и у погледу затезне камате, те је применом члана 102 и 104 Швајцарског закона о облигационим односима одлучио као у ставу првом изреке првостепене пресуде.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање од значаја за одлучивање о постављеном тужбеном захтеву и правилно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев тужиоца.
Неосновани су жалбени наводи којима тужени оспорава чињенично стање и истиче да jе вештак економско финансијске струке висину дуга засновао само на изводима стања са рачуна, односно на основу аналитичке евиденције као и да је нејасно на основу чега је вештак закључио да су туженом достављени сви рачуни и опомене и да их је све примио, јер у предмету о томе нема доказа. Ово стога, јер је првостепени суд правилно оценио налаз и мишљења вештака економско финансијске струке и исказ туженог, повезао их хронолошки, појединачно и у међусобној вези и на основу резултата целокупног поступка утврдио да тужени није измирио доспела дуговања по предметним картицама у висини која је утврђена вештачењем. Код чињенице да је тужени навео да картице користио две године без проблема, да је од издаваоца месечно добијао извештаје о томе када је и у ком износу употребио картицу и да је плаћањем 50 ЦФХ месечно изабрао начин плаћања који подразумева разлагање дуга, а не исплату укупног салда рачуна, то произилази да на достављене изводе на основу којих је вештак утврдио висину преосталог дуговања није имао примедбе, а што даље значи и да је био упознат са стањем на рачуну и износом дуговања, па је првостепени суд правилно прихватајући налаз и мишљење вештака утврдио висину дуга. При томе, тужени је био упознат са износом салда на рачунима предметних картица и био упознат са Општим условима уговора за картице, да тужени није доставио правном претходнику тужиоца адресу у Србији коју је обавезу преузео, те се не може с успехом у овој парници позивати да му опомене нису достављене, јер су исте знатно пре подношења тужбе прослеђене на адресу у Швајцарској, коју је последњу доставио тужени.
Неосновани су жалбени наводи којима тужени указује да је првостепени суд створио нејасноћу наводима да је тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове настале ангажовањем ,,ГГ“ с обзиром да је висина дуга туженог утврђена на основу налаза и мишљења вештака који овај трошак није прихватио као потраживање тужиоца и који није приказан у структури дуга.
У жалби неосновано тужени оспорава материјално право и истиче да првостепени суд није могао да примени одредбе члана 102 и 104 Швајцарског закона о облигационим односима, и да је морао прво да сазна да ли је поверилац опомену доставио дужнику, пошто дужник пада у доцњу тек након тога. Правилно је првостепени суд применио одредбе члана 102 и 104 Швајцарског закона о облигационим односима, на основу одредбе чл. 19 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља (Службени лист СФРЈ, бр. 43/82, 72/82, Службени лист СРЈ, бр, 46/96, и Службени гласник РС, бр . 46/2006), која одредба прописује да за уговор меродавно је право које су изабрале уговорне стране, ако овим законом или међународним уговором није другачије одређено. Странке су закључиле уговоре у Швајцарској и изабрале прописе Швајцарске конфедерације. Првостепени суд је правилно применио одредбу члана 102 Швајцарског закона о облигационим односима којим је прописано да дужник једне доспеле тражбине пада у доцњу онда кад га поверилац опомене (став 1), а ако је дан извршења одређен споразумом, или га је, с обзиром на право које му је остављено, одредила једна од уговорних страна уредно учињеним обавештењем, дужник пада у доцњу, већ самим протеком тог дана (став 2). С обзиром да је Општим условима уговора за „my One“ картицу уговорено да корисник картице дуговани износ плаћа у року од 30 дана од датума рачуна или до краја месеца у којем је рачун издат, у зависности од изабране опције плаћања, а Општим условима уговора за „Media Markt“ картицу уговорено да плаћање укупног салда рачуна или плаћање било ког износа или минималног износа наведеног на изводу стања рачуна мора да се изврши најкасније до датума за плаћање наведеног на изводу стања рачуна, то се на доцњу туженог као дужника примењује став 2 члана 102 Швајцарског закона о облигационим односима и сматра се да је дужник у доцњи протеком рока у ком је требало да изврши плаћање како је то предвиђено одредбама Општих услова уговора за предметне картице.
Без утицаја су жалбени наводи којима тужени оспорава пресуде Врховног касационог суда, Основног суда у Вршцу и Основног суда у Краљеву, судске јединице у Врњачкој Бањи које првостепени суд наводи у образложењу побијане одлуке јер наведене пресуде нису извор права, већ део судске праксе одлуке.
Како се ниједним жалбеним наводом не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде то је Апелациони суд на основу члана 390 ЗПП потврдио побијану пресуду у ставу првом изреке у погледу одлуке о главној ствари и затезној камати и одлучио као у ставу 1. изреке ове пресуде.
Међутим, основано се жалбом туженог оспорава правилност решења о трошковима поступка садржаним у ставу другом изреке првостепене пресуде јер је првостепени суд погрешно обрачунао трошкове поступка. Применом одредбе члана 154 ЗПП, одредаба Закона о судским таксама и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, трошкови који су били потребни за вођење ове парнице су: на име састава тужбе и једног образложеног поднеска износ од по 9.000,00 динара, укупно 18.000,00 динара, на име заступања на 8 одржаних рочишта износ од по 10.500,00 динара, укупно 84.000,00 динара, на име приступа на 3 неодржана рочишта износ од по 6.000,00 динара, укупно 18.000,00 динара, на име трошкова превођења документације укупно 28.800,00 динара, на име трошкова вештачења износ од 25.000,00 динара, на име судске таксе на тужбу и пресуду износ од по 34.500,00 динара, што све укупно износи 242.800,00 динара, па је Апелациони суд применом члана 401 тачка 3 ЗПП одлучио као у ставу 2. изреке ове пресуде. Састав осталих поднесак пуномоћник тужиоца адвоката нису били потребан и оправдан трошак у овој парници.
Тужени је тражио трошкове другостепеног поступка, а како је са жалбом успео само делимично, у односу на трошкове поступка, док је жалба на одлуку о главној ствари неоснована, то је Апелациони суд на основу члана 165 став 1 ЗПП одбио захтев за трошкове другостепеног поступка и одлучио као у ставу 3. изреке ове пресуде.
Председник већа – судија
Јасмина Симовић,с.р.