Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 2842.11 Накнада нематеријалне штете
Гж 2842.11 Накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: ГЖ-2842/11
Дана:21.11.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Милорада М. Јанићијевића, као председника већа и судија Драгијане Дробњак и Росе Терзић, као чланова већа, у правној ствари тужиоца Ш. Н. из П., кога заступа пуномоћник Т. В., адв. из П., против тужене Р. С. – М. У. П. у Б., К. М. из П. и Р. Ж. из С. П., које заступа пуномоћник Д. Д., адв. из П., ради накнаде нематеријалне штете, решавајући по жалбама тужилаца и тужених на пресуду Основног суда у Пријепољу, Судска јединица у Прибоју, 6.П.бр.130/10 од 13.09.2011.године, у седници већа одржаној на дан 21.11.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Пријепољу, Судска јединица у Прибоју, 6.П.бр.130/10 од 13.09.2011. године, тако што се делимично усваја тужбени захтев тужиоца Ш. Н., па се тужени обавезују да тужиоцу солидарно на име накнаде нематеријалне штете плате и то: тужена Р. С. и тужени Р. Ж. на име накнаде за претрпљене душевне болове услед повреде части, слободе и права личности износ од 80.000,00 динара; и тужена Р. С., Р. Ж. и К. М. на име накнаде штете за претрпљене физичке болове износ од 35.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од дана пресуђења првостепеног суда 13.09.2011. године па до исплате, као и да плате солидарно трошкове поступка у износу од 66.000,00 динара, све у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења, а преко износа досуђеног на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове услед повреде, части, слободе и права личности па до траженог износа од 200.000,00 динара, а за износ од 120.000,00 динара и за претрпљене физичке болове преко износа досуђеног овом одлуком до траженог износа од 150.000,00 динара, а за 115.000,00 динара, све са законском затезном каматом од дана пресуђења првостепеног суда па до исплате, тужбени захтев тужиоца се ОДБИЈА као неоснован.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом, у ставу један, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, па се тужени обавезују да тужиоцу солидарно на име накнаде нематеријалне штете плате и то: тужена Р. С. МУП С. и тужени Р. Ж. на име правичне накнаде за претрпљене душевне болове услед повреде части, слободе и права личности износ од 40.000,00 динара и тужена Р. С. – МУП С., Р. Ж. и К. М. на име правичне накнаде за претрпљене физичке болове износ од 10.000,00 динара, све са законском затезном каматом по члану 1 Закона о висини стопе затезне камате почев од дана пресуђења па до исплате, док се захтев тужиоца у делу којим је тражио да му тужена Р. С. и тужени Р. Ж. за претрпљене душевне болове услед повреде части, слободе и права личности плате износ од још 160.000,00 динара и тужена Р. С. и тужени Р. Ж. и К. М. за претрпљене физичке болове још 140.000,00 динара, све са захтеваном каматом од пресуђења па до исплате, тужбени захтев се одбија као неоснован.
У ставу два, обавезују се тужени да тужиоцу солидарно плате трошкове парничног поступка у износу од 94.550,00 динара.
Против наведене пресуде жалбе су изјавили тужилац са предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода, тужена Р. С. са предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода или укине и предмет врати истом суду на поновно суђење, а друго и трећетужени са предлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Разматрајући побијану пресуду, у смислу чл.372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалбе су делимично основане.
По налажењу Апелационог суда, побијана пресуда се не заснива на битним повредама парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, као ни на онима на којима се у жалби тужених указује.
Наиме, одлука првостепеног суда не противречи изреци и утврђеном чињеничном стању и датим разлозима.
Првостепени суд је на поуздан начин утврдио чињенично стање које се разлозима жалби тужених не доводи у питање, нити нуде докази који би га изменили. Наиме, правилно првостепени суд констатује да су и тужилац и друго и трећетужени правноснажном одлуком првостепенога суда осуђени и то тужилац оглашен кривим у предмету К.бр.80/05, да је ометао овлашћена службена лица у обављању послова безбедности и одржавању јавног реда и мира управо овде друго и трећетуженог, К. М. и Р. Ж. који су вршили редовну патролну делатност и интервенцију ради успостављања јавног реда и мира и изречена му је условна осуда. Такође, правноснажном кривичном одлуком су овде друго и трећетужени оглашени кривим за почињена кривична дела злостава у служби из чл.66 КЗ РС и то тако што је друготужени приликом интервенције на лицу места ударио песницом у лице тужиоца у ситуацији када за то није имало оправдања и поред поступања тужиоца поводом ремећeња јавног реда и мира, а трећетужени зато што је у Полицијској станици без повода песницом ударио тужиоца, а потом је тужилац био везан лисицама за радијатор, што је поновљено и нареднога дана када је поступак у вези поднете кривичне пријаве против тужиоца спроведен у станици полиције. Правилно је првостепени суд по саслушању странака одбио даље извођење доказа, налазећи, да су у доказном кривичном поступку утврђене све чињенице релевантне за пресуђење у предметној правној ствари, а на основу исказа и самих странака, те правно извео чињенично правни закључак, да правноснажна кривична пресуда обавезује и парнични суд у погледу захтева за накнаду штете тужиоца, да исти има право на накнаду наведене штете, не само у односу на друго и трећетуженог као директне штетнике, већ и према Р. С., с обзиром да су друго и трећетужени поступали приликом обављања службене радње, али на начин супротан позитивним прописима како је то констатовано у правноснажним кривичним одлукама првостепенога суда у односу на друго и трећетуженог.
Што се тиче чињенично правног закључка првостепеног суда у погледу подељене одговорности истакнут од стране тужених, овај суд налази да првостепени суд погрешно закључује, да према изведеним доказима када се тиче захтева тужиоца према туженима на име накнаде неимовинске штете због претрпљених физичких болова, нема доприноса тужиоца насталом штетном догађају, те овај суд полазећи од утврђеног чињеничног стања нашао ценећи све изведене доказе налази, да у овом делу постоји подељена одговорност, с обзиром да је тужилац својим понашањем допринео да до интервенције полиције дође, да се критичном приликом није повинуо налозима овлашћених службених лица, те овај суд цени да је допринос тужиоца у овом делу 30%.
Неосновани су наводи жалбе тужених, да стоји допринос тужиоца када се тиче одлуке првостепеног суда као у ставу један, у делу одлуке о накнади неимовинске штете за претрпљене душевне болове услед повреде части, слободе и права личности, а у односу на тужену и трећетуженог Р. Ж., јер изведеним доказима, вештачењем путем вештака неуропсихијатра, првостепени суд је на несумњив начин утврдио, да је тужилац, пошто је његов отпор савладан, приведен у просторије Полицијске станице, где није пружао отпор, и где није према њему могла бити примењена сила, односно да буде од стране трећетуженога нападнут тако што је тужиоца ударио песницом у лице, а потом на груб начин покушао да му скине одећу наносећи му при том лаке телесне повреде које је констатовао вештак хирург. Истовремено везивање тужиоца лисицама за радијатор у два наврата, и по оцени овога суда представља понижавајући акт, јер нема доказа да је овде тужилац пружао било какав отпор трећетуженом и другим присутним полицајцима да би био тучен од стране трећетуженог, а посебно везиван лисицама за радијатор нареднога дана, приликом испитивања због поднете кривичне пријаве од стране овлашћених службених лица против тужиоца.
И по оцени овога суда овде друго и трећетужени одговарају по основу сопствене кривице, а првотужена по основу одредбе чл.174 ЗОО, тако да су сви разлози жалбе првотужене оцењени као неосновани, јер првотужена одговара за штету коју причине њени органи или овлашћена службена лица, као што је овде случај. Зато није имало места одбијању тужбеног захтева према првотуженој.
Оцењујући примену материјалног права у погледу захтева тужиоца за накнаду штете и висину исте, овај суд налази да је првостепени суд погрешно применио одредбу чл.200 ЗОО, када је досудио неимовинску штету као у ставу један изреке, прениско досуђујући ове видове накнаде штете, па имајући у виду чињеницу да кривична дела која су стављена на терет друго и трећетуженом су почињена не нехатно него умишљајно, oвај суд применом одредбе чл.200 ЗОО налази, да правичан вид нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, како је то несумњиво утврдио првостепени суд је износ од 50.000,00 динара, те како је у овом делу допринос тужиоца 30%, то је досуђени износ од 35.000,00 динара овом одлуком, а преко износа до траженог за још 115.000,00 динара, тужилац је одбијен. Досуђивањем већег износа, како то чини овај суд, би се погодовало тежњама супротно одредбама чл.200 ЗОО. Стога су неосновани наводи жалбе и тужиоца у делу када наводи да је правичан износ за тражену неимовинску штету за претрпљене физичке болове износ од 150.000,00 динара.
Такође, овај суд налази, да је првостепени суд приликом примене материјалног права чл.200 ЗОО, у погледу одређивања висине накнаде неимовинске штете према првотуженом и трећетуженом, а на име претрпљених душевних болова услед повреде части, слободе и права личности погрешно применио одредбу чл.200 ЗОО, прениско досуђујући за овај вид неимовинске штете, имајући у виду поступање трећетуженога да је исти због тога осуђен за умишљајно кривично дело, домашај последица које је имао у наведеном правцу тужилац, душевне болове које је претрпео и због незаконитог поступања трећетуженога, те овај суд применом одредбе чл.200 ЗОО налази да је правична накнада за овај вид неимовинске штете износ од 80.000,00 динара, који је досуђен овом одлуком, са законском затезном каматом од дана пресуђења првостепеног суда па до исплате, а да је захтев тужиоца за досуду већег износа него што је учинио овај суд, а до траженог износа од 200.000,00 динара неоснован са припадајућом законском затезном каматом, јер се досуђењем већег износа не би испунила сврха чл.200 ЗОО, односно правична материјална сатисфакција , већ би се погодовало тежњама супротно овој одредби.
Стога је и разлоге жалбе тужиоца у овом делу ваљало одбити.
Имајући напред у виду наводе жалбе тужених, да првостепени суд није на поуздан начин утврдио чињенично стање, а посебно правилно применио материјално право, досуђујући износе накнаде нематеријалне штете како за претрпљене душевне болове услед повреде части, слободе и права личности, те за претрпљене физичке болове, налази да су они у овом делу потпуно неосновани, те их је стога ваљало одбити.
Ценећи наводе жалби у погледу одлуке о трошковима поступка овај суд налази, да су наводи жалбе тужених делимично основани, јер првостепени суд не узима у обзир успех у предметној парници, као и нужне и потребне трошкове за вођење поступка, те овај суд полазећи од чињенице, да је првостепени суд правилно утврдио трошкове за случај да је тужбени захтев тужилаца у потпуности усвојен, умањио досуђени износ имајући у виду постигнути успех странака у овом поступку и трошкове жалби како тужиоца, да друго и трећетужени трошкове жалбеног поступка нису тражили ни специфирали, постигнути успех поводом истих, при чему су трошкови вештачења досуђени у потпуности, с обзиром да су они нужни за вођење предметне правне ствари, те досудио износ као у изреци ове пресуде, с ходно одредби чл.149 и 150 ЗПП.
Са изложеног, а на основу чл.380 и чл.387 тач.3 ЗПП, одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић,с.р.