Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2723.11 Поништај уговора
Гж 2723.11 Поништај уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: Гж. 2723/11
Дана: 21.02.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Јасмине Симовић, председника већа, Весне Цветковић и Живанке Божић, чланова већа, у парници тужиоца З. Ч. из Б., чији је пуномоћник З. Ј., адвокат из Р., против тужених У. П. и Д. Д., обоје из Р., ради поништаја уговора, вредност предмета спора 10.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашки бр.II6П.799/10 од 06.04.2011. године, у седници већа одржаној 21. фебруара 2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца З. Ч. из Б. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашки бр.II6П.799/10 од 06.04.2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се поништи уговор о купопродаји непокретности који је закључен између тужених У. П. као продавца и Д. Д. као купца, а који је оверен код тог суда под Ов.бр.411/06 од 13.03.2006. године.
Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде тужилац је преко пуномоћника, благовремено изјавио жалбу, побијајући је због: битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду на основу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1,2,5,7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз повреду поступка из члана 361. став 1. у вези са чланом 384. ЗПП, на коју се неосновано жалбом указује.
У конкретном случају ради се о тужби ради побијања правне радње дужника која је предузета на штету повериоца, јер тужилац тражи да се поништи уговор који је закључен између његовог дужника и трећег лица, овде тужених, наводећи да је тим уговором његов дужник-тужени У. П. отуђио непокретност која је требала да буде предмет извршења ради наплате тужиочевог новчаног потраживања и то продајом непокретности - гараже туженој Д. Д., чиме је онемогућио тужиоца у наплати свог потраживања у извршном поступку.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, решењем о извршењу Општинског суда у Рашки Ив.бр.44/04 од 21.06.2004.године, одређено је извршење по предлогу повериоца, овде тужиоца З. Ч., против дужника, овде туженог У. П., ради наплате новчаног потраживања у износу од 459.900,00 динара и то продајом и пописом свих покретних ствари дужника. Предлог за извршење поднет је суду 15. јуна 2004. године. У току извршног поступка тужилац је као поверилац, поднеском од 15.05.2007. године, предложио да се извршење даље спроведе продајом гараже дужника, овде туженог У. П., која се налази на кп.бр. 438 КО Р. Првостепени суд је утврдио да је у погледу предметне гараже између тужених закључен предуговор о купопродаји 15.04.2002. године, када је тужена Д. туженом У. делимично исплатила купопродајну цену, а тужени истој тада предао на коришћење гаражу, с тим што је главни уговор о купопродаји предметне гараже закључен 10.03.2006. године, а оверен у суду 13.03.2006. године, након што је тужена исплатила преостали део купопродајне цене.
На основу утврђених чињеница првостепени суд је извео закључак да је тужбени захтев тужиоца неоснован из разлога што је спорна гаража отуђена још 2002. године по предуговору, што је било пре покретања извршног поступка, да иста није била предмет извршења у време подношења предлога за извршење, као ни у време закључења уговора о купопродаји гараже 13.03.2006. године јер је тужилац тек поднеском од 15.05.2007. године предложио да се извршење спроведе продајом наведене гараже. Пошто је гаража отуђена још по предуговору 2002. године, стога није постојала намера тужених да отуђењем непокретности осујете тужиоца у наплати свог потраживања, па из тих разлога првостепени суд налази да је тужбени захтев тужиоца неоснован.
По оцени Апелационог суда, правилно је првостепени суд поступио када је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован али не из разлога које је навео у својој одлуци.
Основано се у жалби указује да није правилан закључак првостепеног суда да је до отуђења предметне непокретности дошло пре покретања извршног поступка, закључењем предуговора о купопродаји непокретности 2002. године. Предуговор није оверен у суду, па исти није испуњавао законску форму уговора о купопродаји непокретности, нити је у то време продавцу била у целости исплаћена купопродајна цена, због чега се не може сматрати да је тада дошло до промета предметне непокретности, имајући у виду одредбе члана 33. Закона о основама својинскоправних односа и члана 4. став 2. Закона о промету непокретности („Сл. гласник СРС“ бр.43/81...48/94).
Међутим, овакав погрешан закључак првостепеног суда није утицао на правилност побијане пресуде јер се тужбени захтев тужиоца појављује као неоснован и требало га је одбити али из следећих разлога:
Када је у питању располагање теретним правним послом, члан 281. став 1. ЗОО прописује да се правна радња може тужбом побијати ако је дужник у време теретног располагања знао да предметним располагањем наноси штету својим повериоцима и ако је трећем лицу са којим је или у чију корист правна радња предузета то било познато ( тзв. долозна паулијанска тужба), или ако је дужник могао знати да предузетим располагањем наноси штету својим повериоцима и ако је трећем лицу са којим је или у чијем је интересу правна радња предузета то могло бити познато ( тзв. кулпозна паулијанска тужба). Долозна паулијанска тужба и кулпозна паулијанска тужба могу се поднети у року од једне године од предузетог располагања, односно од дана када је предузета правна радња која се побија, што је прописано чланом 285. став 1. ЗОО. Прописани рокови у којима се могу побијати правне радње дужника су материјално-правни рокови и на ове преклузивне рокове суд пази по службеној дужности, а пропуштањем рока гаси се право повериоца да побија предузету правну радњу дужника.
Имајући у виду наведене одредбе материјалног права, као и чињеницу да је уговор о купопродаји непокретности чији се поништај тужбом тражи закључен 10.03.2006. године, оверен код суда 13.03.2006. године, а тужба предата суду 31. јануара 2008. године, по протеку преклузивног рока од годину дана у коме се може побијати правна радња дужника предузета теретним располагањем, то је из тих разлога тужбени захтев тужиоца неоснован, па је правилна одлука првостепеног суда којом је исти одбијен.
Правилна је и одлука да свака странка сноси своје трошкове поступка јер тужиоцу не припада право на накнаду трошкова поступка пошто је изгубио парницу, а тужени трошкове поступка нису определили, што су били дужни сходно члану 159. став 2. ЗПП.
Из изнетих разлога, на основу члана 375. ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.
Претходно наведене одредбе раније важећег Закона о парничном поступку ( „Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) примењене су на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11) који се примењује од 1.02.2012. године.
Председник већа-судија,
Јасмина Симовић,с.р.