Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 2648.11 Ради накнаде инфлаторне штете
Гж 2648.11 Ради накнаде инфлаторне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2648/11
Дана 03.11.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, као председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, као чланова већа, у правној ствари тужиоца С. Р. из Т., чији је следбеник С. Р. из Т., кога по приложеном пуномоћју заступа адвокат В. Е. из Б., а овога по заменичком пуномоћју адвокат М. З. из К., против тужене Општине Т., коју заступа Јавни правобранилац из Т. С. С., ради накнаде инфлаторне штете, вредност предмета спора 10.000.000,00 динара, решавајући по жалбама тужиоца и тужене на пресуду Вишег суда у Крагујевцу број 1П-26/10 од 13.04.2011. године, у седници већа одржаној дана 03.11.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиоца С. Р. из Т. и тужене Општине Т., па се пресуда Вишег суда у Крагујевцу број 1П-26/10 од 13.04.2011. године ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу 1, делимично се усваја тужбени захтев тужиоца С. Р. из Т., па се обавезује тужена Општина Т., да тужиоцу на име инфлаторне штете исплати износ од 8.214,49 динара, са припадајућом законском затезном каматом почев од 17.05.2010.године (дан обављеног вештачења) до коначне исплате у року од 15 дана по пријему писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења. Ставом 2. одбија се део тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже да тужиоцу на досуђени износ инфлаторне штете из става 1. изреке ове пресуде, исплати законску затезну камату почев од 24.01.1994.године па до 16.05.2010.године, у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде, као неоснован. У ставу 3. одбија се као неоснован део тужбеног захтева тужиоца за разлику од потраживаног до досуђеног износа у ставу 1. изреке пресуде, и то за износ од 9.991.785,51 динар, са припадајућом законском затезном каматом почев од 24.01.1994.године па до коначне исплате, у року од 15 дана по пријему писаног отправка пресуде под претњом принудног извршења. У ставу 4. одлуку о трошковима парничног поступка суд ће донети посебним решењем.
У законски одређеном року, жалбу на наведену пресуду уложио је тужилац и исту побија у ставовима 2. и 3. изреке, с предлогом да се у овом делу првостепена пресуда преиначи и тужбени захтев тужиоца у целости усвоји а пресуду побија из свих законом предвиђених разлога.
Жалбу на став 1. изреке пресуде уложио је тужени, због погрешне примене материјалног права, с предлогом да се у овом делу првостепена пресуда преиначи и одбије тужбени захтев тужиоца у целости .
Одговор на жалбу тужиоца је доставио заступник тужене са којим оспорава све наводе из жалбе тужиоца, с предлогом да се иста одбије као неоснована.
Испитујући оспорену пресуду у смислу одредбе чл.372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао:
Жалбе странака нису основане.
Правилно је поступио првостепени суд када је одлучио као у изреци пресуде. За своју одлуку дао је јасне и разумљиве разлоге које у целости прихвата и другостепени суд.
У поступку нису учињене битне повреде одредаба ЗПП из чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9, на које суд пази по службеној дужности, па ни оним на које се у жалбама указује. Као битна повреда у жалби тужиоца се истиче ч.361 ст.2 тач.12 и чл.361 ст.1 а у вези са чл.8 и чл.384 ст.2 ЗПП. Наводи се да је пресуда нејасна, неразумљива, да нема разлога о одлучним чињеницама а разлози који су дати су нејасни и међусобно противречни. Ови наводи жалбе се не могу прихватити као основани, јер пресуда има разлога о одлучним чињеницама, чињенично стање је потпуно и правилно утврђено па је правилно и примењено материјално право.
Као битна повреда одредаба ЗПП се наводи да се из побијане пресуде уопште не може разумети на који износ се односи камата из става 2. изреке, нити зашто и на основу чега и на бази којих чињеница суд одбија тужбени захтев тужиоца за износ од 9.991.785,51 динар са каматом од 24.01.1994.године. Овај навод жалбе такође није основан јер се у ставу 2. јасно наводи да се одбија тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже да на досуђени износ инфлаторне штете из става 1. изреке ове пресуде (8.214,49 динара) исплати законску затезну камату почев од 24.01.1994.године. С тога се јасно утврђује на који се износ односи законска затезна камата јер је она одређена у ставу 1. У ставу 2. јасно је наведено да се одбија тужбени захтев за још тражених 9.991.785,51 динар са припадајућом законском затезном каматом од 24.01.1994.године, а што представља разлику између досуђеног и траженог износа од 10.000.000,00 динара. С тога се из овако дате изреке пресуде јасно утврђује на који се износ тражи законска затезна камата, која је одбијена а такође је јасно наведено и за који износ инфлаторне штете се одбија тужбени захтев тужиоца као неоснован. Такође и у образложењу пресуде на страни 6. у задњем ставу првостепени суд је дао јасне разлоге у вези са ставом 3. изреке пресуде због чега је одбијен тужбени захтев тужиоца.
На основу изведених доказа које је првостепени суд ценио у смислу чл.8 ЗПП утврђено је да је закључено поравнање – споразум о накнади за земљу, чији је власник био правни претходник тужиоца пок. С. Р. у корист Општине Т. и то кп.бр.187/27 у површини од 0.09.80 ха и кп.бр.187/28 у површини од 0.01.90 ха КО Варош Т., власништво Р. С. из Т., да је решење о експропријацији послужило као основ за упис општенародне имовине на експроприсаним непокретностима у јавним књигама у Т.. Према решењу Општинског суда у Тополи Р.бр.176/92 од 25.11.1992.године које је постало правноснажно 21.01.1993.године, тужена Општина Т., као корисник експропријације се обавезала да ранијем сопственику земљишта Р. С. из Т. исплати законску затезну камату на одређену накнаду за експроприсано земљиште у висини законске затезне камате и то на исплаћена средства од 24.999,00 динара рачунајући исту од 01.01.1979.године као дана ступања у посед корисника експропријације до 10.06.1991.године као дана исплате наведеног износа и на износ од 1.042,00 динара који је накнадно досуђен са каматом у висини законске затезне камате рачунајући исту од 01.01.1979.године као дана ступања у посед корисника експропријације до исплате а све у року од 15 дана по правноснажности решења под претњом извршења. Такође је утврђено да је налогом за исплату од 16.12.1993.године правном претходнику тужиоца исплаћен износ од 228.000,00 ондашњих динара, те да је тужбу за накнаду инфлаторне штете поднео суду 07.02.1994.године, Износ од 228.000,00 динара је исплаћен по решењу Општинског суда Топола И.бр.37/93 од 01.09.1993.године.
Ради утврђивања висине инфлаторне штете, а поступајући по решењу Окружног суда Крагујевац ГЖ-1154/01 од 19.11.2001.године, првостепени суд је извео доказ вештачењем преко вештака економске струке В. Љ., дипломираног економисте из К., а ради сагледавања да ли је утврђена висина инфлаторне штете реална или не, првостепени суд је извео доказ и вештачењем преко вештака грађевинске струке и пољопривредне струке, чије налазе је такође имао у виду приликом утврђивања накнаде инфлаторне штете. Према налазу и мишљењу вештака економске струке В. Љ., а на основу решења Општинског суда у Тополи Р-176/92 од 05.11.1992.године утврђена је инфлаторна штета, имајући у виду примену прерачунате стопе раста цена на мало за 23 дана јануара месеца 1994.године, конфорног коефицијента од 66.046,22 %, применом стопе затезне камате за период од 24.01.1994.године до дана вештачења 17.05.2010.године а сагласно Закону о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ бр.32/93, 24/94 и 9/01) па је утврђено да укупан дуг туженог према тужиоцу на дан вештачења 17.05.2010.године износи 8.214,49 динара и то 7.625,75 динара по основу ревалоризације износа од 24.999,00 динара а за период од 01.01.1979. до дана вештачења 17.05.2010.године, имајући у виду уплату туженог тужиоцу дана 10.06.1991.године у износу од 24.999,00 динара и износ од 588,87 динара по основу ревалоризације износа од 1.042,00 динара применом истог начина обрачуна за период од 01.01.1997.године до дана вештачења 17.05.2010.године, имајући у виду уплату туженог тужиоцу дана 16.12.1993.године у висини од 228.000,00 динара. Овај обрачун од стране вештака економске струке је извршен на бази прихваћеног става Грађанског одељења Врховног суда Србије са седнице од 16.02.1994.године објављеног у Билтену Судске праксе из 1994. и 1996.године. Вештак је дао и другу варијанту обрачуна односно применом коефицијента 313.563.558,00 % па по овом обрачуну на дан вештачења инфлаторна штета би износила 331.993,32 динара при чему је камата обрачуната до 17.05.2010.године.
С позивом на одредбу чл.15 Закона о облигационим односима по коме повериоцу припада одговарајућа накнада сагласно начелу једнаких вредности узајамних давања, првостепени суд је преко вештака економске струке утврдио да би за исплаћени износ од 10.06.1991.године по тржишном курсу, такозваном црном курсу тужилац могао да купи 16.778 ДМ а да би по банкарском курсу могао да купи знатно већа средства, али у то време није било могуће купити девизе у банкама. Ради упоређења да ли је исплаћена накнада реална или не изведен је и доказ вештачењем преко вештака грађевинске струке који је утврдио да би тржишна вредност одузетог земљишта на дан вештачења износила 1.568.741,93 динара што представља противвредност 15.210 еура, а према вештаку пољопривредне струке вредност ових парцела уколико би се исте узеле као пољопривредно земљиште на дан вештачења би износила 743.312,00 динара. С тога правилно првостепени суд имајући у виду одредбу чл.15 Закона о облигационим односима налази да је утврђена накнада према налазу и мишљењу вештака економске струке реална, имајући у виду износ који је правном претходнику тужиоца већ исплаћен на основу споразума и на основу решења о одређивању накнаде Р.бр.176/92 као и износ који је утврђен у првој варијанти сагласно ставу Грађанског одељења Врховног суда Србије.
Такође је правилно првостепени суд с позивом и на одредбу чл.278 ст.2 Закона о облигационим односима утврдио да правни претходник тужиоца својим радњама и поступцима није допринео настанку штете јер је предлог за дозволу извршења у предмету И-37/93 поднео првостепеном суду одмах након правноснажности решења Општинског суда у Тополи Р-176/92 од 05.11.1992. године и да му је тужени досуђени износ по наведеном решењу исплатио тек 16.12.1993.године, када је била енормна инфлација у нашој земљи што је опште позната чињеница, па како је тужена била у доцњи у погледу плаћања новчане обавезе која је због доцње и високе инфлације обезвређена то тужилац може потраживати у смислу наведене законске одредбе од туженог штету због доцње уколико затезна камата не покрива штету. Вештачењем је утврђено да затезна камата због доцње туженог покрива у претежном делу потпуну накнаду јер је туженом исплаћен главни дуг још на основу писменог споразума о накнади, а по решењу Р-176/92 је углавном одређена камата на исплаћени износ и накнадно признат износ од 1.420,00 динара.
У жалби тужиоца се истиче да првостепени суд није поступио по решењу Гж.1154/01 од 19.11.2001.године, те да је било одређено вештачење економско финансијске институције путем Института за рачуноводство и ревизију из Б. као референтне установе а да овде првостепени суд тај предлог није прихватио већ је исти одбио што представља битну повреду одредаба парничног поступка из чл.361 ст.1 а у вези са чл.8 ЗПП. Овај навод жалбе се не може прихватити као основан јер се из решења Гж.1154/01 јасно утврђује да је Окружни суд указао првостепеном суду да је налаз и мишљење доставио вештак економске струке са средњом школом а да је потребно извести доказ вештачењем преко вештака дипломираног економисте. Имајући у виду тако дат налог од стране другостепеног суда, првостепени суд је правилно проценио да се не ради о сложеном предмету, те да нема потребе да вештачење се обавља преко установе Института за рачуноводство и ревизију из Б., имајући у виду да је поводом овог правног питања већ усвојен правни став од стране Врховног суда Србије и да се ради само о примени већ заузетог става и обрачуну сагласно тако заузетом правном ставу. С тога се не може прихватити навод тужиоца да првостепени суд није поступио у свему по примедбама из решења Окружног суда, па су стога сви наводи жалбе тужиоца неосновани и првостепена пресуда је потврђена у ожалбеном делу од стране тужиоца односно у ставовима 2. и 3 изреке.
У жалби туженог се истиче погрешна примена материјалног права односно наводи се да је првостепени суд погрешно закључио да тужилац није допринео настанку штете у условима опште познате енормне инфлације јер се није обратио туженом за исплату дуга односно није га позвао сагласно чл.293 ст.1 Закона о облигационим односима да испуни своју обавезу. Овај навод жалбе се не може прихватити као основ јер се из списа предмета јасно утврђује да је решење Р.бр.176/92 од 25.11.1992.године постало правноснажно 04.08.1993.године, обзиром да је тужени поднео предлог за повраћај у пређашње стање и да је о томе првостепени суд одлучивао решењем које је постало правноснажно тек 04.08.1993.године. Предлог за дозволу извршења је правни претходник тужиоца поднео 01.09.1993.године у предмету И.бр.37/93, па се подношење предлога за извршење може сматрати позивом за испуњење обавезе у смислу одредбе чл.293 ст.1 Закона о облигационим односима. Поред тога, тужени је такође примио решење Р-176/92 од 25.11.1992.године и знао је за своју обавезу плаћања, па се с тога неосновано у жалби туженог истиче да је погрешан закључак првостепеног суда да тужилац није допринео настанку штете. Тужилац је предузео све радње које су потребне ради наплате свога потраживања, али тужени своју обавезу није испунио у тачно одређеном законском року на основу решења Р-176/92, па се стога неосновано у жалби туженог истиче допринос тужиоца. Са тих разлога жалба туженог је одбијена и првостепена пресуда потврђена у ставу 1. изреке.
На основу изложеног а сагласно чл.373 ст.1 тач.2 и 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић,с.р.