Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2720.21 Повреда права личности

Гж 2720.21 Повреда права личности

                    

            Република Србија

 АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ

                 Гж-2720/21

           02.12.2021. године

             К р а г у ј е в а ц

 

 

У ИМЕ НАРОДА


                    АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Дејана Лукића, председника већа, Сузане Чоловић и Драгане Стефановић Лабан,  чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ из …, чији је пуномоћник Живорад Лекић, адвокат из …, против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво – Одељење у …, ради накнаде нематеријалне штете, вредност предмета спора 1.960.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене, изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу 30П-985/17 од 05.02.2021.године, у седници већа одржаној дана 02.12.2021. године, донео је

 

 П Р Е С У Д У

 

                    ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Републике Србије и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу 30П-985/17 од 05.02.2021.године, у ставу 1 изреке, као и решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу 3 изреке.

О б р а з л о ж е њ е

 

                    Ставом 1 изреке побијане пресуде делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, па је обавезана тужена да му исплати на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе износ од 1.176.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 05.02.2021. године као дана пресуђења па до коначне исплате, а све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

                     Ставом 2 изреке побијане пресуде одбијен је део тужбеног захтева тужиоца преко износа досуђеног ставом 1 изреке пресуде до потраживаног износа од 1.960.000,00 динара, односно за износ од још 784.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 05.02.2021.године као дана пресуђења па до коначне исплате, као неоснован.

                    Ставом 3 изреке ове пресуде обавезана је тужена да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 192.780,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до коначне исплате, а све у року од 15 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

                    Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена, побијајући је у ставу 1 изреке због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, као и решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу 3 изреке побијане пресуде.

                    Испитујући првостепену пресуду у оспореним деловима и жалбу тужене, у смислу одредбе члана 386 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:

                    Жалба тужене није основана.  

                    Првостепена пресуда у ставу 1 изреке није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности, док се на друге битне повреде одредаба парничног поступка жалбом тужене конкретно не указује.

                    Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац је пресудом Вишег суда у Крагујевцу 3К-9/15 од 20.10.2015. године, оглашен кривим због продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1, а у вези члана 33 и 61 КЗ и осуђен је на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 2 (два) месеца, у коју му се има урачунати време које је провео у притвору за период од 14.09.2004. године до 29.05.2006. године. Истом пресудом, тужилац је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229 став 3 у вези става 1 у вези члана 33 и члана 61 КЗ, ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело у саизвршилаштву из члана 27 став 2 у вези става 1 и 4 Закона о спречавању прања новца у вези члана 33 КЗ и одбијена је оптужба да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у помагању у саизвршилаштву из члана 234 став 1 у вези члана 35 КЗ.

                    Утврђено је да је тужиоцу у наведеној правној ствари решењем Окружног суда у Крагујевцу Кио-191/04 од 16.09.2004. године одређен притвор који се рачуна од 14.09.2004. године, а који је према тужиоцу трајао до 29.05.2006. године када је укинут решењем Окружног суда у Крагујевцу К-222/05 од 29.05.2006. године и наложено да се оптужени, овде тужилац, одмах пусти на слободу.

                    Првостепени суд је утврдио да је тужилац у притвору провео 622 дана, од чега је био неосновано лишен слободе 196 дана. Утврђено је да је тужилац рођен … године, да је разведен и отац троје деце, као и да раније није осуђиван, као и да је због неоснованог лишења слободе, обзиром да је у притвору провео дуже време него што је изречена казна затвора, трпео душевне болове због повреде части, да је све време трајања привора имао осећај срамоте, повређене части и угледа, осећај одузете слободе и одбачености од стране средине у којој живи, што је све оставило дубок траг у његовој психи и створило велико неповерење у људе у његовом окружењу, а што је све проуроковало душевне болове који и данас прате тужиоца.

                    Имајући у виду чињенично стање, првостепени суд је утврдио да је тужилац био у притвору у периоду од 14.09.2004. године до 29.05.2006. године, укупно 622 дана, а да је осуђен на казну затвора у трајању од једне године и два месеца у коју му се има урачунати време проведено у притвору (14.09.2004. године - 29.05.2006. године), па је закључио да је тужилац био лишен слободе дуже времена него што траје кривична санкција која се састоји у лишењу слободе која му је изречена, и то за период од 196 дана, у ком периоду је био неосновано лишен слободе у смислу одредбе члана став 1 тачк 4 ЗКП. Закључак је првостепеног суда да тужиоцу за време за које је био неосновано лишен слободе припада право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове које је претрпео због неоснованог лишења слободе, па је имајући у виду све околности конкретносг случаја, старост тужиоца у време притварања, тежину и природу кривичног дела за које је осуђен и последице које је неосновано лишење слободе имало на живот тужиоца закључио да је износ од 1.176.000,00 динара сразмеран душевним боловима које је тужилац трпео због неоснованог лишења слободе и применом одредбе члана 200 ЗОО у вези са чланом 172 став 2 ЗОО, одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде. Тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.

                    Закључак првостепеног суда у ставу 1 изреке прихвата и Апелациони суд и дате разлоге неће детаљно образлагати, у смислу одредбе члана 396 став 2 ЗПП.

                    Побијајући првостепену пресуду тужена у жалби наводи да у току поступка није потпуно и правилно утврђено чињенично стање и да тужилац није саслушан као странка, нити је изведен доказ путем вештачења, па се поставља питање на основу којих доказа је суд утврдио претрпљене душевне болове, дужину и интензитет и како је све то утицало на тужиоца. Наводи да је досуђени износ накнаде превисоко одређен и да исти не представља адекватну и правичну накнаду, односно да је накнада неспојива са природом и друштвеном сврхом исте, у смислу одредбе члана 200 ЗОО.

                    Међутим, по оцени Апелационог суда, овакви жалбени наводи тужене нису основани.

                    Наиме, сама чињеница да је неко лице неосновано лишено слободе доводи до повреде права личности чији интензитет није потребно посебно утврђивати налазом и мишљењем вештака, а висина накнаде нематеријалне штете се утврђује према околностима сваког случаја понаособ. Сходно наведеном, сама чињеница да је тужилац у конкретном случају био лишен слободе дуже времена него што траје кривична санкција која му је изречена у конкретном случају, указује на постојање основа за накнаду нематеријалне штете чију висину утврђује суд по слободном судијском уверењу и супротни жалбени наводи тужене су оцењени као неосновани.

                    Поред наведеног, супротно жалбеним наводима, правилно је првостепени суд одлучујући о висини накнаде потраживане штете водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме та накнада служи, у смислу члана 200 став 2 ЗОО, као и да се досуђеним износом успоставља психофизичка равнотежа тужиоца због претрпљених душевних болова и постиже пуна сатисфакција. Досуђени износ од 1.176.000,00 динара је, по оцени Апелационог суда, сразмеран душевним боловима које је тужилац трпео за време неоснованог лишења слободе, последицама које је неосновано лишење слободе код њега проузроковало и представља материјалну сатисфакцију која за циљ има ублажавање штетних последица неоснованог притвора, па су супротни жалбени наводи тужене оцењени као неосновани.

                    Из напред наведених разлога Апелациони суд је, применом одредбе члана 390 ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.

                    Потврђено је и решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу 3 изреке, применом одредбе члана 401 тачка 2 ЗПП, јер је донето правилном применом одредаба члана 153 и 154 ЗПП, имајући у виду досуђени износ накнаде нематеријалне штете.

Председник већа-судија                 
        Дејан Лукић,с.р.

 

 

                                                                                                                  
 

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу