Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 2819.12 утврђење
Гж 2819.12 утврђење
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ-2819/12
Дана:16.01.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судија: Смиљане Ристић, председника већа, Биљане Николић и Драгане Сретовић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Г. З. из О., чији је пуномоћник Ј. Д. адвокат из Т., против тужених С. Д. и С. М. обоје из Т., ради утврђења, одлучујући по жалби тужених на пресуду Основног суда у К., Судска јединица у Тополи IV24.П-10624/11 од 12.04.2012. године, у седници већа одржаној дана 16.01.2013. године, донео је следећу
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених, а пресуда Основног суда у Крагујевцу, Судска јединица у Тополи IV24.П-10624/11 од 12.04.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом ставом 1. усвојен је тужбени захтев тужиоца Г. З. из О., па се конституише право привремене стварне службености постављања грађевинске скеле на послужној кп.бр. 822 чији су корисници тужени и то крајњом југозападном страном кп.бр. 822 у ширини од 1,2 метра и дужини од 18,57 метра, у трајању од 10 дана, а ради израде североисточне фасаде зграде тужиоца постојеће на кп.бр. 823 све КО В. Т., а што су тужени С. Д. из Т. као правни следбеник свог оца С. М. бив. из Т. и С. М. из Т. дужни да признају и трпе и омогуће несметано коришћење наведене службености у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудног извршења, као основан.
Ставом 2. исте пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против првостепене пресуде тужени су изјавили жалбу из које произилази да исту побијају у целости из свих законских разлога.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП Апелациони суд налази да је жалба тужених неоснована.
Побијана пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а због којих би пресуда била укинута.
У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац власник објекта на кп.бр. 823 КО В. Т., са правом коришћења наведене парцеле, што је евидентирано у листу непокретности бр.12, док су тужени сукорисници на кп.бр.822 КО В. Т., а што произилази из листа непокретности 793 КО В. Т. са уделима од по идеалне ½.
Неспорно је да су тужилац и тужени суседи и да се њихове парцеле граниче. Тужилац је на кп.бр.823 саградио објекат, али није урадио фасаду на згради са североисточне стране у делу према плацу тужених јер му тужени не дозвољавају да постави скелу док је са других страна фасада урађена. Утврђено је да фасада не може бити урађена без уласка у парцелу тужених.
Приликом одлучивања у овој правној ствари првостепени суд је имао у виду чл.49 Закона о основама својинско правних односа којим је предвиђено да је стварна службеност право власника једне непокретности, да за потребе те непокретности врши одређене радње на непокретности другог власника или да захтева од власника послужног добра да се уздржава од вршења одређених радњи које би иначе имао право вршити на својој непокретности. Стварна службеност се може установити на одређено време или за одређено доба године, и то на начин којим се најмање оптерећује послужно добро у смислу чл. 50 напред цитираног закона.
Како је за обављање неопходних грађевинских радова на згради у виду малтерисања, кречења, фарбања, израде фасаде неопходна употреба и суседног земљишта, онда је сусед – власник послужне парцеле дужан да трпи да власник објекта постави грађевинску скелу на његовој парцели ради обављања тих радова. Имајући у виду да су тужени у конкретном случају учинили неспорним да тужилац не може да уради фасаду без постављања дела скеле на парцели тужених јер је неопходна употреба њиховог земљишта, то су исти дужни да трпе да тужилац постави грађевинску скелу и то у временском трајању у року од 10 дана, у мерама и границама како је то наведено у изреци пресуде.
Првостепени суд није прихватио наводе туженог да предметни објекат није урађен у складу са урбанистичким условима и грађевинском дозволом, јер такви наводи нису од утицаја на решавање ове правне ствари јер то представља предмет управног поступка.
Имајући у виду све изведене доказе првостепени суд је одлучио као у изреци пресуде, а сходно чл.49 и 50 Закона о основама својинско правних односа.
Апелациони суд налази да је првостепени суд на правилан и потпун начин утврдио чињенично стање и на исто правилно применио материјално право.
Наиме како тужилац у конкретном случају не може да обави радове на својој стамбеној згради без коришћења парцеле тужених, као послужног добра за одређени период, то су тужени дужни да му дозволе коришћење своје парцеле у складу са правилима суседског права. Суседско право дакле представља овлашћење власника једне непокретности да користи суседну непокретност или да од њеног власника захтева неко чињење или уздржавање од чињења, с тим што треба поступати у духу добросуседских односа. Врсту суседских права чини и право пролаза на суседно земљиште и употреба суседног земљишта за обављање радова које је неопходно извести на објекту који се налази на суседном земљишту.
Неосновани су жалбени наводи тужених да је тужбом морала бити обухваћена и Р. С., обзиром да је она власник земљишта, будући да конверзија права коришћења од стране тужиоца није извршена. Наиме Р. С. која је као власник предметне непокретности евидентирана у јавним књигама није морала бити обухваћена тужбом, имајући у виду да је иста пренела право управљања и коришћења спорне непокретности на тужене.
Неосновани су и жалбени наводи тужених да тужилац није градио свој објекат у складу са прописима, јер исти нису од утицаја на решавање ове правне ствари, имајући у виду да овакве тврдње представљају предмет управног поступка.
Како се у конкретном случају тражи признање права употребе суседног земљишта које је временски и просторно ограничено самом природом посла која титулар овог права треба да обави са суседне непокретности и то постављање грађевинске скеле како би извео грађевинске радове, тужени су дужни тужиоцу допустити да до завршетка радова на свом објекту користи привремено парцелу тужених, јер би у супротном био у потпуности онемогућен да заврши грађевинске радове на свом објекту. Имајући у виду да су у конкретном случају у питању суседска права која нису регулисана позитивноправним прописима, , будући да свој основ налазе у обичајном праву (да супростављене стране треба да поступају у духу добросуседских односа), то је Апелациони суд одлучио као у изреци пресуде, сходно одредби чл.1 Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације („Службени лист ФНРЈ“, бр.86/46 и 105/47) и правилима СГЗ-А.
Правилна је одлука о трошковима поступка која је донета сходно чл.149 ст.2 ЗПП.
Са изнетих разлога Апелациони суд је сходно чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци.
Другостепени суд је применио одредбе ЗПП („Сл. гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), који се имају применити сходно чл. 506 ЗПП („Сл. гласник РС“ бр. 72/11).
Председник већа-судија
Смиљана Ристић с.р.