Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Остало » Гж 2820.11 Признање стране судске одлуке
Гж 2820.11 Признање стране судске одлуке
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2820/11
Дана 16.11.2011. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, као председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, као чланова већа, у правној ствари предлагача О. Х. Е. из Т., против противника предлагача Х. Р. из С., ради признања стране судске одлуке, решавајући по жалби противника предлагача на решење за понављање поступка Вишег суда у Ужицу Р.35/08 од 03.10.2011. године, у седници већа одржаној дана 16.11.2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УСВАЈА СЕ жалба противника предлагача Х. Р. из С., па се решење Вишег суда у Ужицу Р.35/08 од 03.10.2011. године УКИДА и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореним решењем, предлог противника предлагача Х. Р. из С., да се дозволи понављање поступка признања стране судске одлуке, да се укине решење Окружног суда у Ужицу Р. 35/08 од 04.04.2008. године и донесе нова одлука, се одбацује.
Против овог решења жалбу је уложио противник предлагача и решење оспорава због погрешно утврђеног чињеничног стања, због погрешне примене материјалног права и због битних повреда одредаба поступка, с предлогом да се првостепено решење укине и предмет врати суду на поновно суђење.
Испитујући оспорено решење и наводе жалбе у смислу одредбе чл. 372 и 385 Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао:
Жалба противника предлагача је основана.
У разлозима оспореног решења се наводи да је решењем Окружног суда у Ужицу Р.бр.35/08 од 04.04.2008. године, на које је истог дана стављена клаузула правноснажности, призната правноснажна пресуда Општинског суда у Тузли од 10.12.2004. године П.бр.1939/03 којом је одлучено о разводу брака странака О. Х. Е. рођене у П. и Х. Р. рођеног у С., да је одлучено да заједнички син странака малолетни Х. О. Е. се поверава на одгој и заштиту мајци Е. из Т. и да је отац Р. дужан да доприноси издржавању мал. Е. месечно у износу од 200 КМ и то почев од 12.08.2003. године па убудуће. У предлогу за понављање поступка противник предлагача је доставио пресуду Општинског суда у Сјеници П.бр.425/02 од 20.12.2002. године са клаузулом правноснажности од 22.01.2003. године, из које произилази да је разведен брак између истих странака и да је малолетни син Е. поверен на негу, чување, васпитање и издржавање мајци Е. почев од дана правноснажности пресуде, те да је решењем Општинског суда у Сјеници И.бр.424/07 од 24.10.2007. године покренут поступак извршења на основу признате стране судске одлуке, односно пресуде Општинског суда у Тузли ради издржавања малолетног детета.
Првостепени, Виши суд се позива на одредбу члана 30 ст. 1 Закона о ванпарничном поступку наводећи да по општим одредбама првог дела овог Закона се поступа у свим питањима која посебним прописима садржаним у овом Закону нису друкчије одређена, као и у другим ванпарничним стварима за које посебним законом нису уређена правила поступања. Даље се наводи да правила поступка за признавање страних судских одлука су прописана Законом о решавању сукоба закона са прописима других земаља, па према чл. 101 ст. 3 и 4 тог Закона је предвиђено да против решења о признавању стране судске одлуке странке могу изјавити жалбу у року од 15 дана од дана достављања решења о којој одлучује другостепени суд. Истиче се да наведени закон не предвиђа могућност улагања предлога за понављање поступка против правноснажног решења другостепеног суда о признавању стране судске одлуке. Стога првостепени суд закључује да у овој правној ствари није дозвољено понављање поступка, па са тих разлога предлог одбацује.
Међутим, по налажењу Апелационог суда за сада се овакав закључак првостепеног суда не може прихватити као основан. Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима у члану 101 ст. 3 и 4 говори само о поступку по жалби на одлуку о признању стране судске одлуке, али овим Законом нема посебних одредби о ванредном правном леку. У том случају се не може прихватити закључак првостепеног суда да је ово питање регулисано посебним законом, јер имајући у виду да у посебном закону нису предвиђене одредбе о ванредном правном леку, то сагласно чл. 30 ст. 1 имају се применити одредбе Закона о ванпарничном поступку. Према чл. 29 Закона о ванпарничном поступку предвиђено је да по предлогу за понављање поступка претходно ће се поступити као по неблаговремено поднесеној жалби ако постоје услови из чл. 21 овог закона да другостепени суд одлучи и о основаности неблаговремено поднесене жалбе. Уколико другостепени суд нађе да ти услови не постоје вратиће предмет првостепеном суду ради поступања по предлогу. Чланом 21 Закона о ванпарничном поступку предвиђено је да првостепени суд може поводом жалбе сам новим решењем преиначити или укинути своје раније решење ако се тиме не вређају права других учесника која се заснивају на том решењу. Ако првостепени суд не преиначи, односно не укине своје решење, жалбу заједно са списима доставиће другостепеном суду на решавање без обзира да ли је жалба поднесена у законом одређеном року. Другостепени суд може из важних разлога одлучити и о неблаговремено поднешеној жалби, ако се тиме не вређају права других лица која се заснивају на том решењу. У конкретном случају решење Р.бр.35/08 од 04.04.2008. године је донето без заказивања расправе пред првостепеним судом и без позивања супротне стране да се изјасни о предлогу за признање стране судске одлуке. Решење о признању пресуде није достављено супротној страни, и у предлогу он није ни означен као противник предлагача, па се поставља питање да ли је решење постало правноснажно. Из навода у предлогу за понављање поступка се утврђује да је противник предлагача сазнао за решење Окружног суда у Ужицу о признавању стране судске одлуке пред Општинским судом у Сјеници тек 10.12.2010. године јер му је решење уручено у поступку извршења, то сагласно чл. 422 ст. 1 тач. 6 ЗПП је поднео предлог за понављање поступка, јер је у могућности да употреби правноснажну одлуку суда која је раније међу истим странкама донета у истом захтеву.
Са свих горе наведених разлога се за сада не може прихватити закључак првостепеног суда да је предлог за понављање поступка недозвољен, па ће у поновном поступку првостепени суд имати у виду одредбе чл. 29 и 21 Закона о ванпарничном поступку, и тек онда бити у ситуацији да донесе правилну и закониту одлуку. У поновном поступку имаће у виду и остале наводе жалбе уколико нађе да су од значаја за решење ове правне ствари.
На основу изложеног, а сагласно члановима 373 ст. 1 тач. 3 и 387 ст. 1 тач. 3 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци решења.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић, с.р.