Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2808.11 Повраћај зајма
Гж 2808.11 Повраћај зајма
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж.2808/11
Дана: 16.11.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Р. С. из П., чији је пуномоћник С. Р., адвокат из П., против туженог Д. М. из Ћ., чији је пуномоћник Д. М. из П., ради повраћаја зајма, вредност спора 10.000,00 динара, решавајући по жалбама тужиоца и туженог на пресуду Основног суда у Параћину 8П.бр.697/10(2003) од 02.02.2011. године, у седници већа одржаној на дан 16.11.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ жалбе тужиоца Р. С. и туженог Д. М. као неосноване, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Параћину 8П.бр.697/10 (2003) од 02.02.2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу један одбијен је тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу исплати динарску противвредност у износу од 4.300 еура, а по курсу по коме пословне банке у месту испуњења откупљују ефективну страну валуту са каматом на исти износ почев од 08.03.2003. године, до коначне исплате, као неоснован.
У ставу два обавезује се тужени Д. М. да на рачун Општине П. уплати 4.300 еура у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме банке откупљују ефективну страну валуту на дан плаћања.
У ставу три одлучено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.
Против наведене пресуде тужилац је изјавио жалбу у односу на целину пресуде, а тужени у ставу два изреке и трошковима поступка, са предлогом да се ожалбена пресуда преиначи у правцу жалбених навода, односно тужени да се иста одлука укине и предмет врати на поновно одлучивање.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалбе нису основане.
По налажењу Апелационог суда побијана пресуда није заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које суд пази по службеној дужности, као ни на онима на које се у жалби туженог указује.
Наиме, изрека одлуке не противречи образложењу, утврђеном чињеничном стању и примени материјалног права, као и датим разлозима.
Изведеним доказима првостепени суд несумњиво и по оцени овог суда утврђује да је између тужиоца и туженога сачињена признаница износ од 4.400 еура, на име позајмице коју тужилац чини туженом, а странке чине неспорном да од тог износа тужени тужиоцу дао 100 еура. Међутим, правилно првостепени суд извођењем доказа, увидом у кривичне списе предмета Општинског суда у Параћину К.бр.178/05 и К.бр.329/03, те Ки.бр.40/03, саслушањем странака, сведока, правилно закључио, да је између странака заиста дошло до давања износа од 4.400 еура, али не по основу позајмице, већ по основу недозвољеног правног посла. Наиме, из наведених доказа и по оцени овога суда несумњиво произилази да овде тужилац није позајмио износ од 4.400 еура, не само из разлога који се наводе у кривичним списима, већ из разлога како правилно првостепени суд констатује, исказ тужиоца, да је у ситуацији када је пошао да купи грађевински материјал у истом стоваришту срео овде туженог први пут, а да се тада тужени њему обратио за позајмицу од 5.000 еура, а како је имао 4.400 еура, исти позајмио тужиоцу, иако се претходно нису познавали, нити били у пословним односима како је то тврдио тужилац. Изведеним доказима је утврђено да је износ од 4.400 еура који је означен у признаници и која је несумњиво сачињена и потписана од стране и тужиоца и туженог у присуству сведока, учињена, како би се поступање једне и друге стране у вези давања новца увело у дозвољене законске оквире, али и прикрије прави договор између тужиоца и туженог. Наиме, изведеним доказима је утврђено, да је овде тужени предметни износ примио од тужиоца, не као позајмицу, већ као износ који ће бити утрошен за трошкове нелегалне легализације три путничка возила, између осталога и возила тужиоца, његове супруге и његовог рођака, која нису могла бити законито увежена, а самим тим нити регистрована на подручју Републике Србије. Првостепени суд не поклања, правилно, веру исказу туженог да износ који је он добио на име тога знатно мањи, да он од тога има само неких 400 еура прихода.
Правилан чињенично правни закључак првостепеног суда да се у конкретном случају није радило о правном послу давања новца на зајам, већ давања новца у недозвољене сврхе, иначе противно одредби чл. 51 ЗОО, чл.52 истога закона где значи је циљ давања новца противан закону, плаћања активности која је незаконита, односно спровођење недозвољеног поступка како би се омогућило легализовање и регистровање три возила, која нису имала законске услове за то. Тужени је то радио преко трећих лица, а која су лица обухваћена кривичним поступком.
Неоснован је навод жалбе тужиоца, да предметна признаница несумњиво доказује да се ради о уговору о зајму, да је она као таква неспорена у погледу потписа странака и износа на њој, да је приликом тог правног посла учествовало треће лице као сведок, јер докази које је првостепени суд извео, правилно ценио исказе сведока и странака, дајући разлоге коме поклања веру и због чега, а имајући у виду предкривични и кривични поступак у коме су утврђене недозвољене радње и трећих лица која су вршила односно стварала документацију која је служила као основ за документацију за више возила и за возила за које је тужени примио новац од тужиоца ради регистровања иако су обе стране знале и закључио, да је тај правни посао нелегалан и недозвољен. Правилно је првостепени суд признаницу узео само као доказ да је исплаћена сума у вези овог посла, од 4.300 еура, а не мања како то неосновано наводи у жалби и током првостепеног поступка тужени, али зато та признаница није доказ уговора о зајму, већ да је у питању симулован правни посао који прикрива недозвољени, тако да првостепени суд правилно закључује, да је такав правни посао недопуштен и противан принудним правним потписом које је навео. Стога је правни посао који је закључен између странака, а како га првостепени суд утврђује недопуштен, истовремено ништав сходно наведеним одредбама ЗОО, те како у таквој ситуацији корист тог правног посла не припада ниједној од странака већ општини, у овом случају П., првостепени суд је правилно применио одредбу чл.104 ст.2 ЗОО, када је донео одлуку као у ставу два, јер и по мишљењу овог суда обе стране су биле несавесне у закључењу правног посла налажући да овде тужени који је примио 4.300 еура за спровођење нелегалног правног посла, исти износ уплати на рачун Општине П.
Како по оцени овог суда ни тужилац ни тужени нису доказали оно што су током првостепеног поступка тврдили и у жалбеном поступку, и да су исти разлози оцењени као неосновани, то је све жалбене разлоге ваљало одбити.
По оцени суда правилна је и одлука о трошковима поступка.
Са изнетог на основу чл. 375 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић